Praznici u "Džungli": najgore doba godine za hiljade izbeglica u Kaleu

Mračno i hladno veče u izbegličkom kampu u Kaleu u Francuskoj. Mladi Avganistanac je upravo izvadio pištolj. Napunio ga je, repetirao i sada nišani u okupljenu gomilu ljudi koja kleči na kolenima. Nosi farmerice i duks sa kapuljačom i ima crveni šal oko glave. Njegov pištolj nije pravi, ali je publika bez reči dok ga drži uperen ka njima.

Između pet i sedam hiljada ljudi trenutno živi ovde, što ovaj kamp čini najvećim u zapadnoj Evropi. Blatnjav epicentar globalne krize. Hiljade muškaraca, žena i dece, različitih nacionalnosti zavšilo je na parčetu zemlje na kraju francuskog primorskog grada. Mnogi su mesecima putovali sami. Sada njih nekoliko sedi zbijeno na podu i gleda čoveka po imenu Jasin koji izvodi performans na drvenoj bini.

Ovo je pozorište Dobra šansa, jedna od novina u Džungli. Veliki beli vodootpotrni šator sa malom binom.

Misba, gluvi čovek iz Avganistana, osmislio je večerašnji performans. Emotivno je, priča je o mornaru iz Misbine domovine. Mornare prate, zarobljavaju i na kraju hapse. Na kraju, nekako uspeva da osmisli bekstvo iz zatvora. Nada u nemogućim uslovima, ponovni susret sa starim prijateljima, sa porukom praštanja.

Postoji razlog zašto ova predstava toliko privlači pažnju.

- Imitacije su stvarno važna stvar trenutno - objašnjava nam Džo Robertson, dvadesetpetogodišnjak koji je osnovao pozorište.

Kaže da izbeglice i migranti dolaze u pozorište jer "razvijaju proces psihološkog pričanja priče, jer, naravno, ima toliko različitih jezika, a ovo je odličan način da se priča ispriča na jedan novi način."

Pozorište Dobra Šansa postoji već tri meseca. Vodi ga grupa volontera. Robertson je iz Engleske, druga volonterka je osamnaestogodišnja Ajmi Red iz Londona i trenutno pauzira godinu nakon zavšene srednje škole.

Pozorište prima oko 200 ljudi, a tu je redovno i mačka koja "tera miševe". Na repertoaru je raznolik program koji uključuje aktivnosti poput časova joge, različitih radionica i čitanja poezije.

- Ovo je bezbedno mesto na kome ko god želi može da se izrazi. Imamo celodnevne aktivnosti i svake večeri predstavu ili veče akustične muzike - kaže Robertson.

Svake nedelje imaju između hiljadu i dve hiljade posetilaca.

- Mislim da je ljudiima potreban prostor gde se osećaju prihvaćeno i gde mogu da pričaju, razmišljaju i pokušaju da razumeju u kakvoj se situaciji nalaze. Mislim da je izražavanje važno koliko i hrana, mesto za spavanje i zdravstvena nega - kaže.

Kaže da ljudi različitih nacionalnosti dolaze da čitaju, pišu, sviraju i recituju.

Do sad su sakupili oko 30 hiljada funti uz podršku pozorišta širom Velike Britanije. Tim novcem plaćaju svakodnedvne potrepštine i popravke u prostoru u kome se nalaze, ali i struju i umetnički matierjal.

- Dobijamo mnogo toga u donacijama, ali skupo je voditi pozorište u izbegličkom kampu - kaže.

Slike koje je donirao umetnik Čav su morali da sklone sa zidova kada je vlaga počela da nanosi štetu.

Pozorište pored predstava i prostora za razne radionice, služi i drugim stvarima.

U noći napada na Pariz, 13. novembra, izbio je naizgled slučajni požar u jednom delu kampa. Međutim, brzo se raširio i uništio prostor na kome je u tom trenutku živelo oko 300 ljudi. Mnogi od tih ljudi su se nakon toga doselili u pozorište, spavali su jedni do drugih na podu.

Dva dana kasnije, u pozorištu su održali bdenje.

- Dugo smo svi samo ćutali, govori su usledili tek kasnije. Mnogi ljudi ovde beže od iste ideologije koju treba kriviti zbog svega što se deilo u Parizu tog petka trinaestog i to se osećalo na služenju koje smo organizovali - kaže Robertson.

Napad je uticao na atmosferu u kampu. Za izbeglice koje beže od sukoba i nasilja, napad je poslao jasnu poruku – niste bezbedni, čak ni u Evropi.

- Svi kažu nemojte u Francusku, idite u Veliku Britaniju. Francuska je opasna - kaže nam je dvanaestogodišnji dečak iz Avganistana, Ahmed.

Ahmed ima mile crte lica i govori solidan engleski. Vidno je uplašen. Već dve nedelje je u kampu, zajedno za ocem Faisijem i desetogodišnjim bratom. Brat nosi Gep džemper i blatnjave roze gumene čizme.

Pošto njegov otac ne govori engleski, Ahmed nam objašnjava da su krenuli da se pridruže sestri i ujaku u Velikoj Britaniji. Ne žele da ostanu u Francuskoj jer se boje da bi Islamska država mogla ponovo da napadne.

- Desila se ekspolizija u Parizu. To znam, vi to znate, tamo nije bezbedno - kaže nam.

Kaže nam da je pratio na internetu vesti o napadu.

- Gledamo ljude u Francuskoj kako umiru zbog Islamske države - kaže.

Ahmed nam objašnjava da je bio siguran da će Džungla biti sledeće mesto napada.

- Znam da će napasti i ovde - kaže.

Njegova porodica je napustila Avganistan pre tri meseca jer su dobijali pretnje od Talibana.

- Nisu nas ostavljali na miru. Hiljade ljudi umire zbog njih svakog meseca u Avganistanu - kaže.

Napadi u Parizu su jako uticali i na politiku u Francuskoj i u samom Kaleu, gde je Marin le Pen skoro pobedila na regionalnim izborima, a 13. decembra nije poražena.

Le Pen je nameravala da unovči bes i strah nakon napada u Parizu i brzo pozvala na momentalnu zabranu ulaska sirijskih izbeglica u zemlju. Šengen je nazvala "ludošću."

Ljudi koji se nalaze u kampu u Kaleu čine svega dva odsto ukupnog broja izbeglica i migranata koji su ušli u Evropu. Samo ove godine, milion izbeglica i migranata stiglo je u Evropu morem ili kopnom. Prema izveštajima Ujedinjenih nacija, od toga je 51 odsto ljudi došao iz Sirije. Skoro četiri hiljade ljudi je umrlo na putu.

Broj ljudi koji pristužu se u Kale se smanjio od kada je došla zima. Ne planiraju svi ljudi koji su trenutno u kampu put ka Velikoj Britaniji, neki od njih su tražili azil u Francuskoj i sada čekaju dodelu stanova. Ostali iskušavaju sreću skoro svake večeri u Evrotunelu preko Lamanša nadajući se da će ući u voz za Englesku.

Ranije u decembru, Benksi je ostavio svoj trag u Džungli.

- Došao je u toku noći, nisam znao ko je, rekao nam je jedan čovek koji kampuje blizu kamenog mosta na kome je Benksi naslikao mural.

Na grafitu je osnivač Epla, Stiv Džobs.

- Često nas navode da verujemo da migracije izvlače pare iz država, ali Stiv Džobs je sin migranta iz Sirije" - rekao je Benksi u izjavi povodom oslikavanja murala.

- Epl je najprofitabilnija svetska kompanija koja godišnje plaća više od sedam milijardi dolara poreza, a postoji jer su jednom mladom čoveku iz Sirije dozvolili da uđe u drugu zemlju - rekao je Benksi.

Gradske vlasti Kalea kažu da planiraju da zaštite umetničko delo.

Dok smo stajali pred grafitom Džoba, iz šale smo prokomentarisali da bi meštani mogli da zarade dovodeći turiste da vide mural. Po poslednjim izveštajima, izgleda da su uradili upravo to.

Volonteri obezbeđuju odeću i hranu koja je neophodna stanarima Džungle.

Posetili smo novu jedinicu orgaizacije Brinemo za Kale. Imaju dva velika stovarišta, puna kutija. Ovo "sortirajuće skladište" je mesto na kome se slaže odeća na osnovu veličine i vrste – vodootporne jakne srednje veličine u jednu, male lake jakne u drugu kutiju, a onda se šalju u drugo skladište odakle se dele ljudima.

- Ovo je veliki posao, zaista veliki. Ljudi su veoma velikodušni - objašnjava nam Džon Slon, suosnivač organizacije.

U Džungli je već tri meseca.

Zamolili su nas da ne otkrivamo gde se nalaze skladišta, zbog straha da bi deo lokalne zajednice mogao da reaguje na pogrešan način.

– Raditi u Kaleu ima dobre i loše strane. Ima ljudi koji nas podržavaju i onih koji nas ne podržavaju - objašnjava nam Slon.

Kler Mosli, suosnivačica organizacije, kaže da su imali sukobe sa ljudima koji se protive njihovom radu. Kaže da nisu hteli da izdaju smeštaj volonterima, a neki restorani su odbijali da im posluže hranu.

Nedavno se grupa migranata iz Avganistana okupila u pozorištu da bi odslušala niz govora grupe političara i aktivista iz Londona. Nakon govora, potpisali su peticiju u kojoj su se izjasnili da su spremni da se tuku da bi pustili ljudi iz Kalea da uđu u Veliku Britaniju.

Nakon toga, članica Laburističke partije iz Londona je poručila okupljenima : "Dobrodošli u Veliku Britaniju!"

Masa je aplaudirala, ali je jedan Avganistanac u zadnjim redovima samo skeptično prokomentarisao: "Ona može da pokušava, ali Kameron neće dozvoliti."

Kan, dvadesetčetvorogodišnji Avganistanac živi u Kaleu već dva meseca.

- Teško je - rekao nam je kad smo ga pitali da li je pokušao da prođe Kanal.

U Avganistanu je radio kao obezbeđenje. Napustio je zemlju kada su ga opljačkali. Pričali smo i o nedavnim pretnjama koje su stanovnici Džungle dobijali – da će ih odatle razmestiti u zatvore. Prema podacima organizacije koja se bavi zatvorima u Francuskoj, 779 migranata je iz Džungle odvedeno je u zatvore izmešu 21. oktobra i 10. novembra.

Kan nam kaže da policija ljude odvodi iz Džungle, a oni ne znaju kuda idu.

- Baciće ih u zatvor, a nikome ne mogu da kažu gde su. Njihove porodice ne znaju gde su. Pomisle da su umrli - kaže nam.

Abdul (20) koji stoji pored Kana kaže da je u Džungli već četri meseca.

- Francuska policija nas je gurala, bacala suzavac. Veoma je loše. Ako se sakriješ, pronađu te i pošalju u zatvor - kaže.

Abdul nam priča da mu je prijatej umro prošle nedelje i da je imao osećaj da nikog nije blo briga.

- Ovaj život nije za ljude - kaže.

Ali nekako nalaze način da ubiju vreme u ovakvim okolnostima. Kan kaže da igra snuker tokom noći ili ide u klub u jednom delu kampa, gde služe pivo.

- Sinoć smo zajedno igrali uz muziku iz Avganistana. Možeš da nađeš na Jutjubu pesmu - kaže mi.

- Džunglu bi opisao kao mesto na kome se ljudi odlično ponašaju u jako lošim okolnostima - kaže nam bolničar Martin Mekfig dok sedi u centru za vakcinaciju.

- Uslovi su bukvano neprihvatljivi. Imamo samo osnove sanitarne uslove za sedam hiljada ljudi. Vreme je promenljivo. Smeštaj je nedovoljan. Jedino što pomaže je što su ljudi prijateljski nastrojeni jedni prema drugima. Ne mogu ništa osim da daju sve od sebe. Meštani nas često pozivaju na večere. Zajedništvo je neverovatna stvar ovde - kaže.

Mekfig radi za londonsku humanitarnu organizaciju. U Džungli su od oktobra u saradnji sa francuskim vlastima - oni su jedna od tri organizacije koje su dobili dozvolu za rad.

– Veliki problemi su nehigijenski uslovi i nedovoljno hrane - kaže.

Kaže da u januaru planiraju da počnu sa vakcinacijom protiv hepatitisa A i tetanusa. Mekfig upozorava da su moguće epidemije tuberkuloze ako se vremenski uslovi pogoršaju, a ne treba isključiti ni mogućnost epidemije kolere jer, iako se češće javlja u toplijim krajevima, u kampu ima mnogo stajaće vode.

- Druga stvar koja nas veoma brine je hipotermija. Već smo viđali ljude u ovom stanju i bez potrebnog tretmana, bez odeće, smeštaja i hrane. Postaće još gore. U njagorem slučaju, kada temperatura bude niska u januaru, imaćemo smrtne slučajeve ako se uslovi ne poboljšaju - kaže.

Ipak, najveći broj smrti nije izazvan bolestima i lošim uslovima - ljudi ginu u očajničkim pokušajima da pređu Lamanš i stignu do Engleske.

Ne zna se koliko je ljudi nestalo u tim pokušajima od početka 2015. godine, ali se procenjuje da je život izgubilo između 23 i 26 ljudi. Među njima je i dvadesettrogdišnji Sirijac koji je poginuo od strujnog udara kada se popeo na voz, zatim tridesetogodišnja žena iz Sirije koju je udario auto na autoputu i šesnaestogodišnjak iz Avganistana kog je pregazio kamion. Tu je i tek rođena beba iz Eritreje koja je umrla sat nakon prevremenog rođenja. Rodila se prevremeno kada je majka pala sa vozila u pokretu.

Čuli smo još priča, ali nepotvrđenih. Među njima i priču o Sirijcu koji se smrzao u kamionu hladnjači.

Bez obzira na sve to, hiljade izbeglica i migranata nastavlja da se moli da će i njihovo vreme doći i kažu da, iako je teško, neće odustati od svog konačnog cilja.

Solomon, sveštenik koji je sagradio malu crkvu Svetog Mihaila u kampu, kaže da, kao vernik etiopijske Pravoslavne crkve, Božić slavi početkom januara, ali će verovatno obeležiti i 25. decembar.

Kada je to čuo, prišao nam je tridesetpetogodšnjak iz Adis Abebe.

- Našoj ckrvi je potrebna pomoćć, napišite to - zamolio nas je.

Trenutno traže način da zagreju crvku.

Crkva izgleda impresivno. Napravljena je od najobičnijih materijala, ali sada ima i kapiju i ostavu pored glavnih prostorija koje su sagrađene tokom leta. Službe se održavaju svakodnevno i posećuju ih hiljade ljudi.

Iako nam je govorio o proslavama, ako mu se ispuni božićna želja, Solomon neće biti u kampu za praznike. Pokušava da se dokopa Engleske već mesecima, svakog dana.

- Vozom, kombijem, brodom, kako god. Moram da nastavim da pokušavam - kaže.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu