Jedini dokumentarac o Baskijatu koji treba da pogledate
Žan-Mišel Baskijat, o kome je film American Masters—Basquiat: Rage to Riches. (Fotografija: Marion Busch)
Filmovi

Jedini dokumentarac o Baskijatu koji treba da pogledate

Porodica legendarnog Baskijata iznosi anegdote kojima se predlaže da prestanemo da tragamo za natprirodnom suštinom autora čija je umetnost izmenila svet.
26.9.18

Bilo da ste na dela Žan-Mišel Baskijata naišli u muzeju, u kući, na majici, ili na društvenim mrežama, njegova zamamno zahtevna interpretacija sveta u kom živimo nepogrešivo se prepoznaje. Od bezbojnih iskolačenih očiju i isturene vilice u Untitled (Head), do džez muzičara okruženih prešaranim rečima u Horn Players, njegove slike menjaju naše poimanje sveta. Ovaj umetnik nije dosegao status ikone zato što je bio prvi moderni američki slikar za čiji je rad bilo plaćeno preko sto miliona dolara, ni zato što je umro sablasno rano u 27. godini. Baskijat je legenda zato što njegov šifrovani vizuelni izraz i danas motiviše javnost da pronikne u njegovu suštinu.

Reklame

Ovaj poriv inspirisao je zaprepašćujuće veliki broj biografskih filmova, od Basquiat iz 1996. preko dokumentarca iz 2010, pa sve do dokumentarca iz 2018. posvećenog njegovoj ranoj mladosti. Napisan je i dvocifreni broj knjiga o njemu. Novi dokumentarac u produkciji American Masters BBC Studios pod naslovom "Baskijat: od besa do bogatstva" (Basquiat: Rage to Riches) još jednom pokušava da nam ispriča priču o čoveku preobraženom u mit. Namera filma je sveobuhvatno sagledavanje autora kao osobe uz pomoć članova porodice koji su se ranije klonili pažnje javnosti. Ipak, ovom dobro utemeljenom, humanom perspektivnom film je – možda i nenamerno – otkrio da se iza svih tih neverovatnih dela i ne nalazi neki Mesija. Naprotiv, Baskijat je bio sasvim normalan, ambiciozan momak.

Pretpremijeri u Muzeju Bruklin 30. avgusta prisustvovale su sestre umetnika, Lizen i Žanin Baskijat. Ove mame iz Bruklina od po pedesetak godina naslednice su jednog od najslavnijih umetnika svih vremena. Niti su delovale naročito "umetnički" niti su naročito živopisno pričale svoju priču. Ipak, jasno se osetila njihova namera da odaju počast nasleđu svog brata. Prihvatile su da se najzad pojave u jednom od filmova snimljenim o njemu jer im se nisu dopadale glasine koje su kružile okolo – da Baskijat nije bio u kontaktu sa porodicom, da je odrastao na ulici.

L: Žan-Mišel Baskijat, Air Power, 1984, Sotsbi (fotografija Monika Šiper/WireImage) D: Žan-Mišel Baskijat. (fotografija Jutaka Sakano)

Na ekranu i uživo, Baskijatu bliske osobe opisuju njegovo detinjstvo kao prilično prijatno. Odrastao je u porodici srednjeg staleža, sa majkom išao u muzeje, živeo sa ocem, igrao se na ulici sa društvom. Sestre se čak sećaju kako ih je jednom prilikom ubedio da viču "Crn sam i ponosim se time!" u bašti, tek onako bezveze. On je odluku o napuštanju očevog doma i selidbi u centar Njujorka doneo ne zbog manjka ljubavi već, kaže Lizen, "zbog ambicije koja je gorela u njemu.”

Kad se čuju ove sasvim obične porodične priče o osobi oko koje je izrasla čitava mitologija, postaje jasno da je Baskijat kroz svoja dela plasirao onu najneobičniju verziju sebe samog. Svojevremeno se i sam protivio toj mitološkoj ideji po kojoj je on neki ludo eksplozivni crni umetnik, zbog implicitnog rasizma. U jednom intervjuu, rekao je: "nisam neki majmun sa grane, ili šta već ljudi kažu". U uvodnoj sceni filma, Lizen otvoreno izgovara, “Ko hoće da sazna sve o Baskijatu, neka se okrene njegovim delima.” Ovaj stav prožima čitav dokumentarac.

Žan-Mišel Baskijat slika (fotografija: Marion Buš)

Prvi snimak Baskijata koji vidimo potiče iz intervjua, gde ga pitaju “Šta vas toliko ljuti?” On dugo ćuti, primetno iznerviran pitanjem, da bi se na kraju samo kiselo nasmejao. Ima i drugih scena u kojima umetnika vidimo kao mirnog i ne previše rečitog, kontrast u odnosu na nametljivost njegovih radova.

U nekim slučajevima, njegov temperament jeste izbijao na površinu, posebno kada je bio suočen sa rasnim ugnjetavanjem. Frustriralo bi ga što mora da objašnjava novinarima kako je o biti crnac u belom svetu umetnosti. Jednom prilikom se toliko naljutio na kolekcionara koju mi je ponudio prženu piletinu da ga je izbacio na ulicu i hranu za njim. Ali dok ove anegdote doprinose našem poimanju njegov umetničke potrebe za izražavanjem, one samo doprinose vizualnoj misteriji koju njegova platna predstavljaju.

Posetioci pred slikom Dos Cabezas na kojoj Baskijat predstavlja sebe i Vorhola, izložba Basquiat: Boom for Real, Barbican, London, 20. 9. 2017. (foto: CHRIS J RATCLIFFE/AFP/Getty Images)

Kao i mnogi pre njega, ovaj film pokušava da pronikne u izvorište Baskijatove genijalnosti i uspeha. Prepričava nam kako je bio hvalisavo arogantan, kako je sve poznanike ubeđivao da će se jednog dana proslaviti, kako je ispalio Endija Vorhola za dogovoreni ručak a onda se ipak pojavio na kraju obroka sa velikim portretom njih dvojice u rukama. Dokumentarac takođe traga za poreklom Baskijatovog stila, pominje kako je radio na nekoliko slika odjednom, kako je u svoju estetiku uvodio uticaje hip-hopa, džeza, i avangardne poezije. Nažalost, ništa od svega toga nije ni upola ubedljivo kao jednostavne reči Lizen Baskijat. Kad su je pitali kako je njen brat osvojio beli svet umetnosti svojim crno-centričim kreacijama, prosto je rekla: “On je to iz sebe izvukao.”

Imajući u vidu koliko su mu porodica i detinjstvo bili normalni, koliko ga priče bliskih osoba humanizuju, najveća mistrija u vezi sa Baskijatom je to što je uopšte uspeo da pronađe tu divlju viziju koja je u njemu tinjala negde ispod površine.

Dok sam odlazio sa premijere, imao sam utisak da je rešenje enigme jednostavnije nego što je publika spremna da prihvati. Baskijat je u sebi sadržao određeni vizuelni jezik, koji je uspeo da izrazi kroz svoja dela. Iako ta dela motivišu ljude da gotovo instiktivno pokušaju da bolje upoznaju čoveka sa one strane platna, on nam je na platnu već dao jedini odgovor do kog je moguće stići.

Pratite Tejlora Hoskinga preko Tvitera.