Lični asistent Fredija Merkjurija o vremenu koje je proveo sa ovom zvezdom

Dva debla i gomila kamenja nalazili su se na poklopcu kutije u kojoj je bila zmija udav, koja je gledala u Pitera Fristouna i njegovog šefa, Fredija Merkjurija, odmah iza dušeka na podu spavaće sobe Majkla Džeksona.

To popodne je već bilo puno dešavanja. Džekson je svoje goste sproveo po svom posedu - Nedođiji - i upoznao ih je sa jatom patki, guski, sa ovcama i lamama. “Ubrzo, bili smo u spavaćoj sobi, i Majkl nam je pričao kako voli da spava na podu, pošto mu je prijatnije da je bliži zemlji,“ priseća se Fristoun. “Fredi nije mogao da se suzdrži a da ne ukaže na činjenicu da, da je slučaj zaista takav, Majkl bi svoju spavaću sobu trebalo da premesti u prizemlje.“

Od tada je prošlo trideset šest godina, ali se Fristoun tog dana seća vrlo dobro - podjednako dobro kao i prvog puta kada je video frontmena benda Queen. Sedeo je i pio čaj u Rainbow Room restoranu u Bibi, legendarnoj londonskoj robnoj kući koja je bila popularna šezdesetih. “U jednom trenutku, svi su se okrenuli, iz nekog razloga,“ kaže Fristoun. “Podigao sam pogled i video da je to zbog Fredija: duga kosa, bunda od lažnog krzna i nokti sa crnim lakom. Niste mogli a da ne buljite u njega.“

Bio je to kratak susret, a Fristoun i nije bio preterano oduševljen; navikao je da viđa velike zvezde u Kraljevskoj Operi, gde je radio u to vreme - i svakako, preferirao je klasičnu muziku.

Šest godina kasnije, njih dvojica su se ponovo sreli. Merkjuri je upravo bio završio nastup sa kraljevskim baletskim sastavom kada su ga upoznali sa Fristounom na žurki nakon nastupa. Njih dvojica su počeli da ćaskaju, a onda ga je Merkjuri pitao čime se bavi. “Objasnio sam mu da se brinem o kostimima,“ rekao je Fristoun, “i to je bilo to.“ Nedelju dana kasnije, kao iz vedra neba nazvao ga je neko u ime benda Queen. "Pitali su me da li sam slobodan da sa njima krenem na šestonedeljnu turneju kako bih se brinuo o kostimima koje bend koristi na sceni.“

Nakon prve turneje, Fristoun je napredovao iz departmana za kostime i postao Fredijev lični asistent, a ubrzo i jedan od njegovih najbližih prijatelja, provevši narednih 12 godina uz njega.

"Razumeli smo se, a da toga nismo bili ni svesni,“ objašnjava Fristoun. “Odrastali smo u sličnim uslovima, obojica smo poslati na školovanje u Indiju kada smo bili mali.“ Njih dvojica su postali toliko bliski, kaže on, da Fredi nije morao ni da izgovori da želi nešto - sve je postalo intuitivno. Ukoliko bi Fredi želeo čašu vode, cigaretu ili nekoga kome bi želeo da se požali na nekog novinara nakon konferencije za medije, Fristoun bi uvek bio tu.

Fredi je bio poznat po svojim hedonističkim bubicama, i gde god bi se bend našao na svetu, Fristounov zadatak bio je da “stvari“ neophodne za žurku budu pri ruci. “On jeste bio legenda rokenrola, ali zaista nije bilo patuljaka koji su šetali okolo po žurkama sa činijama punim kokaina na glavama,“ smeje se Fristoun. I dalje, nije tajna da je njegov šef bio fan ove droge. “Policija u Kensingtonu je znala da Fredi koristi kokain, ali nisu imali problem sa time,“ kaže mi Fristoun. “Nikada nije bio bezobrazan - nije šmrkao u javnosti ili privlačio pažnju.“

Pronaći kokain nije bio izazov u Londonu, ali pronaći ga na putu je umelo da bude teže: “U Njujorku je to bio biznis. Odeš na mesto i staneš u red. Bila bi tu vrata, gde bi po jedan čovek ulazio tek kada drugi izađe. Kada biste ušli unutra videli biste sto i metalnu kutiju za alat na njemu koju bi onda otvorili ispred vas. Svaka od pregrada bila je puna droga. Uzimao bih ono što je Fredi želeo, plaćao i to je bilo to.“

Fristoun brzo dodaje da je važno razjasiti da on ne posmatra Fredijevu upotrebu ovih supstanci kao zavisnost, i ukazuje na to da smatra da je ovaj pevač stvari uvek držao pod kontrolom. “Nije to radio svaki dan. Možda četiri dana nedeljno,“ kaže on, “ a Fredi je bio jedan od onih ljudi koji su uvek ostavljali nešto za sutra. Ne bi sve pošmrkao i onda krenuo u potragu za novom dozom.“

Njihov odnos bio je podjednako ličan koliko i profesionalan, što je značilo da je Fristoun mogao da vidi i drugu stranu svog šefa - čoveka koji je ranjiv i prepun nesigurnosti. Fristoun govori o dva Fredija: jednog svi znamo - taj je na bini i drži svet na dlanu - ali je postojao i drugi, čovek koji nije mogao da ušeta sam u sobu punu nepoznatih ljudi, čovek koji nije imao samopouzdanja da se predstavi.

Fredijeva kuća u Kensingtonu bila je puna tog tihog majskog jutra 1987. Fredi se postarao za to. On i Fristoun stajali su sami u kuhinji kada mu je pevač, koji je tada imao samo 40 godina, rekao da mu je dijagnostikovan AIDS. “Srce mi je preskočilo,“ kaže Fristoun. “Obojica smo znali da je to smrtna presuda, i od tog trenutka sam znao da šta god ja učinio, njega neće spasiti od neizbežnog. Rekao mi je da više nećemo pričati o tome. On je u tome video priliku da ostatak svog života iskoristi upravo kako bi živeo."

Na samom kraju, Fredi je odlučio kada želi da umre. Desetog novembra 1991. godine prestao je da uzima terapiju koja ga je držala u životu. Baš kao i mnogim drugim muškarcima koji su spavali sa muškarcima u jeku ove epidemije, AIDS je Frediju oduzeo svu autonomiju. Time što je odabrao da prestane da uzima terapiju, on je na neki način povratio kontrolu u svoje ruke. U toku poslednje nedelje njegovog života, uvek se neko nalazio pored njegove postelje. Troje prijatelja smenjivali su se u smenama po 12 sati kako on ni u jednom trenutku ne bi bio sam.

"Na početku te nedelje je bio napet,“ priseća se Fristoun, ali se to promenilo kada je u petak oko osam uveče 22. novembra 1991. godine u saopštenju za medije potvrdio da ima AIDS.

"Tada je počinjala moja dvanaestosatna smena pored njega,“ kaže mi Fristoun, oslikavajući živopisnu sliku Merkjurija u njegovoj spavaćoj sobi: bež satenske tapete i bež tepisi; predivan nameštaj koji se tu uklapao. “Godinama nisam video Fredija tako opuštenog. Nije bilo više tajni; ništa nije skrivao. Znao je da će morati da objavi to sopštenje, inače bi ispalo da je to što je imao AIDS pokušao da gurne pod tepih kao nešto prljavo.“

Njih dvojica su se smejali i pričali o dobrim starim vremenima. Fristoun bi ponekad samo sedeo na krevetu u tišini, držeći svog prijatelja za ruku.

"A onda je došla subota, osam sati ujutru,“ kaže Fristoun, dok mu glas blago podrhtava. “Spremao sam se da odem. Fredi me je uzeo za ruku i pogledali smo jedan drugog u oči. Onda je rekao, 'Hvala ti.' Ne znam da li je već tada znao da je vreme da ode i da se više nećemo videti, te mi je zahvalio na prethodnih 12 godina koje sam proveo uz njega, ili mi je zahvalio na prethodnih 12 sati. Nikada neću znati. Bio je to poslednji put da smo razgovarali.“

U razgovoru smo proveli preko sat vremena kada sam Fristounu postavio svoje poslednje pitanje. Da li je teško prihvatiti da ti je ceo život definisan odnosom sa drugom osobom? Da li je živeti u Merkjurijevoj senci nešto čega jednog dana želi da se otrese?

"Trebalo mi je puno vremena da to prihvatim,“ odgovara mi on uz osmeh od uva do uva. “Radio sam sa njim 12 godina, ali sam narednih 28 takođe proveo radeći uz njega.“ Isprva, Fristoun kaže, nije razumeo zbog čega ljudi žele da se rukuju sa njim, ili da se fotografišu kada ga sretnu. Ipak, malo po malo, počeo je to da prihvata, stvari su počele da imaju smisla. “Za fanove ja predstavljam jednu od poslednjih fizički prisutnih osoba koje su bile tu sa njime. Oni se rukuju sa mnom, iako im kažem da sam oprao ruke puno puta od tada. A ipak ja bolje od svih njih znam kakva je on zvezda zaista bio.“

'Never Boring' solo kolekcija Fredija Merkjurija je dostupna od sada.

@mikesegalov

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.