​Uzrok smrti: Vesti

Imate zavisnike, a imate i zavisnike 2.0: one među nama koji nekim čudom sve mogu da pretvore u drogu. Najskorije sam se navukla na proučavanje i praćenje jedne tragične vesti. Neću ulaziti u detalje o kojoj vesti se radilo, jer me je već dovoljno sramota što se bavim životima žrtava kao da su serijski roman, ali ću vam reći da dva dana nisam radila ništa drugo.

Znam da ovakvo ponašanje nije isključivo moja krivica. Čak i pre ere navlačenja čitalaca na kliktanje, medijske kuće su zanimali samo senzacionalistički užasi. Ljude prirodno više privlače negativne priče nego pozitivne, ako ima krvi biće i publike, i tako dalje. Štaviše, mislim da mnoge od nas izuzetno zanima pitanje sopstvene smrti. U vremenima kada nismo prečesto u ličnom dodiru sa procesom umiranja, obično u nesrećama, katastrofama i tragedijama tražimo neko objašnjenje za sopstvenu smrtnost.

Ali znam i da, kao zavisnik 2.0, uvek tražim način da promenim ono kako se osećam. Praktično se hvatam za bilo šta što će mi pobrkati neurotransmitere. Ova konkretna priča, sa svojim užasom u nastavcima, imala je moć da promeni stanje moje svesti — a prihvatiću bilo šta samo da pobegnem od same sebe, čak i ako to pronalazim na najgorim mestima.

"Zavisnost od interneta je… povezana sa promenom nivoa dopamina", izjavila je doktorka Sri Džadapal na godišnjem sastanku Američkog udruženja psihijatara 2014. godine. "Studije pokazuju da dugotrajna upotreba interneta dovodi do smanjenja dopaminskih transportera, što za posledicu ima stagnaciju dopamina u sinapsama." Ona je dodala da novonastali višak dopamina izaziva stimulaciju obližnjih neurona, što može da dovede do efekta euforije. Stanje smanjenih nivoa dopaminskih transportera beleži se kod poremećaja zloupotrebe opijata i drugih zavisničkih ponašanja, napomenula je ona.

Sve bi to bilo lepo i krasno kad ne bi bilo neizbežnog "spuštanja". Kad proždirem zastrašujuće vesti, "urađenost" kompulzivnim kliktanjem neizbežno loše utiče na moje mentalno stanje.

"Panične vesti izazivaju lučenje kaskada glukokortikoida (kortisol)", napisao je Rolf Dobeli u Gardijanu, govoreći o hormonu stresa koji se javlja u povišenim nivoima kod pacijenata sa teškom depresijom i poremećajem panike.

Iz nekog razloga, uvek primetim negativan uticaj neke vesti na moje blagostanje tek kad bude prekasno. Uvek mislim da sam u stanju da se izborim sa tim, sve dok ne zagazim duboko iza tačke kad to više ne mogu. U slučaju ove konkretne vesti, tek sam posle dva dana opsesivnog čitanja shvatila da sam se istraumirala. Zatim mi je naglo pozlilo, zahvatio me je emotivni mamurluk i osećala sam se podložnom napadu mentalne bolesti koju mogu samo da opišem kao sablasnu: hibrid anksioznosti i depresije tokom kojeg se osećam kao da me neko posmatra, osuđuje, zavlači mi koščate prste u stomak, prsa i grlo.

Pitala sam britanskog psihologa doktora Grejema Dejvija, koji je istraživao psihološke efekte nasilja u medijima, koliko takvo moje ponašanje može da utiče na moju već postojeću anksioznost i depresiju.

"Mnogo", rekao je on. "Naše istraživanje pokazalo je da vesti sa negativnim emocijama mogu da povećaju verovatnoću katastrofičnog doživljaja sopstvenih anksioznosti — čak i kad vesti nemaju nikakve veze sa vašim ličnim brigama. Do toga dolazi zato što vaše celokupno raspoloženje postaje izraženo negativnije."

Šta, dakle, da radi neko sa depresijom i/ili poremećajem anksioznosti povodom naizgled neizbežnog protoka vesti? Mnogo se pisalo o potpunom apstiniranju od vesti ili medijskoj dijeti, mada nisam sigurna koliko bi to u mom slučaju bilo održivo — a niti želim da budem totalno neinformisana. Kad pomislim na to da potpuno ne konzumiram vesti, obuzme me osećaj krivice, kao da je moja obaveza da znam "šta se dešava".

Ali šta se stvarno dešava? Šta uopšte znači biti informisan? Jesmo li mi kao ljudi bolji kad smo "informisani"? Da li to povećava našu sposobnost da pomognemo drugima ili samo stvara iluziju svesnosti?

"Neki su mišljenja da taj preobražaj vesti u zabavu predstavlja veliko posrnuće građanskog društva, ali to na neki način okrivljuje same vesti, a ne nezainteresovanost ljudi za vesti kad nisu zabavne", rekao je Amir Kamenica u epizodi podkasta Freakonomics pod naslovom "Zašto stvarno pratimo vesti?". Kamenica je ko-autor studije "Neizvesnost i iznenađenje", u kojoj se postavlja teorija da je veliki deo naše potrebe za vestima čista zabava.

Vesti takođe sadrže element performansa, pogotovo sada kada su toliki ljudi postali amaterski novinari. Ponekad kad vidim prijatelje na Fejsbuku kako kače političke linkove sa gnevnim komentarima, prvo pomislim: Popujete preobraćenima. Pomislim to zato što se često radi o istim onim prijateljima koji su zamolili sve sa drugačijim stavovima da ih izbrišu sa liste prijatelja. Možda sam samo ja suviše cinična. Možda oni ipak uspevaju da utiču na poglede na svet, istoriju čak, jednim po jednim statusom na Fejsbuku. Ali kao što su mnogi mediji već istakli posle izbora, ta vrsta "uskog emitovanja" ili "kastomizovanih" njuz fidova kao što su Fejsbukovi, obično nas samo učvršćuju u našim već postojećim stavovima.

Ne mogu a da ne pomislim kako bi bilo kakva pravdoljubivost s moje strane u deljenju vesti na ovaj način najverovatnije bila kratkovida. Na kraju krajeva, za objavljivanje svojih poruka koristim ajfon: spravu pravljenu u fabrikama sa praksom rada u nehumanim uslovima i ogradama za sprečavanje samoubistava. Da li ikada do kraja možemo da shvatimo koliko patnje nanosimo drugima? Jesmo li uopšte sposobni da do kraja sagledamo čitavu globalnu sliku naših dela ili, poput Ismaila u Mobi Diku, vidimo samo delove kita?

Da sam pravdoljubivija možda bih bila opuštenija. Ali mislim da ne postoji ta količina informacija koja bi me pretvorila u osobu koja ne nanosi nimalo patnje drugima. Zato, nisam bolji čovek ni od koga. Takođe, nisam sigurna ni da bi me potpuno skrivanje od informacija poštedelo kriza mentalnog zdravlja. Kad tokom napada depresije osetim da me nešto gleda i osuđuje, to je uvek jednako zbog onoga što znam koliko i zbog onoga što ne znam.