Dugogodišnja opsesija Krega Mejzina da serija "Černobilj" bude zastrašujuće tačna

Mejzin, kreator, pisac i izvršni producent Černobilja, priča mnogo više od priče o tome šta je klenulo po zlu u nuklearnoj elektrani koja je pokretala oko 10 odsto Sovjetske Ukrajine tokom 1980tih. Njegova dramatizacija je o propustima sovjetskog sistema i jedinstvenog seta nerešivih problema koje je sistem izazvao. To je o "ceni laži", što je fraza sa kojom se susrećeno već u prvoj sceni, kao i o opasnosti sveta u kome istina ne postoji. Ipak, više od svega radi se o humanosti: u Černobilju istražujemo o ljudima koji su bili odgovorni za ovu katastrofu, o ljudima na prvom frontu koji su preminuli u borbi sa ovom katastrofom, ali i o običnim građanima čiji su životi nepovratno promenjeni njome, ova serija prikazuje nam portret humanosti u celoj njegovoj kompleksnosti - delom kao užasan, ali i prelep, baš kao i sama stvarnost.

Černobilj postiže ovaj efekat delom uz pomoć što je moguće veće doslednosti istorijskim činjenicama. Svaki od glavnih likova - među kojima je i fizičarka koju glumi Emili Votson - imaju svoje korelate u stvarnom životu, od naučnika koji je bio zadužen za napore da se ovaj predeo očisti (Valeri Legasov, koga igra Džered Heris), pa do žene vatrogasca u sceni eksplozije (Ljudmila Ignatenko, koju igra Džesi Bakli). Odeća koju nose likovi u Černobilju, automobili koje voze, cigarete koje puše, čaše iz kojih piju, kao i tapete na zidovima - sve ovo je začuđujuće dosledno originalu, a proizvod je više od dve i po godine istraživanja.

Kako je Kreg Mejzin, četrdesetosmogodišnji scenarista iz Bruklina, uspeo da ispriča priču o Černobilju ovoliko dobro? Zbog čega je bio toliko privučen ovom pričom, i zbog čega se posvetio tome da sazna istinite detalje, sve do revera na uniformi vatrogasaca? Ova pitanja su, pretpostavljam, u glavama mnogih gledalaca Černobilja; a to su i moja pitanja, od onog trenutka kada se njegovo ime pojavilo u špici na kraju prve epizode.

Nazvao sam Mejzina telefonom kako bih dobio odgovore. Pre samog finala Černobilja u ponedeljak, razgovarali smo o njegovoj opsesiji istinitošću, o neverovatnom putu koji je prešao kako bi je postigao, kao i o važnosti da kažemo istinu o priči u kojoj se radi o lažima.

Jared Harris as Valery Legasov in Chernobyl

VICE: Kako ste počeli da razmišljate o katastrofi u Černobilju, i kako su izgledale početne faze kada ste čitali i istraživali o njoj?

Kreg Mejzin: Veći deo mog života prošao je bez razmišljanja o ovoj temi, jer sam imao samo petnaest godina kada se katastrofa u Černobilju dogodila. Ipak, tu negde oko 2015. godine, shvatio sam da zapravo ne znam kako se sve to dogodilo, što mi je delovalo poprilično bizarno, kada uzmem u obzir moje razumevanje sveta i to kako on funkcioniše. Zbog toga sam počeo da čitam. Iskreno, samo sam želeo da znam, sa naučne tačke gledišta, šta je tačno pošlo po zlu te noći. A ono što sam otkrio dok sam nastavljao da čitam, bilo je šokantno i izvanredno, a informacije su samo nastavile da pristižu. Pomalo kao da sam otkrio rat o kome niko do tada nije pisao kako treba. A onda sam, naravno, saznao da ljudi jesu pisali - samo ove stvari nikada nisu stigle do svesti ljudi. I tada sam postao opsednut.

Znam da ste koristili knjigu Svetlane Aleksejevič pod nazivom Glasovi iz Černobilja. Koliko je važan izvor bila ova knjiga, i šta su ostali primarni izvori informacija koje ste koristili kako biste izgradili svoje razumevanje o tome šta se desilo? Koristio sam sve izvore do kojih sam mogao da dođem. Tražio sam istraživačke članke u naučnim magazinima; tražio sam izveštaje vlade; tražio sam po knjigama koje su pisane od strane nekadašnjih sovjetskih naučnika koji su bili u Černobilju; čitao sam njige zapadnih istoričara koji su takođe istraživali o Černobilju. Gledao sam dokumentarce; čitao sam dokumenta ljudi koji su prvi bili na licu mesta.

A tu je naravno i knjiga Glasovi iz Černobilja, što je zaista unikatan izvor. Ono što je Svetalana Aleksejevič uspela da učini je, ja mislim, da uhvati aspekte istorije koje retko vidimo, što su priče ljudi za koje, da nije bilo ove knjige, nikako drugačije ne bismo mogli da saznamo. Mi istoriju posmatramo sa tačke gledišta velikih igrača, a ona istoriju posmatra kroz perspektivu ljudskog bića. Oni su za nju svi jednaki: bilo da su generali, vođe partije ili civili, nije važno. Mislim da je to prelepo, i to je ono što me je zaista inspirisalo.

A koliko je trajao proces istraživanje pre nego što ste zapravo seli i napisali Černobilj?

Rekao bih dve i po godin, i to istraživanja, pripremanja i struktuiranja. Ipak, to nije bilo jedino čime sam se bavio - pisao sam filmove, rirajtovao ih, a usput imam i suprugu sa kojom sam roditelj - tako da se dosta stvari dešavalo. Ipak, napokon sam bio spreman da krenem da pišem tek 2016.

Zbog čega je toliko važno da ova serija bude tačna i autentična što je više moguće?

Pa, u srcu ove priče leži pitanje o tome šta se dešava kada se odvojimo od istine. A sovjetski sistem je u svojoj srži bio ogromni spomenik kosinoj laži. Oni su od laganja stvorili umetnost: lagali su jedni druge, one na pozicijama iznad sebe, lagali su ljude na nižim pozicijama, a sve su to radili iz želje za opstankom. Na kraju krajeva, sve ovo postalo je očekivano, a istina je stavljena u drugi plan. Ipak, kada je ovaj sistem stigao do vrhunca, desili su se napadi. Tako da sam mislio da bi možda najgora moguća stvar bila da ovu priču ispričam na taj način da doprinese problemu preterane fikcionalizacije ili dramatizacije ovih događaja.

Morate menjati stvari. Ne možete opisati dve godine u pet sati a da niste ništa promenili. Ipak, to je razlog zbog koga radim ovaj podkast sa Piterom Sejgelom: u njemu razgovaramo o izmenama koje smo načinili, kao i o razlozima zbog kojih smo ih načinili baš takvima.

Koliko ste dosledno bazirali dijaloge na izvornom materijalu? Znam da ovi likovi nekoliko puta tokom trajanja serije izgovaraju gotovo od reči do reči ono što su osobe na kojima se njihovi likovi zasnivaju zaista rekli. Zbog čega ste napravili ovakav izbor?

Bilo je momenata kada su ljudi zaista izgovarali stvari za koje smatram da su genijalne. A kada sam već mislio da su genijalne, pomislio sam da nema potrebe da ih dodatno izmenjujem. Baš zbog toga, kada je [supervizor smene na četvrtom reaktoru Aleksandar] Akimov rekao "Nešto čudno se dogodilo" - on je to zaista i rekao. Baš to je rekao: "Nešto čudno se dogodilo." Ja ne bih mogao da smislim bolju repliku od te. A zašto bih i želeo? To je najsjajnija, ljudska stvar za reći, razumeš?

Nama piscima je posao da pokušamo da u lažnom prostoru stvorimo nešto što će ljudi osetiti kao starno. U pitanju je prava fikcija: izmislite lika koji ne postoji; i onda ga napravite da deluje kao da postoji. Ako opisujete lika koji jeste postojao, i onda dobijete nešto kao što je ta replika, treba da je iskoristite.

Pre neki dan sam razgovarao sa Salvom Malamud, frilens novinarem koji je pisao iscrpne analize svake epizode. On je rođen i odgajan u SSSR-u i seća se događaja u Černobilju jako dobro. On mi je rekao da je način na koji ovi likovi pričaju - čak i kada govore britanskim ili irskim akcentima - upravo način na koji su ljudi u to vreme i sa tih prostora pričali. Kako ste uspeli da postignete to?

Video sam da je rekao to, i jako me je dotaklo, jako sam zahvalan na tome. Ne znam kako sam uspeo u tome. To je moj iskren odgovor. Pretpostavljam da sam puno čitao i onda apsorbovao dosta stvari. Gledao sam puno dokumentaraca. Gledao sam njihova lica. Postoji to nešto - ne znam ni da li je to sovjetsko, koliko istočnoevropsko, slovensko, rusko i ukrajinsko - ali definitivno postoji jedinstven senzibilitet u ovoj priči. I to je ono čemu se divim. Smatram da je to najvažnija stvar: divim se načinu na koji su razmišljali i radili stvari. Prelepo je.

Znam da je naš režiser, Johan Renk, radio jako vredno sa našim glumcima kako bi bio siguran da su uspeli da postignu određen način izgleda Sovjeta. Ima težine u tome. Iskustvo Sovjeta 1986, što je bilo pre gotovo pola veka, bilo je prepuno težine, očaja, rata i gladi, i to im se urezalo u kosti. A onda je usledio i Černobilj.

Pričali ste o tome da su ljudi koji su u to vreme zapravo živeli u Černobilju pregledali Vaš scenario - posebno jedna žena, koja ih je sve pročitala - a da ste onda pravili izmene na osnovu njihovih komentara. Možete li mi ispričati nešto više o Vašem odnosu sa tom ženom, kao i nešto o tome kako je izgledalo raditi sa njom?

Pričao sam sa dosta ljudi, ali u pravu ste, postojala je jedna žena sa kojom sam blisko sarađivao. Pre ovog projekta je nisam lično poznavao, ali je jedan scenarista rekao: "Znaš, moja supruga je odrasla u sovjetskoj Ukrajini; bila je tamo osamdeset šeste, ako budeš želeo da razgovaraš sa njom." A imao sam šta da je pitam, tako da sam je intervjuisao. A onda je ona ostala uz mene kao neko ko je vrlo svestan, promišljen i mudar.

Dao sam sve od sebe da živim po principu da, ukoliko želite da ispričate priču koju niste sami doživeli, ispričajte je sa što više poštovanja prema ljudima koji je jesu preživeli. A ovo je jedan od načina na koji mi pokazujemo poštovanje: time što ćemo paziti da svaki detalj bude verodostojan. Bili smo opsednuti time. Ona je bila sjajna, jer je “ukačila“ neke detalje za koje mi nismo ni čuli. I, naravno, imali smo sreće da je većina ekipe bila iz Litvanije. Mnogi od njih odrasli su u Sovjetskom Savezu, tako da su povremeno uskakali sa idejama da nešto uradimo drugačije nego što sam ja to prvobitno planirao.

Sa kime ste još razgovarali a da je iz prve ruke mogao da vam ispriča o Černobilju i životu u Sovjetskom Savezu?
Pa, upoznali smo ljude koji su zapravo živeli u Pripjatu u vreme kada se dogodila katastrofa. Pričali smo sa puno ljudi. Pričali smo sa nekadašnjim istražiteljima. Ipak, neki od najuticajnijih ljudi sa kojima smo razgovarali bili su oni sa kojima sam razgovarao i pre nego što sam napisao bilo šta, pa čak i pre nego što sam uopšte posetio istočnu Evropu. A to su bili naučnici. Prva osoba sa kojom sam razgovarao kada se radi o istraživanju za ovaj projekat bio je nuklearni fizičar sa Univerziteta u Južnoj Kaliforniji, koji se složio da porazgovara sa mnom sat vremena kako bi me sproveo kroz osnove ovog dešavanja.

Kako sam ja shvatio, nastavili ste da se konsultujete sa nuklearnim naučnicima kako biste bili sigurni da ste dobro opisali kako Reaktor 4 radi, kako je eksplodirao, što je sve bilo verodostojno prikazano. Zbog čega je bilo toliko važno da pokušate da prikažete detalje onoga što je pošlo po zlu na naučnom nivou?

Zbog toga što poštujem nauku i naučnike koji su uspeli da reše ovaj problem. A poštujem i ekspertizu, za koju mislim da trenutno… znate već, nije u modi? Zbog toga sam želeo da, ako već radim ovu seriju - u kojoj očigledno ima naučnih delova - uradim to kako treba, tako da i naučnici mogu da je gledaju i kažu: ”Znate šta? Hvala vam. Uradili ste dobar posao.” [Smeh]

Kada se radi o nauci, želeo sam da ljudi kažu: ”OK, stalo mu je. Stalo mu je dovoljno da sve uradi kako treba.” Ako ne razumete nauku koja stoji iza ove priče na najmanje značajnom nivou, onda ne treba da je pišete. Barem se ja tako osećam.

A da li je onda u pitanju bio intenzivan proces za vas, to da pokušate da razumete i sve te naučne činjenice?
Jeste, ali sam sve to radio iz ljubavi. Jedva da sam znao išta o nauci kada sam bio student na koledžu, tako da sam bio radoznao da saznam sve ove stvari. Ne mogu da se pretvaram da sam kvalifikovani nuklearni fizičar; jer to i nisam. Postoje aspekti nuklearnog reaktora, ili makar tog nuklearnog reaktora, koji su mi nejasni i dan danas, posebno način na koji se kreće vodena para - mogao bih da vas ugušim ovom pričom. Ipak, osnove su sjajne. A kako sam nastavljao da istražujem, postavljao sam sva ta pitanja kada god ne razumem nešto za šta sam smatrao da je važno da razumem.

Hajde da popričamo i o produkciji dizajna. Ne samo što su, recimo, uniforme vatrogasaca egzaktne replike, već su to i dečji rančevi, šoljice za čaj, ono što likovi jedu, pa čak i tapete - sve je ovo verodostojno. Koliko je naporan bio proces da pronađete sve što vam je trebalo?
Pa, voleo bih da mogu da vam kažem da sam ja bio taj koji je istraživao tapete i šoljice, ali nisam. Produkcijski dizajn smo poverili Luku Halu, koji je obavio fantastičan posao. Međutim, i on je sarađivao sa celim timom ljudi koji su radili na rekvizitima, dekoraciji, izgradnji seta, pa i na tapetama. Ipak, dosta toga svodilo se na odlazak na lokacije, za koje smo znali da se nisu značajno promenile od sovjetskog perioda, a onda smo učili iz toga. Postojala je osnovna filozofija od koje smo krenuli: Verodostojnost je za nas bila sve. Želeo sam da ljudi koji gledaju ovu seriju iz Rusije, Ukrajine i Belorusije kažu ”Vi nas vidite; videli ste nas; hvala vam na tome.” Nismo hteli da to bude još jedna priča u vidu ”Ovo je samo američka fantazija o tome kako je izgledalo građanstvo u SSSR-u.”

Koliko Amerikanaca će primetiti da su tablice na kolima koja voze sovjetskom Ukrajinom zapravo registrovana u Kijevskoj oblasti? Dvanaest? Ne znam. Ali sam želeo da znaju! Oni koji jesu znali, e za njih sam želeo da vide seriju i kažu "Vau, njima je stvarno stalo." Ovo je bila užasna tragedija za njih. Koliko bi čudno bilo da, na primer, neka druga zemlja napravi priču o jedanaestom septembru u kojoj, šta znam, vatrogasci nose bizarne kostime?

Ako je cilj bio da narod nekadašnjeg Sovjetskog Saveza ceni Černobilj, izgleda da ste uspeli.
Iz onog što ja mogu da vam kažem, uspeh je dobar širom Ukrajine i Rusije. Fidbek koji smo dobili od nekadašnjih stanovnika SSSR-a koji su rekli "Hvala vam" ili "Dobro ste to uradili" je zapravo najlepši deo vezan za rad na seriji. Da, naravno da će biti zamerki od - ne znam kako bismo ih nazvali - sovjetskih apologista, ljudi kojis ljubavlju gledaju na dobre stare dane SSSR-a, što je zaista čudno za zamisliti. Ipak, ljud većinom deluju dosta zadovoljni, jer - kao što sam rekao već više puta - da, zločinac u ovoj priči jeste sovjetski sistem. Dok su, sa druge strane, heroji ove priče, kolektivno, upravo sovjetski narod. Nadam se da osećaju ponos dok gledaju ovu seriju.

Černobilj ipak nekoliko puta odstupa od suvih činjenica. Šta stoji iza ovih manjih izmena koje ste napravili u odnosu na ono što se zapravo desilo, ili što je zapravo rečeno, kao i to što ste tu i tamo izmislili po kojeg lika?
Imali smo osnovno pravilo: Ukoliko želite da izmenite nešto u priči kako biste mogli da je ispričate, onda je to jedini razlog da izmenite nešto. Nismo mogli da menjamo stvari kako bi priča bila strašnija; nismo mogli da ih menjamo kako bi delovala dramatičnije, više senzaiconalna ili zastrašujuća. Mislio sam da je istina koja stoji iza onoga što se desilo dovoljno užasna i uznemiravajuća sama po sebi. Ipak, potrudio sam se da, i pre nego što sam usnimio prvu scenu, HBO i Sky znaju da je moja namera bila da uradim propratni podkast gde ću da kažem da sam upravo ja odgovoran za ove izmene. Nisam želeo da ljudi misle da pokušavam da prikrijem nešto. Ni jedna od izmena nije napravljena kako bi se dobilo na dramatičnosti.

Uzevši u obzir da ste toliko polagali na istorijske činjenice u toku pravljenja serije, da li ste bili nesigurni vezano za neke izemene koje ste napravili?
Da. [Zastaje.] Bilo je trenutaka kada sam mislio, Pa, ima razlike između savršenog prenošenja činjenica sa istoriskom verodostojnošću, i savršenog načina da se ljudima priča predstavi tako da je gledaju i cene ono što je važno. Ne možete postići i jedno i drugo, makar ne u ovom formatu. Možete napisati ogromnu knjigu, gde ćete se držati činjenica najviše što možete, jer je upravo to svrha tog medija. Ipak, što se tiče ovog medija, to nije moguće. Ne mislim da bi iko gledao sto sati brutalno detaljnog Černobilja, niti bi mi iko dao pare da tako nešto napravim. Zbog toga sam morao da biram. Ali da, recimo samo ovo: Osetio sam to svakog puta kada sam to učinio. A pokušao sam, svaki put, da ne osetim to. Tako da su ovakve izmene definitivno pomalo bolele. Bio sam u mogućnosti da smirim sebe jer sam znao da ću moći otvoreno da govorim o tome ljudima, tako da i oni znaju.

Dosta ljudi koji su gledali makar jednu epizodu Černobilja, odmah nakon gledanja počeli su da istražuju istoriju ove nesreće. Kako ste se osetili kada ste videli takvu reakciju - da ste inspirisali ljude da obrate pažnju na ovaj događaj?
Pa, obožavam to. Ne obožavam to zbog svog ega. Oni to ne rade jer su fascinirani mnome, već to rade jer su fascinirani svime onime što je i mene fasciniralo. Černobilj. U pitanju je izvanredna priča. I takođe, ne mislim da smo mi na zapadu ikada zapravo dobro razumeli način razmišljanja i zapravo svakodnevni život građana SSSR-a usred Hladnog rat. Nije baš onako kao što su nam oduvek pričali: Bilo je smeha. Bilo je sreće. Bilo je ljubavi. Bilo je puno zajedničkih, ljudskih iskustava. A bilo je i hrabrosti, i tog izvanrednog duha. Tako da mislim da su ljudi fascinirani time podjednako kao i bilo čim drugim.

Vlade su drugačije, filozofije su drugačije, ali sve se svodi na to da je učitelj učitelj. Mesar je mesar. Svi smo mi ljudi. I imamo mnogo više zajedničkog nego što bismo ikada mogli da zamislimo.

Ovaj intervju je izmenjen i skraćen zbog dužine i jasnoće.

Pratite Drua Švarca na Tviteru.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.