Svaštara

Skrivena epidemija: žene koje siluju muškarce

Rodni stereotipi po kojima je muškarca u suštini nemoguće silovati ne pomažu kada je u pitanju broj prijavljenih slučajeva.
12 Decembar 2016, 6:43am

Foto by Rachel Bellinsky via Stocksy

Prema dominantnim stereotipima, žene ne mogu da seksualno zlostavljaju muškarce. Ali prema rezultatima nedavne, opsežne studije, oko dve trećine muškaraca koji prijave seksualni napad kažu da su ih napale žene.

Kod ankete Centra za kontrolu i prevenciju bolesti o seksualnom nasilju ima mnogo sjajnih stvari, prema Lari Stempl, profesorki prava na UCLA. „Onaj koji intervjuiše je obučen da postavi mnogo pitanja i da uz pomoć provera učini da se ispitanik oseća opušteno", objašnjava ona. „To je takođe i istraživanje o zdravlju, što je dobar kontekst za ljude koji razmišljaju o svojim telima i sopstvenoj dobrobiti."

Ali kada je reč o izveštaju o ishodu ankete, CDC isključuje muškarce koji su bili prinuđeni da penetriraju u nekoga – kada su na to nagovoreni, fizički prinuđeni, ili su to morali da rade bez saglasnosti – tako što statistike o tim zločinima smeštaju u kategoriju „druge vrste viktimizacije", zajedno sa naizgled manjim prestupima, kao što je „neželjeno seksualno iskustvo bez kontakta."

„Smeštaju to u istu široku kategoriju sa nepristojnim komentarima neznanaca i egzibicionizmom", kaže Stemplova. „Ne postoji kontekst, i to stvarno minimizuje značaj tog zlostavljanja."

Ublaženo izražavanje CDC-a kada su u pitanju muške žrtve seksualnog napada potcrtava zabrinjavajući tendenciju među istraživačima, kao i savetnicima za silovanje i pripadnicima snaga reda i zakona, kaže Stempl. Implikacija je sledeća: „Za muškarce je svaki seks dobar seks."

„Način na koji ljudi pričaju o muškarcima i seksu mora da se promeni", kaže Stempl. „Kada imamo sve te stereotipe o muškarcima, njima je teže da se požale kada su žrtve."

Stempl se u svom istraživanju odavno fokusirala na to kako seksualno nasilje nad muškarcima ostaje neprijavljeno. 2014. godine je objavila rad o muškim žrtvama seksualnog nasilja u kome je analizirala nekoliko ispitivanja na nacionalnom nivou, i otkrila da su, kada se u obzir uzmu slučajevi u kojima su muškarci bili „prinuđeni da penetriraju" u nekoga, stope seksualnog kontakta bez saglasnosti kod muškaraca i žena u suštini jednake: 1,267 milion muškaraca je reklo da su bili žrtve seksualnog nasilja, u poređenju sa 1,270 milion žena.

Kategorija „nateran da penetrira" nije tip nasilja koje zamišljamo kada je reč o seksualnom napadu, kao što je Hana Rozin iz Slejta2014. napisala u članku o istraživanju Stemplove. Ali može da ima slične psihološke i fizičke posledice, uključujući seksualnu disfunkciju, gubitak samopoštovanja i probleme u vezama, na duge staze.

„Upoznala sam muškarca koga je kao dete viktimizovala jedna žena. On se do dan – danas plaši da bude sam u prostoriji sa nekom ženom."

Iako mora da se obavi još mnogo posla da bismo razumeli posledice seksualnog napada u kojima su žrtve muškarci, Stempl se u novom istraživanju usmerava na same počinioce. U novoj studiji objavljenoj juče, ona i dva druga istraživača su ispitali četiri opsežne ankete CDC-a i Zavoda za statistiku Ministarstva pravde, da bi bolje razumeli ponašanje ženskog seksualnog predatora, analizirajući i muške i ženske žrtve. Otkrića su protivrečna opšte proširenim stereotipa o tome da je malo verovatno da žena može nekoga da zlostavlja.

„Ljudi misle da su ženski prestupnici retkost", kaže Stempl. „Oni misle da je to slučajnost – kao da su u pitanju jedna profesorka srednje škole i jedan učenik. Ali to je veoma prošireno, prema ovim istraživanjima, a izgleda da niko za to ne zna. Meni je to neverovatno."

Pripadnici zajednice istraživača već dugo pogrešno razumeju i minimiziraju pretnju koju predstavljaju ženski seksualni predatori. Iako je ova mogućnost prvi put dokumentovana u istraživačkoj literaturi tridesetih godina prošlog veka, sistematsko proučavanje seksualne viktimizacije počinjene od strane žena počelo je da se proučava tek devedesetih. Čak ni tada istraživanja nisu temljeno sprovođena – bila su fokusirana pre svega na seksualno zlostavljanje dece. Istraživanja na ovu temu su postala češća tek tokom protekle decenije.

Nova, opsežna studija Stempl predstavlja rezultate CDC-ove poslednje telefonske ankete, koja otkriva da 68,6 odsto muškaraca koji su prijavili seksualnu viktimizaciju govori o ženskim počiniocima. U međuvremenu, kod muškaraca koji su prijavili da su naterani na penetraciju – „oblik seksa bez saglasnosti koji muškarci češće iskuse tokom svog života", prema ovoj studiji – 79,2 odsto njih je navelo da su počinioci bile žene.

„Ljudi misle da su ženski prestupnici retkost", kaže Stemplova. „Oni misle da je to slučajnost – kao da su u pitanju jedna profesorka srednje škole i jedan učenik."

Autori studije su takođe istražili kako seksualne prestupnice funkcionišu iza rešetaka. Prema istraživanju Zavoda za statistiku – u kojem se, za razliku od istraživanja, iskreno koriste izrazi kao što je „pušenje", zbog čega je prema rečima Stempl istraživanje preciznije – zatvorenice češće zlostavljaju druge zatvorenice nego muški čuvari. U skladu s tim, među odraslim zatvorenicima koji su prijavili bilo kakvu viktimizaciju od strane čuvara, 80 procenata je prijavilo samo ženske počinioce; među maloletnicima je ova stopa još viša, 89,3 procenata. Ono što možda najviše iznenađuje, kada uzmemo u obzir kako se u popularnoj kulturi predstavlja zatvorski život, je to što ovo isto istraživanje otkiva da je zlostavljanje među zatvorenicama otprilike triput češće nego kod muških zatvorenika.

Kada uzmemo u obzir ovu statistiku, još više zapanjuje koliko malo žena završi u dosijeima seksualnih prestupnika. Jedno istraživanje registara u pet država otkriva da su između 0,8 i 3 procenta registrovanih seksualnih prestupnika žene; kod nekih drugih istraživanja je taj procenat manji od 2.

S druge strane, postoje brojne prepreke za muškarce koji žele da prijave seksualni napad. Prema studiji Stempl, neke je sramota da to prijave, zbog opšte percepcije da žene ne predstavljaju pretnju. Drugi lažu i kažu da ih je zapravo seksualno zlostavljao muškarac, ili su prinuđeni da svoju viktimizaciju predstavljaju kao „ispit zrelosti". Istraživanja pokazuju da muškarci s godinama češće bivaju okrivljeni za zlostavljanje nego žene.

Rodni stereotipi po kojima je muškarca u suštini nemoguće silovati takođe ne pomažu kada je u pitanju broj prijavljenih slučajeva. Većina studenata ispitanih 1992. godine nisu verovali da bi „velikog, snažnog muškarca mogla da siluje žena", a ispitanici studentskog uzrasta koji su učestvovali u skorašenjem istraživanju 2012. godine su rekli da muškarac koga bi silovala žena ne bi bio „previše uznemiren."

Viktimizacija žena od drugih žena još je manje proučavana od „ženskog zlostavljanja suprotnog pola", prema ovoj studiji. „Zbog heteroseksizma, žrtve ženske seksualne viktimizacije koje su lezbejke ili biseksualke su nevidljive za profesionalce", piše u ovoj studiji. „Iako je nekoliko kriznih centara za silovanje osmislilo programe namenjene lezbejkama, lezbejke i biseksualke tvrde da su SOS telefoni, grupe podrške i organizacije za pravnu pomoć prilikom seksualnog nasilja generalno osmišljeni za žene koje su žrtve muškaraca."

„Upoznala sam čoveka koji zaista radi na ovom problemu, i koga je kao dete zlostavljala jedna žena", kaže Stempl. On se do dan – danas plaši da bude sam u prostoriji sa nekom ženom. Kao što možete da zamislite, veoma mu je neprijatno da to deli s ljudima; misli da će reći da je to sramota. Sada govori o tome kao neko ko je to preživeo, ali to je prava retkost. I drugi muškarci verovatno imaju isti strah od toga da istupe, naročito ako je počinilac bila žena."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu