DIS-PATCH: Festival kog više nema, ali je tu

Vreme je za veliki Throwback.

pisao Iva Parađanin

23.5.17

Početkom 21. veka, u čudnoj zemlji Srbiji, rođen je novi festival.

Prvo je bio mali, a onda je rastao. Prvo je bio muzički, a onda je otišao dalje.

Bio je pro, ali je bio iskren. Bio je hardkor, ali je imao srce.

Sada ga nema

Kraj

Je uvek novi početak.

Ukoliko danas otvorite sajt festivala DIS-PATCH zapljusnuće vas ova motivišuća RIP video poruka posvećena jednom velikom i bitnom festivalu koji je Beogradu i njegovoj sceni u tom trenutku pružio mnogo, a u isto vreme postavio temelj za dalji razvitak live i multimedijalnih nastupa elektronske muzike u našoj zemlji. Ovaj festival 2002. godine pokrenuli su Relja Bobić i Goran Simonoski (Belgradeyard Sound System) jer su želeli da izvođače koje puštaju u svojoj tadašnjoj emisiji na radiju B92 predstave i uživo. Svega par godina posle bombardovanja, posle 5. oktobra, nedaća i totalne izolovanosti, generacija mladih ljudi od 16 do 30 godina očekivala je neki nov početak i neke nove normalne i dobre stvari, otčepljenje disajnih puteva, bar u smislu kulture. Međutim, tokom tih godina je organizovano jako malo koncerata, zbog sankcija i neoporavljenih finansija. Na turnejama je Beograd bio poput slepog creva, sve se uglavnom završavalo u Zagrebu. Kao posledica toga elektronska muzika je počela da dominira, ali isključivo u klupskom obliku, doživljavajući kulminaciju u čuvenoj Industriji. DIS-PATCH misija je bila da se taj koncept proširi.

Reklame

- Trudili smo se da da popularišemo upravo živi aspekt elektronske muzike, da se podgne svest publike, ali i lokalnihj muzičara ili DJeva, izvan formata DJ seta i klupskog iskustva. Festival je bio poznat po tome što su dominirali živi i audio-vizuelni nastupi, tek po koji DJ set koji je zaokruživao Dis-patch "party" događaje, koji bi bili otprilike jedno od pet festivalskih večeri. - priča mi Relja.

Caribou, 2002. Fotografija: Vesna Pavlović

Festival se održavao svakog oktobra do 2002. do 2010. i upisao preko 200 nastupa, od bendova, instalacija do solo nastupa i različitih performansa na preko dvadeset lokacija širom Beograda. U eri kada su se kablovskim internetom mogle pohvaliti samo najbogatije firme, DIS-PATCH je uživo i oflajn nudio bogat program za sve one čiji su apetiti dosezali van klasičnih i ustaljenih nastupa didžejeva.

- Otvorao je uvid u različite pravce "drugačije" muzike, i nove pristupe izvođenju elektronske ili elektro-akustične muzike. Često su manje upućeni ljudi poistovećivali pojam "dis-patch" sa svakom čudnom, pomerenom elektronskom muzikom. Moramo da imamo u vidu da se radi o drastično različitom trenutku od ovog sadašnjeg, u smislu pristupa internetu, globalnoj povezanosti, raspoloživosti muzike. Retka prilika da ljudi čuju i vide slične stvari upravo je bio naš festival. U međuvremenu, percepcija i način "konzumiranja" muzike su se iz korena promenili, sve nam je rekao bih čak previše dostupno. A u takvim trenucima, neposredno iskustvo dobrih živih nastupa upravo je ono što donosi neko dublje iskustvo i vrednost. Količina muzičkih izdanja u okviru ovih muzičkih niša koja se pojavljivala tokom cele godine, danas bude objavljena za mesec dana ili manje - objašnjava on.

Reklame

Osim lokalnih izvođača koji su posećivali ovaj festival, stasavali kao umetnici uz njega ili čak postali izvođači posle ovog festivala, mnoga svetska imena su nastupala u Beogradu i to pre nego što su doživela slavu. Malo ko zna da je Caribou 2002. godine jedan od prvih nastupa imao upravo na DIS-PATCH festivalu, nastupajući pod tadašnjim nazivom Manitoba. Jedan od najčuvenijih elektronskih lajvova na ovim prostorima imao je i Jamie Lidell u Muzeju Savremene Umetnosti 2003. On je na festival došao neposredno pre nego što je izašao njegov album Multiply koji ga je iz statusa bučnog, alternativnog elektronskog solo izvođača lansirao u pop mejnstrim, sve do bliskih saradnji sa Beckom. On je u to vreme nastupao samostalno, i svaki put bi gradio kompletan zvuk, sve muzičke elemente od svog glasa, i maestralno manipulisao tim elementima i celokupnim iskustvom. Zato je svaki od njegovih nastupa u tom periodu bio jedinstven, što je na žalost sve ređa pojava kada su u pitanju elektronski izvođači.

- Čini se da što više mogućnosti imaju, kroz software i hardware, beže u zonu komfora. Džejmijev nastup na festivalu 2003. godine (ponovo smo ga doveli i 2005. na klupski nastup) bio jedno od najboljih live iskustava koje smo imali prilike da vidimo u Beogradu - priča mi Relja.

Osim pomenutih, nastupe za pamćenje imali su Luomo, Vladislav Delay, Monolake ( tvorac Abelton Live softvera), Murcof i mnogi drugi. Međutim, ono po čemu se festival izdvojio su radionice, rezidencijalni programi za umetnike, i poseban deo namenjen najmlađima u okviru programa Kids-Patch, koji je čak i nadživeo matični festival. Kako su godine prolazile, festival se sve više okretao umetničkom diskursu, pa na poslednjem festivalu glavni gost nije bio muzičar več vizuelni umetnik Boris Hoppek čija je izložba organizovana u Muzeju Istorije Jugoslavije, a poslednjeg dana u Ritopeku spaljena je njegova skulptura u okviru jednog performansa. Relja mi priča da gašenje festivala nije došlo iznenada i da je odluka o tome doneta nekoliko meseci posle poslednjeg događaja.

Reklame

-Tokom svih godina postojanja, svake godine smo imali veliki pritisak osećaja, i realnosti, da krećemo iz početka. I tako je bilo skoro deset godina. Prilično iscrpljujuće. Iako smo puno radili na tome da obezbedimo finansijsku podršku velikog broja organizacija, a posebno smo zahvalni onima koji su na podržavali iz godine u godinu, bilo je skoro nemoguće postaviti stvari na održivi nivo. Jedan od razloga je što skoro da nismo imali ni jedno korporatvino sponzonstvo, a u isto vreme to je period u kome je duvanska industrija masno podržavala masovnije, komercijalnije događaje. Kroz sve aktivnosit smo se trudili da ponudimo zdrav koncept ali i način rada, nije nas zanimalo da radimo po parametrima marketing agencija, hiljada posetilaca i podeljenih paklic cigareta. Uvek smo bili bliži umetničkoj, neprofitnoj sceni, nezavisnoj kulturnoj sceni nego industriji (klupske) zabave - kaže on.

Boris Hoppek, 2010. Fotografija: Luka Knežević Strika

Ljudi iz organizacije DIS-PATCH festivala su uprkos gašenju nastavili vredno da deluju kao umetničko-produkcioni kolektiv na polju razvitka muzike i umetnosti kroz periodično organizovanje događaja. Ovaj festival je prokrčio put kojim će kasnije mnogo lakše uz pomoć interneta i utemeljene baze krenuti brojni izvođači i druge organizacije. U vreme bez inetrenta on nam je omogućio vezu sa svetskim imenima i trendovima, i išao u korak sa velikim festivalima kao što su Sonar, TodaysArt ili Clubtransmediale. Osim Dispeča kao važna mesta Relja ističe značajnu ulogu broda 20\44, kluba Dragstor, Trećeg programa Radio Beograda, festivala RESONATE, ali i određenih pojedinaca koji na lokalnom nivou stvaraju u ovom polju.

Reklame

- Mislim da nam i dalje nam fali kontinuirana platforma, mesto, kulturni centar, dvorana, nešto što će između ovih festivala i pojedničanih događaja uspeti da održi pravac - zaključuje Relja na kraju našeg razgovora.

Pet godina nakon gašenja festivala, tačnije 9. juna u klubu Dragstor biće organizovano posebno veče live elektronske muzike kao omaž ovom festivalu. Oni koji su voleli Dispeč dobiće priliku da se prisete iskustva koje je festival nudio, a oni koji pak nikad nisu imali prilike da ga posete moći će da spoznaju bar delić atmosfere. Nastupiće nemački bend Kreidler u punom sastavu, a domaća podrška biće novi projekat koji čini dark ambient duo TAPAN, zatim Woo, kӣr i Nenad Marković.

U nastavku pogledajte još throwback fotografija sa festivala DIS-PATCH