Gej muškarci koji mrze žene

Da li vam se nekada dogodilo da neki gej muškarac kritikuje vaš izgled, ili vas 'iz šale' pljesne po dupetu u nekom gej klubu? Gej muški seksizam je živ i zdrav.

„Neke od najgorih izliva mizoginije sam doživela od strane gej muškaraca. To skoro da mi je odvratnije kada potiče od njih, nego od strejt muškaraca. Zato što čak ni ne pokušavaš da ispoljiš seksualnu zainteresovanost za mene, već samo potvrđuješ svoju dominantnost nad mojim telom, zato što si muškarac – radiš to samo zato što možeš".

Viktorija Sin je kvir žena i dreg kraljica koja živi u Londonu. Kada se Sinova nedavno pojavila u „Brodlijevom" dokumentarcu o dreg umetnosti, neki gej muškarci su je na Fejsbuku ljutito optužili za „prisvajanje" gej kulture i drega. „Šta ja to prisvajam? To je čista mizoginija, i veoma je glupo na mnogo nivoa", kaže ona.

Temu mizoginije među gej muškarcima je teško načeti. Po mom iskustvu, muškarci ili jednostavno odbijaju da poveruju da taj fenomen postoji, ili razgovor brzo skrene na drugu stranu („Da, ali šta ćemo sa homofobičnim ženama"?).

Ja imam muško telo, biseksualka sam i rodni sam kvir. Ali takođe sam iskusila mizoginiju i strejt i gej muškaraca, zbog svoje očigledne feminiziranosti. Na jednoj žurci na kojoj su uglavnom bili gejevi koji rade kao politički savetnici, pitali su me, „Draga, čime se ti baviš? Nekim zabavnim poslom u modi"? U tom trenutku sam bila na visokim štiklama, imala sam crveni karmin i nosila sam prozirnu kratku bluzu. „Ne," kratko sam odgovorila. „Radim kao advokat u Sitiju, a povremeno se bavim i pisanjem". Njegov odgovor je bio, „Stvarno?"

Mizoginija se kreće od one podmukle, do otvoreno zle i provokativne, kao što je „Brejtbartov" kolumnista Majlo Ijanopulos nedavno demonstrirao u eseju o feminizmu, u kojem opisuje žene kao „kao nejebive feministkinje koje se već dugo šlepuju uz nas". Prošlog novembra, glumica i pevačica Rouz Mekgouan je pričala o mizoginiji koju je doživela od strane gej muškaraca u medijima, rekavši, „Gej muškarci su jednako mizogini kao strejt muškarci, ako ne i više. Sada optužujem gej zajednicu. U stvari, veoma sam ljuta na njih."

U stvarnosti, sukobi oko mizoginije traju koliko i sam pokret za prava gejeva. Oslobodilački gej front (GLF), koji je organizovao prvi prajd u Londonu, bio je na čelu pokreta za emancipaciju kvirova u Velikoj Britaniji. Oformljen je 1970, ali do 1973. se rasparčao na nekoliko političkih linija – od kojih je jedna bila polna. U uvodniku drugog broja „Gej lefta", socijalističkog časopisa koji su 1976. objavljivali gej muškarci, govori se o posledicama toga na čitav pokret.

U svom pamfletu iz 1995, pod nazivom „Lezbofobija: gej muškarci i mizoginija", spisateljica Megan Redklif primećuje da su do 1971. mnoge lezbejke napustile GLF, ističući verovanje originalne članice Dženet Dikson da su „na kraju , žene ponovo služile muškarce, podizale nivo svesti… i davale svoju energiju muškarcima".

Istorijski gledano, između lezbejskog aktivizma i feminizma nije mogla da se razazna razlika; na kraju krajeva, oslobođenje kvir žena je zahtevalo razgradnju uloga polova i porodičnih struktura koji su ugnjetavali sve žene. Za bivše članice GLF-a kao što je Dikson, postalo je jasno da neki gej muškarci teže vidu oslobođenja koje njihovim seksualnim sklonostima daje za pravo, bez promene njihovog društvenog položaja muškaraca u patrijarhatu.

Muška homoseksualnost ima više istorijskih nivoa – naravno, mahom je bila demonizovana u judeo-hrišćanskom zapadnom društvu, kao seksualna devijacija u odnosu na ispravnu rodnu ulogu muškarca. Ali ipak, postoje i drugačiji narativi, zasnovani na romatničnoj i erotizovanoj predstavi muškog zbližavanja u antičkoj Grčkoj, koje je u Homerovoj poeziji bilo važnije nego odnosi sa ženama. Ova paralelna istorija je vidljiva u slavljenju muške lepote u renesansnoj umetnosti, kroz napise Voltera Patera, kritičara iz 19. veka koji je naširoko pisao o estetici muške lepote i 'prijateljstva'.

„Potpuna je istina da je to postojalo", slaže se dr Sem Solomon, profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Saseksu, i direktor Centra za studije seksualne disidencije, „ali je bilo pod velikim uticajem klasa: to je bio ideal društvenog zbližavanja i progresa dostupan samo imućnim i obrazovanim muškarcima. Ostali muškarci i žene su bili isključeni iz toga".

Zapravo, verovanje u prirodnu superiornost gej muškaraca nad ženama prisutno je još od 19. veka. Dr Solomon ukazuje na Edvarda Karpentera, socijalistu koji je veoma rano stao u odbranu homoseksualnosti. Verovao je da muškarci koji žude za muškarcima „nisu 'feminizirani', već imaju kombinaciju kvaliteta koji ih čine najboljim pokretačima društvenog napretka". Karpenter je tvrdio da Uranci (kako je on zvao homoseksualce) poseduju savršenu kombinaciju muške iskrenosti i ženske emotivne osetljivosti.

Uočila sam društveno nasleđe te ideje radeći u advokaturi, gde su u nižim slojevima profesije muškarci i žene jednako zastupljeni. Na vrhu, samo 24 posto partnera u britanskim komercijalnim firmama su žene. U suportnosti sa tom činjenicom, advokatske kancelarije kao što su Frešfilds i Simons i Simons su među omiljenima među LGBT organizacijama kao što je Stounvol UK, zbog toga što su prijateljski nastrojene prema gejevima i imaju najveći broj gej pomoćnika i partnera.

U određenim korporativnim sferama, gej muškarci napreduju brže i više nego njihove koleginice. Možda s toga ne iznenađuje to što se oni ne suprotstavljaju statusu kvo kada su polovi u pitanju; oni možda čak i reafirmišu muški način razmišljanja u poslu, koji se ne bavi postojećim preprekama koje stoje ispred žena, kao što su nega dece i prodiljsko odsustvo.

Možda je krivica savremeng gej muškaraca – profesionalaca više u tome što ima korist od seksizma, nego što ga praktikuje. Ali seksizam među gej muškarcima može da ima i direktnije oblike. Najčešća pritužba žena sa kojima sam razgovarala je ta da gej muškarci na neprikladan način ugrožavaju njihova tela. Ponekad to može da bude zamaskirano kao uvažavanje – pijani gejevi hvataju žene za grudi ili se trljaju o njih u klubovima, i naljute se kada im se neka suprotstavi.

„Kada sam bila mlađa, mnogi gej muškarci bi me dodirivali na neprikladan način, govoreći, 'To se ne računa, jer sam ja gej!' Ali da, računa se, jer ja sam i dalje osoba koja zaslužuje poštovanje", kaže Viktorija Sin. Kažem joj da često čujem uzgredne napomene kao što su, „Vagine su odvratne, ne znam kako iko može da ima seks sa nekim ko ima vaginu", i Sin se slaže. „Kada pomenem svoju menstruaciju, moji gej prijatelji kažu, 'Bljak, prestani, to je odvratno'! Ne, to je moje telo, i nije odvratno". Ovo, rekla bih, takođe dolazi od lenje, nepromišljene potvrde seksualnog identiteta gej muškaraca – ali ako potvrđuješ da voliš kurac, to ne znači da moraš da glumiš da se gadiš žena i njihovih tela. To je uvredljivo i idiotski: na kraju krajeva, reći da je vagina gadna je prilično smelo za ljude koji imaju analni seks.

Gej 'scena' ako tako nešto postoji, takođe pokazuje znake institucionalnih problema sa ženama. „Kada sam otišla u G-A-Y (klub u Londonu), rečno mi je, kao feminiziranoj ženi, da 'nisam član' – šta god to značilo – dok su moje prijatelje, za koje su videli da su gej – dočekali raširenih ruku", kaže mi Džozi Tadeus-Džons, spisateljica iz Berlina. „To je bilo pre nego što sam se identifikovala kao biseksualka, tako da je tužno pomisliti da žena koja nije spremna na to da je etiketiraju, mora da ima posla sa gej policijom pre nego što uopšte uđe na neko kvir mesto… na žurci kojom dominiraju i upravljaju muškarci u suštini govore meni, ženi, kako da se ponašam da bih se 'uklopila'."

Kada ženama dozvole ulaz, obično ih smeste u potpuno odvojen prostor. „Zašto lezbejke uvek smeštaju u jebeni podrum?", pita Sin. „Čak i kada je veče koje bi trebalo da bude lezbejsko, ili jednostavno kvir, ako se odvija na gej mestu čija su ciljna grupa muškarci, biće muškaraca koji će na to gledati kao na uzurpaciju 'njihovog mesta'. Jednom je jedan tip za šankom prekinuo razgovor između jedne moje prijateljice i mene i rekao, „Izvinite, u vašem razgovoru ima previše estrogena."

Lijal Hakaraja, vlasnik kvir mesta u istočnom Londonu pod imenom „Vog fabriks", veruje da je tako zbog istorijata gej mesta u većini gradova. „Sve to ima veze sa seksom. Potpuno mi je neverovatno da muškarci mogu da funkcionišu u seksualnom maniru samo ako u blizini nema žena, što je istina za neke, ali ne i za sve. To je izokrenuto tako da znači da žene uopšte ne bi trebalo da budu tu, jer bi im nekako upropastile vajb. Postoji velika razlika između seks kluba, osmišljenog dikretno za muvanje i gluvarenje, i noćnog izlaska – a to što neki gej muškarci ne mogu da razaznaju razliku između ta dva je u najmanju ruku ograničeno."

Kako se ispostavlja, Sinina opaska o ženama „u podrumu" je prilično dobra metafora za stav mnogih gej muškaraca o seksu kao takvom. Na gej aplikaciji za uparivanje, muškarci često opisuju svoje sklonosti ka muževnim partnerima, dok na nekim profilima eksplicitno piše „bez feminiziranih". Recipročno tome, izražavanje želja često je fetišizovano, sirovo i neumoljivo. Koliko ovog jutra, jedan šarmer me je na Grajndru pitao „da li ćeš da obučeš čipkaste gaćice i haltere za mene, droljastog dečka". Ova prelomljena mizoginija takođe je projektovana i na uloge dominatnog i potlačenog u gej seksu: Ako na profilnoj slici imam maskaru, razumno je da očekujem da će mi reći kako će mi slistiti, uništiti i razvaliti mi 'rupu'.

„Nikada nikome sa kojim sam se smuvao nisam rekao kako bih ja želeo da se ponašaju ili izgledaju – vidim da su gej muškarci potpuno nesvesni toga da koriste tu privilegiju", kaže mi Stidljivi Čarls. Ovaj dvadesetpetogodišnji rodno kvir muzičar ima dugu kosu i bradu, zajedno sa uredno manikiranim noktima i našminkanim očima.

„Gej muškarci ne shvataju da kada kažu, „Nemoj da mi dođeš previše feminiziran", time traže da se pretvaraš da si neko drugi, da bi zadovoljio njihove seksualne sklonosti", dodaje Stidljivi Čarls. „Jedan gej muškarac mi je jednom rekao da je prava šteta što se ne nabildujem i ne ošišam – da time što ne izgledam tradicionalno muževno 'traćim' sebe. Kao da mi je osnovna svrha života da budem privlačan ljudima kao što je on, i da mi samo treba malo usmerenja. Kao da slučajno izgledam ovako."

Neki gej muškarci ne samo da sebi daju za pravo da ocenjuju izgled nebinarnih i feminiziranih kvirova u romantičnom i seksualnom kontekstu – već su spremni da to rade i kada su u pitanju žene, naročito žene u medijima. Često 'slavljenje' ženskih pop ikona je u opasnosti da dovede do toga da pomisle da imaju pravo da „kritikuju" žene generalno, naročito po tipično seksističkim kriterijumima, kao što su težina i fizička lepota. Dok žene u medijima možda ne moraju da budu seksualno privlačne gej muškarcima, i dalje postoje široko rasprostranjena očekivanja od njih da izgledaju bez napora glamurozno i „ikonično" – nerealni i idealizovani zahtev da budu moćne i bez mane.

Među belim gej muškarcima, idealizovanje crnih umetnica kao što je Bionse, u kombinaciji sa žargonom pokupljenim iz RuPolove emisije „Dreg rejs", može da stvori bolne stereotipe o crnim ženama – zamaskirane naklonošću. u gej pop klubu u Londonu „Pritisni dugme", beli gej mušarci dolaze na godišnju Spajs Grls žurku sa afro perikama i potamnjene kože, navodno u čast Mel Bi.

Pogledajte i naš dokumentarac iz serijala "Izvan četiri zida" o "Mačkici":

„Slušao sam kako se beli gej muškarci šale da 'u sebi imaju jaku crnu ženu'. To je kulturni stereotip kojim se sugeriše da crne žene nemaju nikakvih problema i to je ono što ograničava naše iskustvo", kaže Ava Vidal, britanska komičarka i spisateljica. „Ima mnogo tih stvari – imitiranja crnkinja, šale o našim 'oblinama' – i oni ne shvataju da nas na taj način dehumanizuju. To nikome ne laska. Oni žele da prisvoje sve zabavne aspekte naše kulture, bez loših strana."

Šta se dogodi kada izazove te gej muškarce? „Postanu gadni, pa čak i grubi. Ti belci ne slušaju crne žene. Koliko puta treba da im se kaže, pre nego što saslušaju?"

Crne žene doživljavaju dvostruku diskriminaciju u belačkom, patrijarhalnom društvu; nonšalantno mešanje iskustva belog gej muškarca sa iskustvima crnih žena je prisvajanje, a ne solidarnost. Transrodne žene doživljavaju sličan vid složenog ugnjetavanja i – kao i crne cis žene – često bivaju svedene na medijske stereotipe koji nemaju nikakve veze sa njihovim životnim iskustvom.

Šta više, cispolni gej muškarci duguju mnogo od svojih istorijskih sloboda trans ženama; trans žene su pokrenule Stounvol pobunu 1969. Ali gej muškarci (zajedno sa cis lezbejkama i biseksualcima) imaju promenljivu istoriju, kada je u pitanju solidarnost sa trans ljudima, a posebno sa trans ženama. Vodeća britanska dobrotvorna LGBT organizacija Stounvol, nazvana po toj pobuni, do ovog februara se nije zvanično bavila trans pitanjima – a osnovana je pre 16 godina. Jasno je da je većina organizacija naučila nešto iz grešaka u prošlosti, i više se posvećuju problemima trans osoba. Ali ako nedavna internet peticija kojom se poziva na izbacivanje 'T' iz LGBT nešto govori, transfobija opstaje u gej zajednici.

Da bi zaista uključili trans žene u svoju politiku, gej muškarci (pa i svi sic LGB ljudi) moraju da uvide gde ih njihova zajednica i dalje ignoriše i izneveruje. Ali otvorenost prema kritikama je mnogo veći izazov od načelnog „prihvatanja"od strane mejnstrim medija. Na primer, naslovna stranica Veniti fera sa Kejtlin Džener je bez sumnje prekretnica za vidljivost trans osoba. Skupa je, fotošopovana, i ima sve površne kvalitete kulture poznatih. Reakcija mnogih gej muškaraca na Tviteru je bila u skladu s tim: „To, kraljice, lomi!"

Ali Dženerin efikasni prikaz prihvatljive ženstvenosti u njenom deklarisanju nije se odrazio na iskustva većine trans žena u tranziciji. Trans glumica i manekenka Hari Nef je to primetila u intervjuu za „Kovetor", rekavši, „Ljudi trans shvataju kao prezentaciju, i s toga, kao nešto neautentično; i tela trans osoba smatraju za neautentična kao takva. Čak i kada nosim šljampavu trenerku i pidžamu, sa galerije se i dalje čuje, 'To, sestro! Lomi!'"

Važno je da odanost gej muškaraca prema Džener i njenim anonimnim trans sestrama bude veća od puke estetske naklonosti ka njihovoj hrabrosti i kozmetičkom 'uspehu', i da shvate da nisu sva ženska tela predmet kritike ili konzumacije. Za trans žene, njihova tela su bojišta kulturološkog rata – u kojem strada sve više ljudi.

Nik Adams, direktor programa transrodnih medija u GLAAD-u, već 17 godina radi na predstavljanju problema trans osoba u nacionalnim američkim medijima. Nik je i sam trans osoba, i gej muškarac. „Nemoguće je odrediti naučnu korelaciju između sve veće vidljivosti trans žena u medijima i porasta ubistava trans žena u SAD", kaže on. „Ali moramo da budemo svesni da postoji ta mogućnost. Do sada je u 2015. godini ubijeno dvadeset žena ili rodno neizjašnjenih osoba. Više nego prošle godine."

Adams je i dalje optimista kada je u pitanju politička podrška muške gej zajednice trans osobama, ističući napredak u predstavljanju trans osoba poslednjih godina, i veći uticaj internet aktivizma i komunikacije. „Ako pogledate rasprostranjene ljutite reakcije na skorašnji film Ronalda Emeriha Stounvol, koji u prvi plan priče stavlja cis gej muškarca umesto Marte Pi Džonson, prave crnopute trans žene – videćete da je razumevanje gej muškaraca po ovom pitanju sve veće, što je pozitivno."

Jeste pozitivno, ali da bi se dalje napredovalo, mora se napraviti kritički osvrt na to što bi moglo da se uradi bolje. Homofobija nije srodnik misoginije; ona je njeno dete. U patrijarhatu, gej muškarce mrze zbog toga što se seksualno ponašaju „kao žene", lezbejke mrze zbog toga što su žene koje „odbijaju" da se jebu s muškarcima, a mrze trans ljude koji raskrinkavaju njegove navodne istine.

Patrijarhat nas sve ugrožava, ali u mnogim kontekstima, gej muškarci su u najboljem položaju da budu zavedeni i udruže se s njim. Pozivi na takvo udruživanje su podmukli i često neosetni u okviru muževnosti kao takve. S toga je za gej muškarce od ključnog značaja da slušaju glasove – i pritužbe – žena, feminiziranih gejeva, i trans nebinarnih ljudi. U suprotnom, mogli bi da otkriju da je svet u kojem su krhke slobode stečne na račun drugih zapravo zbunjujuć i oprečan svet, bez ikakvih stvarnih sloboda.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu