​Zabavljanje dok si dekintiran je sranje

Jedna od najzanimljivijih i istovremeno najizluđujućih stvari u vezi sa vašim dvadesetim (ma šta, i dobrim delom tridesetih) jeste zabavljanje s drugima dok ste dekintirani. Bilo da se školujete, prolazite kroz težak period u životu ili se još niste probili u svom poslu, manevrisanje svetom izlazaka deset puta je teže kad vam manjka para. Većina ljudi mog godišta jedva izlazi na kraj sa školarinom ili studentskim kreditom, stanarinom i/ili računima za kreditnu karticu, a sve to dok zarađuje značajno manje od naših roditelja .

Pošto sam se veći deo života nalazila u raznim stadijumima dekintiranosti, novac i njegovi problemi oduvek su bili prvi na dnevnom redu moje realnosti i direktno su uticali na to kako doživljavam zabavljanje. Možda toga nismo do kraja svesni, ali pored stalne borbe da finansirate noćne izlaske sa nekim, novac i ozbiljne veze su u mnogo direktnijoj vezi nego što mislimo. Nije tako prosto kao reći "ne" zabavljanju uopšte dok malo ne sastavite kraj s krajem, ali oni koji zarađuju manje ne žure baš da uskoče u dugoročne veze .

Neobavezno zabavljanje dok ste večito švorc je, ako ništa drugo, vežba iz kreativnosti . Raditi razne zabavne gluposti obično je skupa rabota i pritisak želje da impresionirate nekog uvek vam stoji nad glavom, želeli vi to ili ne. Izbegavanje skupih mesta sa biftecima ili luksuznih restorana u korist pristupačnijih opcija je jedno, ali moliti osobu sa kojom ste izašli za novac za benzin je nešto sasvim drugo, tako da se na kraju sve svodi na postizanje savršene ravnoteže između štedljivosti i toga da to zapravo ne delujete tako. Muzeji onih večeri kad je ulaz besplatan, jeftina ali zanimljiva hrana i vaučeri za popust mogu vas izvući prilikom prvih nekoliko izlazaka, ali je mnogo zeznutije isto postići nakon faze "upoznavanja".

Sećam se vremena kad sam bila dekintiranija nego obično, radeći noćne smene za par centa preko minimalne nadnice. Kao žena, prolazim bolje prilikom izlazaka: veća je verovatnoća da će me neko izvesti nego da ću ja snositi troškove muvanja. I opet sam mrzela da izlazim iz kuće bez novca koji je moja majka poreklom sa Jamajke zvala "da ti se nađe" — gotovina za svaki slučaj ukoliko nešto pođe naopako. Pokušavala sam da budem otvorena prema zabavljanju uopšte, ali su me ometali ne samo pitanje novca, već i emocionalna nestabilnost koja potiče od toga što u tom trenutku ne stojite baš najbolje u životu.

U svojim najgorim periodima, sećam se da sam išla na niz prvih sastanaka koji su se posle retko izrodili u nešto više od toga. Iako su mi malo skrenuli misli sa horora u koji mi se pretvorio život, počela sam da uviđam koliko je sve to repetitivno. Tome da tu nema nikakve budućnosti doprinosila je mešavina stvari, uglavnom razne nesigurnosti koje sam osećala u vezi sa sobom, posrani izbori koje sam pravila u prošlim vezama i sve duža lista stvari koje nisu dolazile u obzir. Ali nikad nisam mogla da se oslobodim osećanja da u tom trenutku nisam situirana, opuštena ili zadovoljna svojim životom. A to što nisam zarađivala dovoljno novca imalo je velikog udela u svemu tome.

Teško je biti onoliko otvoren koliko vam je potrebno za pravu bliskost kad sve vreme samo mislite na to kako ćete uspeti da sakupite novac za stanarinu ovog meseca. Ili sledećeg. Stalno menjanje poslova koji su bili onoliko nezahvalni koliko su bili loše plaćeni takođe vas baca u večiti bedak koji drugi ne mogu večno da tolerišu. Pre nekog vremena, naletela sam na bivšu koleginicu sa kojom sam nekoliko godina radila na posebno paklenom poslu. Ona je napustila firmu nedugo posle mene, prešavši na bolje plaćeni posao u svojoj struci. "Otkako sam napustila taj posao, moj dečko kaže da sam mnogo prijatnija prema njemu", ispričala mi je. "Ono, kao da samo zbog toga što si bila tamo unesrećuješ sve oko sebe."

Iako sama činjenica da imate partnera može da vam olakša gomilu užasnih situacija, nisam mogla da se otrgnem utisku da bi sa svojim vremenom trebalo da radim nešto "korisnije" nego što razmišljam o vezama. Dok sam se školovala i do guše bila u dugoročnim ili kratkoročnim dugovima (Sotona lično je izmislio pozajmicu do plate), smatrala sam da nisam stvorena za onu vrstu stabilnosti i iskrenosti koje sam smatrala da su neophodni u jednoj vezi. Kako mogu da razgovaram o planiranju dogledne budućnosti sa drugom osobom kad je toliko toga u mojoj sopstvenoj zavisilo od zarađivanja samo malo više po satu? Koliko brzo ću morati da počnem da ulazim u detalje svega onoga što me je dovelo u tu situaciju?

Kad osećate da finansijski stagnirate, to vam otežava da se osećate dovoljno opušteno da izdignete vezu na ozbiljniji nivo — brigu o emotivnom blagostanju dve osobe kad je namirivanje jedne samo po sebi dovoljno teško. A rešavanje finansijskih problema je najčešći razlog za razvod među ljudima , ispada da je ono u korenu mnogo više problema u vezama nego što smo spremni da priznamo. U mojoj prethodnoj vezi, do najvećeg raskola došlo je prilikom pozajmice za hitnu zubarsku intervenciju mog tadašnjeg dečka. Ako nekoliko stotina dolara može da izazove jedno takvo nadvikivanje, očigledno će biti samo još gore kad u igru uđu mnogo veće vrednosti, kao što su nekretnine, kola i troškovi školovanja dece.

I nisam samo u obzir uzimala svoj finansijski položaj. Počela sam da razmišljam i o položaju ljudi sa kojima sam izlazila. Otkrila sam da idealisti vole da se pretvaraju da prihodi potencijalnog partnera nemaju nikakvog uticaja na to da li biste izlazili sa njima ili ne, ali to nije uvek realno. Ne pada mi na pamet veća katastrofa od dvoje finansijski neodgovornih ljudi koji se batrgaju dok su istovremeno zakopani ispod nepovoljnih kredita i rokova za iseljenje, nesposobni da izdržavaju sami sebe, a kamoli jedni druge. Kako sam se sve više približavala svojim srednjim dvadesetim, iliti dobu kad je vreme da se kupi kuća (što većina milenijalsa nikad neće doživeti ), kombinovanje sopstvene nestabilne finansijske istorije sa nečijom tuđom nije mi delovalo fer, naročito ako je kod te osoba ona bolja.

Kao starija shvatila sam nešto sasvim novo: moju anksioznost izazivala je nesigurnost u mom životu. I to na veoma loš način. Borba sa anksioznošću sama je po sebi dovoljno teška kad treba da izgradite ozbiljnu vezu sa nekim, ali kad konstantno brinete zbog veoma realnog spoljnog pritiska da će vam banuti uterivači dugova ili isteći rok za otplatu studentskih kredita, teško je skoncentrisati se na bilo šta drugo.

Neću da kažem da je nemoguće izgraditi ozbiljne veze uprkos svim ovim preprekama; ljudima to sve vreme polazi za rukom. Ponekad teška vremena umeju da budu prelomni trenuci koji zbližavaju parove, ali nekim drugim ljudima može da izgleda kao da je ljubav daleko van domašaja onoga što zaslužujemo ili možemo da postignemo kad smo dekintirani. A kad je ljubav u pitanju, ne postoje spiskovi jeftinih rešenja ili vaučeri za popust.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu