TED govorancije nas ne čine pametnijim, samo zaglupljuju

U poslednje vreme mnogo mislim o tome koliko mislim da treba da mislim.

Tako, na primer, tokom poslednjih nekoliko nedelja nisam prestajao da se trudim da pogledam bar jedno TED predavanje svakog dana. Ne znam šta je tačno fora sa mojom generacijom, ali primetio sam potpuno uvrnuti trend da radije gledamo i slušamo šatro informativne stvari u stilu serije Horrible History za odrasle umesto da stvarno koristimo mozak. U našem svetu je izgleda normalna stvar da se pre misli o samoj ideji mišljenja nego da se stvarno mućne glavom.

Zato mi se i dešava da se kroz život krećem kao mesečar. Već godinama nemam nijednu sopstvenu misao. Ponekad zaboravim i kako se zovem.

Možda je to zbog toga što sam jedan od najokorelijih pristalica teorija zavere koje su toliko umišljene da čovek poludi, mada mislim da je učmalost sama po sebi strahovito pogrešna. Ali svejedno ležim u krevetu dok ovo pišem. Kome god da sam rekao na koju temu pišem tekst, najčešća reakcija je bila: „Šta kažeš? Zar nikad nisi uživao u njihovim prezentacijama?". A to, pretpostavljam, i jeste poenta. Kada razmišljanje o razmišljanju postane zabava pre nego izazov, onda su stvari žešće sjebane.

Imam utisak da je bavljenje nečim što je toliko neverovatno pozitivno još malo pa znak lošeg vaspitanja. Ali da ga jebem, kao što ni činjenica da je Džastin Li Kolins uspeo da nasmeje šačicu ljudi ne znači da on nije jedan odvratan, odvratan čovek, tako ću i ja uraditi ovo samo iz jednog razloga: to što vas TED zabavlja, ne znači da po sredi nije nekakvo spletkarenje iz potaje posebno osmišljeno da vam isisa ego dok se istovremeno pretvara da vam mozak zasipa idejama koje će promeniti svet.

Sa moje tačke gledišta, a ona je u najdubljim bespućima modernog društva, taj TED (i svi njima slični pametnjakovići) predstavlja liniju najmanjeg otpora kad je o razmišljanju reč i pri tom bez milosti bljuje neshvatljive količine kojekakvih proseravanja namenjenih upravo ljudima nalik meni, čije kognitivne sposobnosti tavore na nivou negde između kornjače i četvrt bureka.

Verujem da sam odgledao bar pedeset ovih video snimaka i to zato što, pod a) nisam znao šta ću sa sobom i pod b) hteo sam da vidim oko čega se pravi tolika fama. To vam je kao kad bi vam na gajbu došao jedan od tih frikova i napisao po vratima kenjare „ovo je moje" a vi mu aplaudirali zbog tolikog uloženog truda.

Pošto sam razumna osoba, počeo sam ove klasike da gledam iz početka. I ništa nisam naučio.

Rečeno mi je da sam se zbor pornografije pretvorio u ljutog i agresivnog čoveka, ali ja svejedno još uvek brljam po netu u potrazi za svojim ljubimicama. Onda sam saznao da se ključ sreće nalazi u dobroj torti, ali sam ipak nastavio da preskačem dezert. Čak su mi rekli i da sam mamlaz jer sam sve ove godine vezivao pertle na pogrešan način, ali ja to tako i danas radim, jer je očigledno da sam promašen slučaj.

Pri tome karte za žive nastupe TED koštaju na hiljade dolara. TED nikada ne plaća svojim govornicima jer se učestvovanje na ovom dešavanju smatra čašću. I privilegijom, kako za nas, tako i za njih. Ali naći će vam oni pristojan hotel.

Verujem da moje nezadovoljstvo ovakvim načinom učenja sigurno ima neke veze i sa tim da kad si do krajnosti i apsolutno zadovoljan samim sobom to onda često znači da ni od diskusija ni od žestokih rasprava nema ništa. U snimcima koje sam pregledao su bukvalno svi, počev od govornika, pa sve do poslednjeg čoveka u publici delovali toliko zadovoljno da sam zamalo pomislio kako im svima sisaju karu neki nevidljivi duhovi.

Znam mnoge koji gledaju TED predavanja. Gledaju ih i mnogi koje vi znate. Ona, u stvari, izazivaju zadovoljstvo. Ne znam za vas, ali čim se dodirnem, ja gubim volju za bilo čim osim da se pretvaram da moj prezir prema samom sebi nije logična posledica onoga što sam upravo gledao. Stvarno moram da izađem iz kreveta.

Ali nije tu baš sve tako loše. Ono što mi se sviđa kod TED-a je video sistem ocenjivanja. To je stvarno zapanjujuće. Pruža vam se prilika da birate iz obilja preteranih epiteta počev od „genijalno" i „duhovito", pa do „neverovatno". Opcija najbliža komentaru tipa „jebeno sranje" je „nepodnošljivo", što je ujedno i ocena koju sam dao svim onim klipovima koje nisam razumeo (a to su svi). Onaj koji se bavi pertlama označio sam sa „nadahnjujuće" jer da ga jebem, već su mi dosadile cipele bez pertli.

Ono što me je u celoj ovoj priči oko TED-a posebno pogodilo u živac jeste do koje mere sve liči na naslovnu numeru filma Lego, pesmu koja toliko insistira na tome da je mnoštvo potpuno nasumično odabranih stvari „bajno" da svakome ko je čuje ne preostaje ništa drugo nego da poveruje da to i jeste istina.

Razdraganost ove pesmice toliko zatupljuje da bi bilo najbolje da kad se na TED podijumu pojavi sledeći govornik, svi u publici počnu onako u horu da pevaju upravo nju i usput se tačno sete svega što je u njihovim životima pošlo naopako. Jer nasuprot tvrdnjama Šona Konerija, upravo su najgori gubitnici ti koji na kraju karaju najbolju ribu u školi. Evo da to i javno kažem: ljudi koji su imali bilo kakve veze sa TED-om nikad nisu jebali.

Verujte mi na reč: u životu nikuda nećete stići ako se pretvorite u govnara koji je prezadovoljan sobom i okružen isključivo istomišljenicima i ortacima koji su polu-aveti. Bolje bi vam bilo da krenete na turu obilazaka najvećih svetskih drkadžija iz kojih samo liju izlizane kritike smišljene da podstaknu vaš ego da ih opovrgne. Ko ne bi bio motivisan da uspe kad bi ga ovakvi tipovi preko cele godine zvali ujutru samo da bi rekli "odoh ja". A svi su oni takvi.

Razlog zbog kojeg pominjem film Lego (ako to nekome nije očigledno) je što je cela ideja ovog dela upravo da nije sve „bajno". Da, uprkos svemu što vam govori Oktan korporacija, ljudi tumaraju kroz život bez ideja i bez pantalona samo zato što misle da su prosečnost i jednoobrazno mišljenje i ponašanje BAJNI.

A nisu. Nisu sve naše ideje sjajne. Nije genijalno sve što pomislimo. Sposobni smo da budemo prosečni, da pišamo u gaće ili prosipamo sadržaj pljeskavice preko radnog stola. I to je okej.

Ono što nas muči je generacijski problem koji se sastoji u tome da toliko nastojimo da budemo sjajni da nas je nemoguće ubediti da smo prosečni. A za to su krivi i TED i svi oni frikovi koje tamo viđamo, pizda li im materina.

Jeste malo neprijatno kad film u kojem glumi Vil Ferel ume bolje da prenese poruku o tome šta znači misliti nego Džejn Fonda, Kris Anderson i Ken Robinson. Dečiji film o slaganju kockica je po meni mnogo dubokoumniji ako treba predstaviti rađanje ideja i nezavisne misli nego što je to kompanija iz realnog života koja za sebe tvrdi da oko sebe samo doliva inteligenciju kao neka malo bolje priučena kelnerica.

Ovi zabavni sadržaji na temu razmišljanja podjednako su intelektialno stimulativni i rigorozni kao i zabavni programi za praznike. Ali ipak su malo zabavni, a kad si zabavan, tako navodiš publiku da nastavi da te gleda što je duže moguće i usput se dobro oseća. Nema ničeg lošeg u tome da ti neki duh popuši sve dok si svestan zašto to radi.

Naprosto sam se razbesneo kada sam saznao se TED govorancije bave svim mogućim temama osim onih koje su ljudima zaista potrebne, kao što su recimo uputstva kako javni prevoz a da se ne sklanjamo s puta baš svima ili kako jesti picu u krevetu a da se sve ne zamaže. Ali ja ovakve stvari možda radim zato što sam se toliko nagledao i naslušao govorancija koje prosto nagone na razmišljanje da me je upravo sada bukvalno ophrvala jedna toliko dubokoumna ideja da bi svaki pokušaj da nastavim po starom bio u direktnoj suprotnosti sa mojoj mitskom epifanijom.

Ili sam možda naprosto glup.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu