​Kako nisam završio faks i kako jesam završio kao šljaker

K'o klinca su me previše ložili da sam talentovan, pametan, inteligentan, toliko da sam vrlo brzo razvio ideju o sebi kao geniju. Doduše, rezultati na svim testovima inteligencije, od prijema u osnovnu školu pa nadalje, pokazivali su uistinu "nešto" - koeficijent inteligencije 140, pa 148, pa 156, pa članstvo u Mensi Srbije - "sve bolje od boljeg". Od detinjstva sam se palio na sve te igrice i zagonetkice u kojima treba kao nešto da se "upotrebe klikeri". Naravno da sam, paralelno sa tim narcisoidnim doživljajem sebe, na vreme razvijao i jednu isto tako duboku osobinu - lenjost. Furao sam sve petice do nekog tamo petog razreda, do kad je moglo da se pamti na časovima, bez učenja, i da se beru simpatije učiteljice, da bi, nakon tog petog razreda, nastao moj ozbiljan obrazovni krah.

Razume se da sam bio sklon i šahu i ostalim zezalicama tog tipa, i da sam polagao nade da ću se na kraju kroz tu misaonu gimnastiku ostvariti, ako već ne budem uspeo da se ostvarim kroz školu, jer, mo'š misliti, suva inteligencija kakvom sam sebe smatrao, nema šanse da omane.

Čim su prvi kečevi počeli da pljušte, tada sam već znao da će moj put kroz obrazovanje biti trnovitiji nego što se to na početku prognoziralo za pametnjakovića kakvim su me smatrali. Tada mi je, istina, bilo mnogo lakše da konstruišem ozbiljne teorije o tome kako su me i zašto su me načepili u školi, kako i zašto me mrzi profesorka matiša, nego da pokušam da izađem na kraj sa nekim elementarnim matematičkim operacijama koje je, ipak, trebalo naučiti nikako drugačije nego vežbanjem zadataka. Iskren da budem, i danas mi se, ali retko, javi ideja o tome da sam poseban i osoben, i da je moj obrazovni neuspeh, u stvari, posledica te i takve moje prevelike inteligencije.

Ta misao, na sreću, ne uspeva da potraje u meni duže od dvadesetak sekundi. Čim mi se javi, odmah je, u inat sebi, prigušim sa hiljade primera svoje neostvarenosti - neuspelim karijerama šahiste, pisca, fizičara, filozofa, rok muzičara i, ni manje ni više, džokeja. Inače, prerastao sam nekog ostvarenog džokeja za, otprilike, pola metra, i naravno da sam i u toj činjenici, nije da nije, takođe umeo da nađem potvrdu za svoje teze o presuperiornom sebi.

Nekako sam, jedva, prošao kroz srednju, indijansku gimnaziju na obodu Beograda kojoj ne bih još i ime da spominjem, i stigao do studija filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tamo je trebalo da krunišem svoje pretpostavke o sebi na koje su me, od detinjstva, naveli psiholozi-zlotvori. Na studijama sam očekivao da će me dočekati, napokon, sve ono što neko poput mene i zaslužuje: carstvo ideja i u njemu ja - car.

Stvari su, razume se, i na filozofiji išle čupavije nego što sam očekivao. Počelo je sa nekom logikom i sintaksom, sa nekim iskazima i pravilima o pisanju fusnota, sa svim tim disciplinama koje nisu mom prepametnom srcu bile odveć bliske. I ja sam se, još jednom u životu, zainatio da ću, osuđen svojom hiperinteligencijom, naći konačno pribežište za svoj genij - izvan akademske filozofije.

Ne lezi vraže.

Kopao sam tako ne-akademsku filozofiju, sve ono što je zvanična filozofija na našoj katedri podrazumevala za opskurantizam, savrememu filozofiju, njuškao sam, opipavao, k'o slepac, prekratkim štapom, da bih, na kraju, nabasao na nešto što mi je izgledalo kao da će napokon da odgovori na moje ego-ambicije.

Zainteresovao sam se za nekog savremenog filozofa, još živog Francuščića sa paž frizuricom koji je, ni pet ni šest, svetski poznat postao po tezi o jednakosti inteligencija. Iskren da budem, nisam znao gde bijem, niti zašto sam proklet - toliki put sam prevalio, toliko rizikovao, toliko sebe dao u to da nađem potvrdu za to da sam najpametniji na svetu (jer ko je ako nisam ja?), da bih, na kraju, završio kod blentave francuske sisice kojoj sam morao da pijem vodu iz ruke, i to vodu njegove ideje o jednakosti inteligencija.

Čudni su putevi jednog genija. Ja sam, naravno, ostao bez faksa, bez šahovske titule, bar velemajstora, bez keša sam ostao po difoltu. Jer, svaki veliki stvaralac stvara, razume se, u siromaštvu i, najverovatnije, u siromaštvu i mre, jer savremeni svet ne prepoznaje njegov rad kao relevantan. Jer, svaki veliki stvaralac je ispred svog vremena. Ostao sam i bez džokejskog identiteta, a neretko pomislim da sam od svih ovih mogućnosti koje je trebalo da snađu mene, pametnjakovića, ja, u stvari, najobičniji konj koji je naseo na priču o geniju, koji je naseo na priču o stvaraocu, koji je naseo na priču o visokom koeficijentu inteligencije.

Danas šljakam u nekom magacinu, noćne smene. Razvozim razne porudžbine, nadređeni mi je klasičan idiot - nadrkan, pun sebe i, naravno, po mojim kriterijumima (kriterijumima jednog genija), nedovoljno fin i lišen manira. Neretko se setim da mi je baba, kojoj sam takođe prodavao muda za bubrege, govorila: "Nesretni Miloše, uči školu, sutra će ti naređivati neko gluplji od tebe". Ja sam se tada smejao i mislio: Ha, ako na to spadnem, ja, mala pametnica, pa ubiću se.

Dok se na pauzi prisećam tih bakutinih reči, umesto da se kajem i jedim i mislim kako je, možda, ipak trebalo drugačije da odigram, još uvek se vešto izvlačim novom mišlju - E moja bakuta, nisi bila u pravu, ne, neće meni naređivati niko gluplji od mene, nema nikog glupljeg od mene.

Noćne smene traju čitavu večnost. Okupi se omladina sa periferije, pokoji student iz unutrašnjosti, honorarac, rečju, svi mi lišeni keša i privilegija. Neki preko omladinske, neki ovako, klasično zaposleni, načičkamo se jedni pored drugih u fluoroscentnim markerima, poređamo se u vrstu, Najpre, da nas prebroje, pa onda svako na svoju stranu, put svog kamiona, da istovaruje i utovaruje pakete, satima.

Čovek, u prvi mah, pretpostavi da mu je taj posao privremeno, samo dok se ne ukaže nekakva bolja solucija, dok se ne poklope kockice. I tako, sa tom mišlju, tu provede nekoliko godina. Onda, nakon te faze odbijanja i poricanja, poricanja da ti se u životu desilo da završiš kao najobičniji šljaker, sledi faza mirenja i suočavanja.

U toj fazi čovek toliko već ne raspolaže svojim telom, da postaje na neki čudan način ravnodušan. Omlitaveo od umora i hronične iscrpeljnosti, čovek se kreće od jednog kamiona do drugog, misao mu već, lagano, odluta nekud, u pravcu koji ni sam ne može da predvidi. Čovek tada obično pevuši nešto, svirucka. Gazda je tu, uvek, kao fazančina, šepuri se, i glavna karakteristika mu je odsečan, zapovedni ton i da nikada ništa on svoji rukama ne prenosi. To da se on sam nikad ne izlaže drugačijem radu od nadziranja i eventualnog kažnjavanja tim odsečnim tonom svojih opomena i zapovesti. On se ne izlaže nikakvom fizičkom opterećenju. On motri na nas i komanduje. On nas kontroliše i upravlja nama. Mi smo njegovo produženo telo, njegove desetine ruku.

Pauze su prekratke. Obično negde oko pola četiri ujutru, dobijemo pola sata odmora, da zapalimo pljugu i sendviče koje smo sebi spakovali pojedemo. Na automatu popijemo po kaficu, ugrabimo vremena za po još jednu pljugu, još jednom. Na kratko, pomislimo kako je sve ovo samo privremeno, ova muka šljakerisanja, kako će nam proći neka druga šema, kako ćemo odraditi ovo ili ono, kako će i nas pogledati nekakva sreća. I utoliko se pauza završi, odemo na novu turu istovaranja i utovaranja.

Jutrom se vraćamo kućama, mokri i utučeni, neke kolege imaju snage i da stave gel na kosu, da se srede, a oni najoptimističniji odluče da ceo dan ne spavaju nego da odmah produže na Adu, muvaju neke ribe, piju pivo, da se kupaju i zaborave na noć, kad su kao krtice kuririsali i pakovali pakete, slali porudžbineraznim ljudima. Neke kolege imaju snage da dan nakon šljake provedu tako i opet se uveče vrate, već euforični od nespavanja, alkohola i sunca, da se vrate na posao i sednu za viljuškar, nastave dan i svoj šljakerski usud, olako, bez muke. Neke kolege mogu.

Ja ne. Pozdravimo se uredno, oni nastave svojim putem, ja svojim. Odem kući, na malo sna, malo interneta, na kvalitetnu pornjavu posle koje ću da se uspavam kao car. Ako i nisam mogao da budem filozof-car u realnosti, šljaker-car u snu mogu da budem bez problema. Mojim telom upravljaju neke meni nepoznate sile. Od moje „pameti" nema ništa, jer nema pametnih, postoje samo privilegovani.

Živeo Kami.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru, Instagramu