Zašto ove bivše britanske kolonije traže 45 biliona dolara naknade od kraljevske porodice

Oluja se sprema oko nasleđa monarhije pokojne kraljice Elizabete II.

Veliki deo Ujedinjenog Kraljevstva je i dalje podleže velikim gestovima tuge zbog svoje kraljice. Prema procenama, neto vrednost Elizabete II iznosila je 442.92 miliona dolara. Ovo je prilično pozamašna cifra koju, prema kraljevskim javnim evidencijama, delom finansiraju poreski obveznici - u iznosu od preko 100 miliona dolara godišnje - a delom nasleđene privatne i komercijalne nekretnine kraljevske porodice. 

Ali za mnoge stanovnike bivših kolonija Elizabete II, ekstravagancija britanske monarhije - čak i u smrti - podupire mračnu stvarnost ne samo nasilne kolonizacije, već i ekstremnog odliva bogatstva iz njihovih zemalja. U bivšoj britanskoj koloniji, “nepodeljenoj” Indiji sa Pakistanom i Bangladešom, taj broj iznosi neverovatnih 45 biliona dolara.

Proračuni indijske ekonomistkinje Utse Patnaika, pokazuju koliko je ogromna količina plena otetog sa indijskog potkontinenta tokom 200 godina kolonizacije, sve do 1938. godine. To je samo devet godina pre nego što je britanska monarhija dala nezavisnost tom potkontinentu, podelivši ga na Indiju i Pakistan, zajedno sa onim što će postati Bangladeš 24 godine kasnije. 

“Indijci nikada nisu bili plaćeni zlatom ili devizama”, rekla je Patnaik lokalnim medijima o svojim otkrićima. “Umesto toga, lokalni proizvođači su “plaćeni” iz budžeta u ekvivalentnoj vrednosti rupijima - to je nešto na šta nikada nećete naići u jednoj nezavisnoj zemlji”. 

Da je Indijskom potkontinentu isplaćivana zarada u međunarodnoj vrednosti, bili bi daleko razvijeniji, sa boljim zdravstvenim i socijalnim pokazateljima, dodala je Patnaik.

Pakistanski istoričar Amar Ali Jan rekao je za VICE World News da se zemlje na Indijskom potkontinentu i dalje suočavaju sa posledicama ovih ekonomskih eksploatacija. “Zbog ovakve istorije, mi zavisimo od pomoći, kao što možete videti u Pakistanu i Bangladešu, pa čak i u Indiji u određenoj meri. Imamo istorijski, strukturalni nedostatak u odnosu na Evropu”, rekao je on. “Još uvek smo uhvaćeni u istorijskom ciklusu od 250 godina pljačke i strukturalnog siromaštva”. 

Čak su i trenutne velike poplave u Pakistanu povezane sa istorijom britanske kolonizacije. 

Dok su Britanci uzimali novac, milioni ljudi u Indiji su umirali, u vreme kada je Indija bila pod Britanskom imperijom, od gladi i prirodnih nepogoda. Tokom jedne smrtonosne nestašice hrane 1943. godine, preko 3 miliona Indijaca je umrlo delom zbog užasne i eksploatativne politike tadašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila. 

Zahtevi za nadoknadu su godinama postali sve jači u južnoazijskim zemljama. 

Pre nekoliko godina, indijski političar Šaši Taror postao je popularan zbog zahteva za nadoknadu na Oksfordu.

Indijski podanici su tokom britanske vladavine platili skoro 120 miliona dolara poreza da bi izdržavali Britansku imperiju, kaže Taror. Ali njegov zahtev ide dalje od novčane nadoknade. 

“Ne možete staviti cenu na 35 miliona ljudi koji su bespotrebno umrli zbog načina na koji su se Britanci nosili sa masovnom glađu, na primer”, rekao je Taror za VICE World News.

Osim jednostavnog izvinjenja za kolonijalne zločine, Taror je rekao da je takođe imperativ da Britanija uvede “neulepšanu” istinu o britanskom kolonijalizmu u škole i u muzeje. “Britanci imaju imperijalni ratni muzej da proslave svoja imperijalna osvajanja. Zašto to ne bi bio muzej žrtava nepravedne pljačke?

Britanska vlada nikada nije radila na otplati kolonijalnog plena. Bivši britanski premijer Dejvid Kameron je neslavno izjavio da ako bi rekli “da” takvim zahtevima, “onda biste odjednom zatekli Britanski muzej prazan”.

Britanska konzervativna premijerka Liz Tras izjavila je prošle godine da zemlja treba da se ponosi svojom imperijalnom istorijom, “sa sve mrljama”.  

“U pomodnim krugovima, ljudi su pričali o tome kako treba da se stidimo svoje prošlosti i da sumnjamo u našu budućnost”, izjavljuje premijerka. “Vreme je da budemo ponosni na ono što jesmo i za šta se zalažemo. Vreme je da odbacimo teret koji nas zadržava.”

Britanski istoričar Viliam Dalrimpl, koji dokumentuje propast Britanske imperije, rekao je za VICE World News da o “neverovatno mračnoj prošlosti” imperijalizma i kolonijalizma britanski narod ne zna mnogo, niti se o tome govori u britanskim školama. “Nikada ne potcenjujte koliko malo današnji Britanci znaju o sopstvenoj imperiji”, izjavljuje on.

Ogroman jaz između dela naroda koji je lojalan britanskoj monarhiji i stvarnosti u bivšim kolonijama takođe se pripisuje tome koliko je britanska vlada malo učinila da prizna ovu stranu istorije. 

“1947. godine, Britanci su spakovali svoje “imperijalne” kovčege i sklonili ih na tavan” izjavljuje on. “Pridružili su se Evropskoj Uniji i videli su sebe kao novu naciju. Tokom vladavine kraljice Elizabete II, Britanija se promenila iz zemlje u kojoj je jedan od 22 ljudi bio ne-belac, u zemlju u kojoj je svaka šesta osoba obojena. To više nije monolit bele rase.”

Tokom godina, oni koji su dokumentovali kolonijalnu prošlost bili su trolovani od strane onih koji su lojalni britanskoj monarhiji. Istoričar i žurnalista Satnam Sangera, autor knjige Empireland, pretrpeo je maltretiranje prošle godine. “Imerija je naoružana desnicom još od pokreta Black Lives Matter”, izjavio je on za Guardian. “[Imperijalna istorija] postala je zamena za patriotizam i rasu”.

U Velikoj Britaniji izbijaju antimonarhistički protesti, dovodeći u pitanje vladare i zahtevajući demokratske procese. Takođe, mnogi tvrde da kraljičina smrt možda nije “najpogodnije” vreme za čišćenje kolonijalne prašine.

Jan, pakistanski istoričar, rekao je da ne postoji “pravo vreme” za preispitivanje moći. “Dovođenje u pitanje monarhije ne znači da ljudi ne poštuju Elizabetu II, već da odaju poštovanje prema onima koje je monarhija prevarila, ponizila i ubila”.