Razgovor sa piscem koji je diskvalifikovan iz trke za NIN-ovu nagradu

„Očevo mleko“ je prvi roman Marka Vignjevića objavljen na srpskom jeziku. U pitanju je neverovatno osveženje za srpsku književnu scenu. Roman je delo kompleksnog, a preciznog jezika koje britkim opisima i humorom šiba kroz Srbiju zajedno sa njegovim glavnim junakom Isavom Karabasom.

Ovo delo je objavlila izdavačka kuća „Arete“ u ediciji jedanOdsto, koja obuhvata rukopise koji su pobedili na Areteovom konkursu za knjigu godine. Takođe, neki kritičari videli su ga kao jednog od glavnog u trci za Ninovu nagradu.

Aleksandar Šurbatović, pisac i glavni urednik izdavačke kuće Dereta o romanu je rekao: „Očevo mleko” smatram za jedno od najuzbudljivijih književnih dela napisanih na srpskom jeziku u poslednjih 10−15 godina.”

Ipak, budući da je rukopis bio preveden sa srpskog na engleski i da je čipovan u londonskoj biblioteci, Markov roman je diskvalifikovan iz trke za Ninovu nagradu. Iskoristila sam tu priliku da sa njim popričam o novom romanu i šta njemu nagrade uopšte znače.

VICE Srbija: Kako si se osetio kada si saznao da si diskvalifikovan, misliš li da bi tvoj roman postigao uspeh u trci za Nina?

Marko Vignjević: U početku sam se osećao zbunjeno budući da do tada nisam znao kako funkcionišu književne nagrade, tačnije koje kriterijume jedno delo mora da zadovolji da bi bilo nominovano. Naknadno, kada je zbunjenost nestala, pomalo sam prekoravao samog sebe što sam još davno „Očevo mleko“ preveo na engleski samo zbog moje navike da srljam, a da se prethodno ne informišem o takvim i sličnim stvarima. Što se tiče hipotetičke situacije u kojoj bih bio u stanju da procenim mogući uspeh „Očevog mleka“ na NIN-ovom konkursu, iskreno smatram da bi roman ušao u uži krug.

Kako uopšte gledaš na tu nagradu, misliš li da je važna?
Bio bih cinik kada bih rekao da NIN-ova nagrada nije značajna. Ako uzmemo u obzir da je ova nagrada prerasla u nešto što se pre može odrediti kao književna ustanova (s toga i tolika ujdurma oko njenih osvajača) a ne puki konkurs, treba da budemo zahvalni što tako nešto postoji u sredini u kojoj pojedinci čuvaju svoje čitalačke dane za treće doba svojih života. Uostalom, cinik je samo licemer koji se krije.

Zašto je „Očevo mleko“ prvi roman objavljen na srpskom jeziku?
Pitanje zbog čega sam bio rešio da učestvujem sa Očevim mlekom na Areteovom konkursu je veoma dobro. Delom zato što sam smatrao da se taj roman na najkonkretniji način bavi savremenom problematikom jaza između dve generacije unutar jedne porodice, a delom zbog toga što je to bio i moj najsažetiji rukopis do sada ako izuzmemo vinjetu Pisanja paćenika. Takođe, ceo roman je pisan u prezentu što je ujedno predstavljalo i neku vrstu moje sklonosti ka eksperimentalnoj beletristici s kojom sam želeo da učestvujem u Areteovom konkursu.

Po čemu se tvoja proza razlikuje od proze pisaca koji su trenutno aktuelni na domaćoj sceni?
Ja pišem da bih se setio. Što će reći da smatram da pisci koji se barem nominalno izjašnjavaju kao neko ko piše da bi saznao neku istinu, ko se bavi pseudo-istorijom, ili ko pokušava da piše o već toliko izvikanom „stanju čoveka“, a da za sve gore nema opravdanje jesu pisci čija dela, najčešće, žive samo među koricama i pred očima urednika a ne pred čitalaštvom.

O čemu će se raditi u tvom sledećem romanu?
Tekst na kojem trenutno radim bavi se nečim kroz šta sam prošao u određenim, konkretnim krajevima Beograda. Tu je Beograd podeljen na sever, jug, istok i zapad. Tu je grad predstavljen kao kovačnica u kojoj operišu mnogi činioci pa i sam glavni junak. Inače, u samom narativu, prepliće se pripovedanje kako iz prvog tako i iz trećeg lica.

Hvala ti Marko, radujem se tvom novom romanu i želim mu barem prolaz u uži izbor.

JOŠ NA VICE.COM:

Rumena Bužarovska za VICE o ženskom pismu, braku i bestseleru "Moj Muž"

Piscu je sve dozvoljeno, kaže Darko Tuševljaković, dobitnik Evropske nagrade za književnost

Da li je ovo što pišem poezija: Razgovor sa autorkom knjige "Nema veze"