Moj terorista, moj borac za slobodu: beli terorizam u američkom filmu

Tu priču znamo svi još od rođenja. Te 1974. godine, kad je premijerno prikazana Kineska četvrt a ABBA pevala "Waterloo," Peti Herst je bila samo ćerka bogataša iz Berklija koju je otela Simbionistička oslobodilačka vojska (SLA) . Dok su je držali zarobljenu, navodno je doživela nepojmljivo nasilje i postala žrtva Stokholmskog sindroma. Pretvorila se u svoje otmičare. Počela je da koristi pseudonim "Tanja". Opljačkala je banku. Igrala se s oružjem. Postala je begunac.

Nakon što se oslobodila, pop kultura je mitologizovala Peti Herst — na plakatima, u pesmama Peti Smit i filmovima. Koreni crnačkog otpora SLA uglavnom su zanemareni, a ona se lagano pretvorila u mit o neukaljanoj beloj devojci. O njoj je snimljen film Peti Herst (1988), u režiji čoveka koji je napisao scenario za Taksistu, sa beskrajno talentovanom ćerkom Vanese Redgrejv Natašom Ričardson u glavnoj ulozi.

U filmu je Peti Herst bila onakva kakvom smo je oduvek zamišljali: žena s mnogo oprečnih lica u jednom telu. Bila je naslednica medijske imperije. Bila je borac za slobodu. Bila je terorista. I bila je belkinja.

Ovo je priča o belačkom terorizmu u američkom filmu. Prema toj mašineriji, belim teroristima se dopušta luksuz saosećanja, dok se iste privilegije osporavaju teroristima sa kožom bilo koje druge boje. Belim teroristima se dodeljuju raskošne nijanse i humanost nakon počinjenog nasilja koje obično nazivamo "bezumnim". Beli ubica deluje, naprosto, kao lutajuća, zabludela i devijantna osoba, bez ikakvog konteksta i cilja.

Za jedne je on terorista, za druge borac za slobodu. A u bioskopu je lako zanemariti granicu. Terorista ili borac za slobodu, Sotona ili svetac, monstrum ili žrtva? Kad su bele kože, mogu biti sve to.

Šta čini teroristu u Americi? Izraz se obično upotrebljava kao opšti termin za osobu čija koža nije bela i koja vrši političko nasilje nad onima koji nikakvo nasilje ne zaslužuju. Ta reč znači sve i ne znači ništa. Sa svakim novim masovnim ubistvom, sve smo bliži konsenzusu i odjednom naša stara predstava o terorizmu vrtoglavo pada u vodu.

Videli smo šta čini teroristu u filmu kao što je Peti Herst . Nataša Ričardson, pre prerane tragične smrti, bila je glumica čiji je motor uvek radio pomalo prebrzo. Imala je lice toliko široko i ekspresivno da je uvek delovala na ivici eksplozije emocija: besa, uzbuđenja, straha.

U filmu Peti Herst, u budnim očima Ričardsonove mogli smo da nazremo iskru žene koja je Peti nekad bila i u koju će se pretvoriti. U ovoj devojci — praunuci Vilijama Randolfa Hersta, tog simbola američkog duha — uvek se krio monstrum i ona je samo čekala da je zavede neka ideologija. Bila je žrtva ideologija većih od nje same; imala je i snagu volje i postojanost da donosi loše, nasilne odluke. Nije posedovala pokretačku snagu, a opet ju je imala previše. Peti Herst — ni tu ni tamo, uvek privilegovana da bude u limbu — bila je komplikovana osoba. Njen svet bio je komplikovan. Bila je belkinja.

I Džoker je u tumačenju Hita Ledžera u Mračnom vitezu (2008) živeo u komplikovanom svetu. Ledžer je dobio posthumnog Oskara upravo zato što je uspeo to da nam dočara. A opet u istoriji filmskog Betmena Džoker nikad nije delovao toliko nabijen emocijama, složenošću i gađenjem nego kao kad ga je igrao Ledžer. Njegov svet je izbačen iz ravnoteže, ali kako je samo taj svet opojan. Ledžer je na tome neumorno radio — možda se čak nasmrt preforsirao — da preobrati našu naivnu kulturnu maštu, pokaže nam da Džoker, pored svih onih starih zala, poseduje i neke nove, uznemirujuće nijanse.

Isto važi za Dereka, borca za nadmoć belog čoveka u Američkoj istoriji X (1998), u tumačenju Edvarda Nortona, koji je za tu ulogu bio nominovan za Oskara. Norton je u to vreme bio mlad talenat. Umeo je da stiskom vilice prikrije bes, frustraciju i bol u duši bolje od Kire Najtli. Naterao nas je da se uživimo u patologiju čoveka kog nikad ne bismo voleli da upoznamo: neonaciste.

Mogli biste reći i da je Trevis Bikl, antiheroj Taksiste Martina Skorsezija (1976), bio terorista. Imao je svoj cilj, ali smo mu toliko ušli pod (belu, belu) kožu da je njegov cilj počeo da nam deluje plemenito. U tumačenju Roberta de Nira, Trevis Bikl bio je opojna enigma. Bio je stalno na ivici neuravnoteženosti, uma kao u deteta koje uči da hoda. Ta uloga je remek-delo. Ali on mora da je bio terorista, zar ne? Neko sa političkim stavom ko ne bira nasilna sredstva kojima će tu poruku preneti, šepureći se svojom krestom u onom krvavom, snolikom finalu?

A još je strašnije i manje iznenađujuće to da su se ti beli teroristi američkog filma ušančili u leksikonu kulture kao "face". Kad ste imali šesnaest godina, da li vam je išta bilo kulje od onoga što je Hit Ledžer postigao u Mračnom vitezu? Danas je passé izjaviti da vam se u stvari ne dopada Ed Norton u Američkoj istoriji X ili da tek tako otpišete Roberta De Nira u Taksisti. Ti teroristi su tesno povezani sa američkim doživljajem muškosti. Iščuđavamo se njihovim obrisima. Ali možemo li da kritikujemo " novinsku naslednicu " Peti Herst, ženu kojoj Peti Smit aplaudira u jednoj od pesama? Majku danas slavnog modela? Čak i nju poštujemo.

Beli terorista ostaje medijska zagonetka. Istog trenutka kada neki novi napadne, vođe kojima verujemo u nedogled poriču da znaju zašto su to ovi uradili, čak i kad su razlozi za to očigledni. Dilan Ruf nije rođen u vakuumu. Nije ni Majkl Pejdž , čovek koji je pre nekoliko godina ubio šestoro ljudi u hramu Sika u Ouk Kriku, u Viskonsinu. A nije ni Krejg Hiks, čovek koji je pre četiri meseca ubio tri Muslimana u Čepel Hilu.

Žalimo što nikad nećemo razumeti šta motiviše ove ljude iako je to očigledno: svrab belačke privilegije. Zahtevaćemo smrtnu kaznu, jer, tvrdimo mi, usamljeni slučajevi kao što je Ruf nisu vredni naših poreskih dolara. Naivno verujemo da nikad više nećemo doživeti ništa slično. A onda dođe sledeći. Beli terorista je sablast koja se prosto samo desi i tako omogućuje Americi da opere ruke od onog što je stvorila. Filmovi to održavaju, oni toliko poetski humanizuju belog teroristu da njegovi slučajevi deluju jedinstveno, nesvakidašnje, prelepo.

Pogledajte samo Tajnu operaciju ("Zero Dark Thirty") Ketrin Bigelou (2012), film u kom je terorista apstraktna tamnoputa glasina. Svoja očekivanja vezujemo za Maju, ženu koja izgleda kao Liv Ulman sa manje amorfnim licem. Ona se čitavim svojim bićem, maltene bolesno, unela u poteru za svojim teroristom.

Ali ko je taj terorista? Ne vidimo ga, on je mitska napast koja pohodi Hajberski prevoj ili pijace Abotobada. Maja deluje nepokolebljivo u potrazi za tom zveri. Licu Džesike Častejn prelepo stoji američka opsesija i pravo na akciju: to je lice žene koja tokom praznika traži pravu haljinu u robnoj kući. Potraga joj teško pada. Vidimo to po tome kako joj se duh slama čak i nakon što ubije. Na kraju, kad se taj teret digne s njenih pleća, ona je samo… ogorčena.

Tajna operacija zasniva se na onome što bi moglo da bude, kako je to Simor Herš nedavno provokativno natuknuo, jedna velika laž: da je naša zemlja velika i moćna. Završnica filma, u kom američko osoblje upada u Bin Ladenov kompleks, razotkriva velike trikove kojima se služi Ketrin Bigelou. Njena kamera prati isključivo vojnike koji upadaju. U pozadini čujemo prigušeni plač napaćene dece. Njena kamera se kloni te dece. Za nju, ona su tek kolateralna šteta neophodnog herojstva američkih vojnika. Međutim, kad oni počnu da vrište, to je zvuk istinskog straha.

Posle terorističkog napada u Čarlstonu, reč "terorista" i mnoga njena značenja ušla su u svakodnevnu upotrebu. Neki, poput Glena Grinvolda, pisali su o sve većem besmislu ovog sveta; mnogi drugi pisali su o tome koliko je važno da se Ruf proglasi teroristom. Džošua Herš sa Bazfida izneo je predlog koji je delovao neverovatno radikalno a možda nije trebalo: da terorizam posmatramo u "njegovom punom kulturološkom i ljudskom kontekstu".

Američki film uspeva u onome o čemu Herš govori, da demonu podari ljudskost. Ali taj terorista? Pa on je gotovo uvek belac. Biti beli terorista u američkom filmu znači uživati osnovno ljudsko pravo: da se bude komplikovan, da se bude nejasan i da se bude čovek.

__________________________________________________________________

Povezano: "Žene borci u Kurdistanu":

__________________________________________________________________

I ko će igrati Dilana Rufa u biografskom filmu koji će neminovno biti snimljen po njegovom životu? Mučno je razmišljati na tu temu tako brzo. Možda će čovek koji ga bude igrao biti verziran i obučen glumac. Možda će se samo igrati maskenbala, pa će se ošišati "na nošu" i skinuti čovekov unezvereni, monstruozni pogled zarad jeftinog efekta.

Verovatno će dobiti Oskara za to, jer to vam je mašinerija spektakla belog terorizma u Americi. Beli terorizam je uvek pun čovečnosti, jer sočne uloge idu belim glumcima, a to je priroda te surove igre. U filmovima, baš kao i na široj medijskoj sceni, beli terorizam uvek zahteva da posvetimo duboku pažnju psihi pojedinca, a ne pritiscima koji su je oblikovali.

Ali šta je sa glumcima koji igraju uloge žrtava: Sintija Mari Grejem Herd, Suzi Džekson, Etel Li Lens, Dipejn Midlton Doktor, Klementa Pinkni, Tajvanza Sanders, Danijel Simons, Šaronda Kolmen-Singlton, Majra Tompson? Naša perverzna fascinacija ne važi za žrtve. One retko dobiju bilo kakvo priznanje.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu