FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Pokušao sam da prestanem da pušim uz pomoć magičnih pečuraka - i uspelo mi je

Ja sam pokušao sve: flasteri, žvake, inhalatori, iscelitelji; ništa od toga nije upalilo.
26.10.15

Fotografija: Hitkot Rutven. Autor, pečurka i Tomas Fortes-Mejer

Jedan golf igrač besno vitla svojim štapom po vazduhu, dok prolazimo pored njega u kolicima za golf, usred njegove partije. Dr Brand*, međunarodno priznati stručnjak u polju haluciongenih pečuraka, cereka se pored mene. Ovo je postala trka sa metabolizmom: vratiti vozilo pre nego što droga počne da deluje.

Neosporno je počela da deluje.

Možda ste već pretpostavili da nismo došli na ovaj teren za golf u severnom delu Londona da bi se divili njegovoj čuvenoj, veličanstvenoj trinaestoj rupi. Umesto toga, mi ispitujemo eksperimentali lek za jedno od najvećih ljudskih prokletstava: cigarete.

Reklame

Ja sam pokušao sve: flasteri, žvake, inhalatori, iscelitelji; ništa od toga nije upalilo. I kada nastupi „stoptobar", taj državni praznik za pluća, ja ga dočekam sa krkljavim uzdahom prezira. Sigurno postoji neki bolji način?

Prema Univerzitetu Džon Hopkins, postoji: magične pečurke. Iz sasvim očiglednih razloga, psihodelične pečurke privlače pažnju ljudi već milenijumima. Crteži na zidovima jedne saharske pećine stari sedam hiljada godina dokazuju da su ih u drevnim kultovima obožavali; Asteci su ih koristili za isceljivanje; vikinzi su na njima ratovali; a neki tvrde da je i sam Isus bio samo prerušena magična pečurka.

A danas, zahvaljujući nauci, naši gljivični drugari svojim mnogim dostignućima mogu da dodaju i nezaustavljivo uništenje duvanske industrije. Psilocibin, aktivan sastojak magičnih pečuraka, ima osamdesetoprocentni učinak u lečenju zavisnosti od duvana, prema rezultatima istraživanja koje je ovaj univerzitet sproveo. Da bismo razumeli kontekst, terapije sa zamenom za nikotin – kao što su flasteri ili žvakaće gume – imaju učinak od nekih 20 posto. A ipak, nekako, godinu dana nakon što je ovo istraživanje objavljeno, ove spasonosne male pečurke su i dalje strogo zabranjene.

Onda je srećna okolnost što se „stoptobar" i sezona berbe magičnih pečuraka savršeno poklapaju. Po mišljenju dr Branda, kada je London u pitanju, treba ih potražiti na terenima za golf.

„Tražimo psilocibu semilanceatu, malu bež-smeđu pečurku, poznatiju kao 'klobuk slobode'", kaže on dok njuškamo po igralištu. „Videćeš klobuk kako štrči iz trave. Veoma je karakterističan: špicast je, sa obodom na vrhu. Obod je najvažniji".

Reklame

„Pogledaj, evo jedne", kaže dr Brand. „Viri iznad trave"!

Tomas Fortes-Mejer i autor

Deluje bezazleno, ali baratati sa ovim pečurkama može da ima užasne posledice. „Čim je ubereš", kaže dr Brand, „kriv si za posedovanje najteže droge". Kada bih dao ovu sićušnu pečurkicu Brandu, mogao bih da zaradim i do 14 godina zatvora zbog rasturanja droge. Zbog toga mu je nisam dao, već sam je pojeo.

Prvobitna studija je pripremana godinama. Ispitivanje supstanici kojima establišment ne priznaje terapeutsku vrednost na ljudskim subjektima je ekstremno dosadan proces. Subjekti se pripremaju mesecima pre nego što uzmu prvu dozu.

Prema dr Metjuu Džonsonu, jednom od glavnih istraživača na ovom projektu, veći deo tih priprema se svodi na pripremanje pacijenata na intenzitet tripa na psilocibinu. „Neko može da ima veličanstvene, ponekad mistične, a svakako intrigantne efekte", kaže dr Džonson VAJSU, „ali neki ljudi mogu da dožive i najstrašnije iskustvo u životu. Tokom priprema se prelazi spisak svih mogućih stvari koje mogu da se dogode, a taj spisak je veoma dugačak".

Loš trip, verovatno najčešća opasnost pri uzimanju halucinogenih droga, kaže on, je jednostavno pitanje loše perspektive.

„Ako ti se tokom lošeg tripa ukaže tvoja mrtva baba i krene da ti puzi uz nogu", kaže Džonson, „pusti je da ti se popne uz nogu i pitaj je šta je došla da ti kaže. Bez obzira da li je u pitanju neko čudovište ili tvoja mrtva baba, uvek zauzmi stav da iz toga možeš nešto da naučiš. Bez obzira da li je primamljivo ili zastrašujuće, uvek se tome prepusti i nauči nešto novo".

Reklame

Sa učesnicima u ispitivanju se pažljivo postupalo. Bili su udobno smešteni, imali su uviđavne instruktore, obučene psihologe i lekare pri ruci, u slučaju da stvar krene po zlu. Umesto toga, mi se vozimo u pogrešnom smeru po igralištu za golf u severnom Londonu, i usput beremo pečurke.

Jedna od prednosti je to što je sa nama Tom Fortes-Mejer, hipnoterapeut iz Harli Strita, koji je pristao da nam bude vodič i čuvar tokom ovog procesa.

„Kada prestanu da puše, ljudi se obično osećaju kao da su izgubili nekog nevaljalog, ali pomalo šarmantnog i vernog prijatelja", kaže Tom. „Naš zadatak u ritualu koji ćemo izvesti će promeniti tu perspektivu. Ali najozbiljnije, pušenje je tip prijatelja koji će kada ne gledaš otići na sprat i zlostavljati tvoju ćerku".

Užasno je nekome koga je magična pečurka upravo počela da radi reći da u njemu čuči pedofil. Ali upravo zbog takvih procesa razmišljanja, psilocibin je toliko efikasan u lečenju zavisnosti.

Dr Džonson kaže da ta droga pomaže ljudima da sagledaju svoj život iz drugačije perspektive. Za mnoge je to „mistično iskustvo".

„Neverovatno je to što se u takvim slučajevima javlja sveobuzimajući osećaj jedinstva", kaže dr Džonson. „Osećaj da si iskoračio iz prostora i vremena; osećaj paradoksalnosti; iskustvo neiskazivog; neki poetični kvalitet; osećaj da je na neki način to iskustvo stvarnije i verodostojnije od stvarnosti".

Psilocibin bi zaista mogao da bude i čudesna droga – mnoga novija istraživanja sugerišu da i jeste – ali je zaista užasan kada voziš. Moje noge su na pedalama, ali izgleda da dr Brand upravlja volanom.

Reklame

„Predlažem da odemo na neko mirno mesto i izvedemo ritual", kaže Tom Fortes-Mejer.

Teško je opisati ono što se zatim dogodilo. Polegali smo u šumi. Drveće je pulsiralo. Pod vođstvom hipnoterapeuta, otputovao sam duboko u bezvremenu, bespolnu srž svoje svesti, i išutirao par stvari. Sreo sam deo svog uma odgovornog za pušenje, i strogo popričao s njim. Događale su se i neke druge stvari, od kojih je većina isuviše lična da bih ih naveo.

Kada je dejstvo prošlo, milion godina kasnije, pušenje je jednostavno postalo nešto što rade neki drugi ljudi. Iluzija je raspršena; poriv je nestao. Kada vidim nekoga kako puši, ne osećam ništa.

Tokom nedelje koja je usledila, radio sam sve što i inače, samo se nisam hvatao za cigarete: izalazio iz kuće, čekao autobus, radio, napijao se, išao na žurke, svađao se, pio kafu; šta više, kada sada razmišljam o tome, skoro svaki važan ili nevažan događaju u mom životu je bio prilika za cigarete. Sada, kada ih nema, čak mi ni ne nedostaju. Prošlo je već desetak dana, a i dalje ne osećam žudnju.

U proteklih pola veka, borba protiv droge je odnela milione života. Znamo sve o žrtvama u južnoameričkim narko-državama; o živim mrtvacima u našim zatvorskim sistemima; o prijateljima koji su umrli jer nisu znali šta kupuju. Ali šta je sa onima koji su mogli da budu spašeni? Duvan svake godine prouzrokuje smrt šest miliona ljudi. Za dobar deo njih, jedna sićušna, strogo zabranjena pečurka bi mogla da predstavlja lek.

*Na njegov zahtev, identitet dr Branda je zaštićen. Dr Metju Džonson me je takođe zamolio da istaknem da Univerzitet Džon Hopkins ni na koji način ne podstiče upotrebu nelegalnih droga. A što se toga tiče, to ne čini ni VAJS. Nemoj da jedeš pečurke koje nađeš na terenu za golf, glupane.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu