Upoznajte čoveka koji se ubacio u mafiju

Pre manje od 10 godina, Đanfranko Franciozi je bio nadareni brodski mehaničar koji je radio u svom brodogradilištu u malom gradu na severu Italije. Ali iznenada, jednog vedrog jutra 2005, njegov miran život je bio potpuno poremećen kada je španski moćnik Elias Pinjeiro Fernandez, poznat kao evropski posrednik kolumbijskih narko kartela i kao mafijaš iz klana Di Lauro – jednog od najmoćnijih klanova Kamore u Italiji – ušetao na njegovo brodogradilište.

Zahtev je bio eksplicitan: bili su im potrebni čamci za prevoz kokaina, i želeli su da im ih Franciozi napravi. Umesto da strpa pare u džep i započne karijeru u narko kartelu, Franciozi je odlučio da prijavi ceo slučaj italijanskoj policiji i da započne saradnju sa italijanskim odeljenjem za borbu protiv narkotika. Od tada je mnogo godina proveo na tajnom tadatku, poslovao sa trgovcima droge, putovao po Južnoj Americi, obreo se u zatvoru u Francuskoj i učestvovao u visoko rizičnim operacijama na debelom moru.

Nastavio je tako sve dok španski moćnik nije uhapšen 2011. Kada je njegova saradnja okončana, Franciozi – prvi civil koji je radio kao ubačeni agent u istoriji italijanske policije – je zajedno sa svojom porodicom ušao u program zaštite. Ali program je bio toliko loše vođen, da Franciozi ne samo da ga je u jednom trenutku odbio, već je i tužio italijansko Ministarstvo unutrašnjih poslova. 18. septembra 2015, Franciozijevo brodogradilište je izgorelo u požaru, i nije teško pretpostaviti ko ga je podmetnuo.

Svoju priču je prvi put ispričako Federiku Rufou, italijanskom novinaru, u italijanskoj TV emisiji Presadireta, početkom 2014. Pre nekoliko meseci, Rufo i Franciozi su zajedno napisali knjigu Đavolji satovi. Naslov potiče od „roleks" satova koje je španski moćnik davao svojim reketašima na poklon. Franciozi je dobio sat, sa pretnjom. „Daću ti još jedan na dan kada te budem ubio".

Pozvao sam Franciozija da razgovaramo o ovoj epizodi, kao i mnogim drugim.

VAJS: Zdravo, Đanfranko. Možeš li da mi ispričaš gde i kako je sve to počelo?

Đanfranko Franciozi: Još 2002. sam imao prvi susret sa čovekom za koga sam kasnije otkrio da pripada bandi Maljana (kriminalni sindikat sa sedištem u Rimu, koji je bio veoma aktivan od kraja sedamdesetih do ranih devedesetih). Dve godine sam mu pravio čamce – pravio se da su mu potrebni za ronjenje, ali ih je koristio za krijumčarenje droge – do jednog dana, kada sam upalio televizor i video ga na vestima. Smrz'o sam se: u Rimu ga je ubila lokalna mafijaška banda.

Tada sam pozvao jednog policajca koji mi je bio dobar prijatelj. Rekao mi je da se smirim. Držao sam se zakona, i stvari su se naizgled smirile. Ali godinu ili dve kasnije, jednog jutra sam stigao u svoje brodogradilište, i zatekao neku dvojicu kako me čekaju – kasnije sam saznao da su to bili Elias Pinjeiro Fernandez i Rafael, Di Laurov saradnik, koji je sada u bekstvu.

Tada je počeo tvoj tajni zadatak.

Zapravo, nisam se tada infiltrirao, tada sam bio samo doušnik. Tada je trebalo da sagradim čamac i dozvolim policiji da na njega postave uređaje za praćenje. Moj prvi posao je bio da jednostavno dostavim čamac, uzmem novac, i pokušam da prikupim informacije. To je trebalo da bude sve, niko tada od mene nije tražio da se ubacim u organizaciju.

Šta se onda dogodilo?

2007. sam dostavio taj prvi čamac, u koji je policija postavila mikrofone i GPS-ove za praćenje, i šest meseci kasnije, italijanska i španska policija su imale svoju prvu veliku zaplenu droge. Pošto su čamčići bili presretani, Elias je rešio da zameni španske kormilare: krivio je njih, a ne čamce. Obratio mi se da naučim nekog novog kormilara kako se upravlja čamcem. Ponovo sam otišao u policiju, i oni su mi rekli da to učinim.

I počeo si da podučavaš španske kormilare, a policija je dobila imena. Da li su tražili od tebe da prevoziš drogu?

Naučio sam te krijumčare da upravljaju čamčićima, ali nešto kasnije su tražili od mene da lično prevozim drogu – jer su njihovi transporti uvek bili neuspešni. Tada sam se infiltrirao – nezvanično. I zbog tog nedostatka formalnosti, završio sam u zatvoru u Francuskoj.

_________________________________________________________________________

Kineske elitne telohraniteljke

_________________________________________________________________________

Kada je Elias Pinjeiro tražio od tebe da mu lično dostaviš čamac, zajedno sa jednim od njegovih ljudi od poverenja, francuska policija te je zaustavila u vodama kod Marselja. Iako si radio za policiju, proveo si skoro osam meseci u zatvoru u Tulonu la Farledu, da ne bi kompromitovao sav uloženi rad policije. Šta možeš da nam ispričaš o tom zatočeništvu?

To su bili užasni meseci. Izgubio sam sve: svoju porodicu, svoju veru. Postao sam loš čovek, samo sam želeo da se osvetim, i italijanskoj vladi, i krijumčarima – nisam znao čak ni kojoj strani da se priklonim. Srećom, umem da se staram o sebi, jer bih u suprotnom verovatno umro od gladi. Ali ipak, to mi je u potpunosti promenilo život. Sada više ne mogu da otputujem u Francusku, jer bi me uhapsili. Zauvek sam prognan iz te zemlje, čak i kada je moj položaj ozvaničen.

Kada su te konačno pustili iz zatvora, počeo si da radiš na svom tajnom zadatku, i 2008. si odigralo ključnu ulogu u operaciji „Albatros", koja je dovela do otkrića „matičnog broda" koji su koristili krijumčari, i do zaplene ogromne količine kokaina – devet tona, od kojih je pet bilo na putu za Italiju. Kako si se osećao?

Sećam se snažnog osećaja slobode i zadovoljstva time što sam uradio, i bio sam ponosan na sebe i na sve ljude koji su učestvovali u toj operaciji. Barem sam bio srećan do trenutka kada su me jedne večeri pozvali telefonom i rekli mi da Elias nije bio na tom brodu. Nisam imao pojma šta da radim i mislio sam da ću umreti. Mislio sam da će me ubiti, jer je do tada već bilo jasno da sam sve vreme sarađivao s policijom.

Ali španska i italijanska policija su zajedno inscenirale moje bekstvo, i raširile vest da je jedan čamčić pod italijanskom zastavom uspeo da izbegne zasedu. To me je spasilo.

Možeš li da nam opišeš krijumčare koje si upoznao? Ljudi i dalje misle da su oni kao „Skarfejs", tipovi veći od života.

Potpuno je suprotno, barem u javnosti. Nećeš ih videti kako pred svima piju šampanjac. Ali kada su na nekom bezbednom mestu, gde niko ne može da ih vidi, počinju da se ponašaju kao Toni Montana. Daću vam jedan primer: kada bi Elias uhvatio nekog od svojih ljudi kako šmrče kokain ili tako nešto, odmah bi ga izbacio. Nije mogao da toleriše takve stvari.

Kao što kažeš u knjizi, krijumčari su te posećivali kod kuće, ili su makar često dolazili na brodogradilište.

To je tačno. Kada su dolazili na brodogradilište, stalno smo bili pod prismotrom. Danas, kada sam bio sa ljudima sa kojima radim, setili smo se jedne scene koja se ovde odigrala. Jednog dana je na brodogradilište došao Eliasov brat, Hoze Maria Fernandez Pinjeiro, zajedno sa još jednim Špancem. Taj tip je rekao nešto što je uznemirilo Nerona – tako su zvali Eilasovog brata – koji je reagovao tako što mu je nožem probo šaku.

U knjizi kažeš još i to da si, posle prvog putovanja u Južnu Ameriku, počeo da osećaš „izvesnu simpatiju, možda čak i naklonost" prema tim krijumčarima droge.

Kada je Elias uhapšen, ja sam bio na sigurnom, ali sam pratio hapšenje preko telefona. I moram da priznam, bilo mi ga je skoro pa „žao". Mislim, bilo je trenutaka kada sam se osećao kao da razgovaram sa prijateljem, a ne sa krijumčarem droge – ponekad, kada mu je bio potreban ventil, čak bi mi pričao i o problemima sa ženom, ili o nečemu sličnom.

Kada sa nekim provedeš toliko mnogo vremena, normalno je da se na neki način povežete. Šta više, mislim da ga je taj aspekt i odao: postao sam njegov čovek od poverenja, bili smo prijatelji, a to je mnogo više od odnosa sa krijumčarem.

Popričajmo o programu zaštite. Kada si počeo da shvataš da ne funkcioniše?

Ubrzo pošto su nas stavili pod zaštitu. Račun u banci mi je bio blokiran, i preko noći sam ostao švorc: morao sam da sastavljam kraj s krajem sa samo 500 evra u džepu – 500 evra za celu porodicu. Morali smo da plaćamo račune i da kupimo novu odeću, jer smo ostali bez ičega. Bilo im je potrebno čitava četiri dana samo da nam donesu formulare koje je trebalo da popunimo da bismo dobili novac za novu odeću.

Nedelju dana kasnije – bili smo u kući u koju nas je smestila policija – ja sam skliznuo s balkona i uganuo članak. Želeo sam da odem u bolnicu, ali su mi rekli da ne smemo da izlazimo. Deset dana kasnije su nam objasnili da nam stare zdravstvene knjižice više ne važe, a da još ne možemo da dobijemo nove. Da smo tada otišli u bolnicu, naš identitet bi bio otkriven, i moja porodica i ja bismo morali ponovo da budemo premešteni. Ukratko, nije mi bilo potrebno dugo vremena da shvatim da je naš program prepun problema.

Onda su stvari iz dana u dan postajale sve gore, zar ne?

Da. Postepeno sam počeo da shvatam da tu nije reč samo o zakonima i njihovoj primeni. Odluku da napustimo program smo doneli zajednički, kao porodica, jer su naša deca bila toliko opterećena da su počela da imaju psihičke probleme. Naravno, bilo je tu još mnogo toga što nas je navelo da napustimo program i pobegnemo – jer smo to i učinili, pobegli smo – uključujući i to što su nas krijumčari već našli. U roku od četiri dana. Vidiš, sve to zajedno je moglo da dovede do propasti.

Stvar je u tome što želim da znam koji je moj sadašnji status. Ako mi više ne preti opasnost, želim to napismeno, da bih mogao da odlučim šta da radim sa svojim životom. Jesam li sada bezbedan? Na nesreću, niko mi još nije odgovorio na to pitanje.

Rešio si da javno ispričaš svoju priču, i od tada imaš izvesnu medijsku pažnju. Da li i to može da predstavlja nekakvu „zaštitu"?

To je bio moj spas. Kada sam se vratio kući i shvatio ko je sve uz mene, znao sam da je to najbolji način da se odbranim. Ali svakim danom je rizik po moj život sve veći. Prijatelji su mi u šali poklonili nadgrobni spomenik, jer stalno govorim kako sam mrtvac koji hoda, i da neću imati para za njega, jer mi država ne daje nikakve pare.

Kada bi morao sve to da ponoviš, da li bi napravio isti izbor?

Kada me zovu da držim predavanja na školama ili fakultetima, ja ih odbijam, jer znam da šaljem pogrešnu poruku. Ovakav kakav sam, ja bih ponovo uradio isto; ali istina je da, kako sada stoje stvari, ne bih to preporučio nekoj mladoj osobi – da je u pitanju moj sin, ja mu to ne bi dozvolio. Nikada. Rekao bih mu da policiji i državi kaže da lepo odjebu, jer će te takav život uvaliti u veliko, veliko sranje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu