​Resident Evil 20 godina kasnije: nesavršen, konvencionalan, ali originalan horor

Devedesetih godina, nauka nas je plašila. Milenijumski bag trebalo je da uništi svet. Od genetski modifikovane hrana trebalo je svi da dobijemo rak. A zahvaljujući kloniranju, oličenom u britanskoj ovci Doli, bile su pomerene granice samog života – smrt više nije neizbežno bila kraj.

Nije ni čudo da je Capcom izdao igru o zombijima po imenu Resident Evil baš 1996. godine kada je Doli bila stvorena. Kao što se Call of Duty oslanja na strah od terorista a Watch Dogs na tehnologiju i konektivnost, Resident Evil je postojao zahvaljujući strahu od savremene nauke.

Vesti su se takođe bavile virusima i ostalima zarazama. Ebola se pojavila u Zairu i Gabonu te devedeset šeste. U martu, istom mesecu kad je izašao Resident Evil, EU je zabranila izvoz britanske govedine zbog „bolesti ludih krava". Popularnost igre je samo rasla zahvaljujući ovim događajima. Priča o farmaceutskoj korporaciji Umbrella koja tajno radi na smrtonosnim patogenima uzela je strahove igrača iz stvarnog sveta i pretočila ih u fiktivni horor.

Čuvarev dnevnik, koji se mogao otkriti na prvom spratu Spenser rezidencije u igri, sadrži zapise jednog od zaposlenih u Umbrella korporaciji koji zbog T-virusa postepeno gubi kognitivne sposobnosti. Svako ko je čuo za bolest ludih krava mora da se naježio čitajući taj tekst. Sama bolest, koja se prenosila putem ujeda i drugih razmena telesne tečnosti, izazivala je postepeno gašenje organa i naglo mršavljenje, slično kao ebola. Tiranin, poslednji bos u igri, sagrađen u laboratoriji od DNK drugih zaraženih čudovišta, je fiktivna verzija ovce Doli, veštačko a organsko biće nastalo putem genetskih modifikacija.

Neki se ljudi žale da igre treba da budu „samo zabavne", čisti eskapizam, da se u njih ne meša politika i stvarni svet; Resident Evil je zgodan kontra-argument, jer ga primese stvarnosti samo čine strašnijim. Horor priče iz stvarnog sveta cure u fiktivni, možda više kulturnom osmozom nego svesnom odlukom autora, što daje boju i uverljivost.

Ako se zanemare tehnološke karakteristike, retke video igre su vidljivi produkt svog vremena – neke indirektno govore o istoriji industrije igara, ali malo koja nudi širu istorijsku referencu i ukazuje na zeitgeist perioda u kom je nastala. Resident Evil, ispod svog tog horora i akcije, ima šta da kaže o nauci u medijima iz sredine devedesetih godina prošlog veka. Čak i van često incestuoznog sveta igara, ostala je kulturno relevantna. Stvarno je šteta što se danas, dve decenije kasnije, takve osobine retko viđaju.

Naravno, ne želim da kažem da je Resident Evil vanvremenska igra. Danas horor živi od apstrakcije i zavaravanja, umesto osnovnih premisa progresije i sakupljanja informacija nudi nam nesvakidašnje interakcije. P.T. kog je besplatno ponudio Hideo Kođima je (bio) najočigledniji primer. U većini igara se istražuje jedna prostorija za drugom na putu ka određenom cilju, ali u P.T. se igrač kreće ciklično kroz isti ugaoni hodnik, ne znajući ni ko je ni kuda je krenuo.

U konvencionalnom smislu nema ni poluga ni ključeva ni delova slagalice – nešto najbliže standardnom prelasku sa nivoa na nivo se u P.T. ostvaruje gledanjem odraza u ogledalu, ili šetanjem napred-nazad od stola do zida. Ova subverzija igračkih pravila i očekivanja bi mogla (možda trapavo) da se uporedi sa scenom tuširanja u „Psihu."

Kad glavni lik i najveća zvezda filma bude svirepo ubijena na kraju prvog čina, publika se dovodi na ivicu živaca – do kraja film gledaju sa osećajem da ništa nije nemoguće. Na sličan način P.T., a donekle i igre kao što su Lone Survivor, Amnesia: The Dark Descent, i Silent Hill, kontrira standardnoj strukturi video igara, izmiče oslonac igraču. Igre se baziraju na pravilima i razumevanju. Ako se svesno uvede apstrakcija ili nerazumljivost, igraču iskustvo postaje manje udobno a više stresno.

Zbog toga nam danas Resident Evil deluje zastarelo, a neki bi čak rekli da nije bio odličan horor ni za ono vreme. Sve u Resident Evil ima smisla. Svaki ključ i svaki predmeti imaju jasnu svrhu i namenu. Čak i naizgled neobjašnjiva rezidencija bude do kraja objašnjena i karakterizovana – zamke i sve ostalo, ispostaviće se, samo su posledica ekscentričnosti bivšeg vlasnika. Cela igra je jedna velika slagalica, zasnovana na mehanici i pravilima, savršeno shvatljiva ako se bar malo uključi mozak.

Tu i tamo (soba sa slikama na prvom spratu) igraču se malo izmakne tlo pod nogama. Ako ne reše zagonetku kako treba, napadne ih jato vrana

. Ima nešto i u tome što Resident Evil

zahteva od igrača da po više puta prolazi kroz ist

e prostorije. Što se više vremena provede u tim hodnicima,

to je veći tobožni rizik – zadaci koji traže mnogo šetnje su okrutan način da se kod igrača održi tenzija.

Ali Resident Evil se ipak oslanja na objašnjenja i definicije. Svaka brava ima ključ, pozicije se veštački snimaju, o resursima se mora voditi računa – sve to izuzetno liči na jednu standardnu video igru. A po definiciji, video igra je stvorena da bi se prešla, pa se u njoj igrač oseća bezbedno.

Dvadeset godina od kako je Resident Evil izašao, i dalje su zabavni njegovi trapavi dijalozi i ofrlje odrađeni glasovi. Ali scenario jedne video igre ni danas se ne piše mnogo bolje. Naprotiv, Resident Evil koji se smisleno obraća stvarnim strahovima igrača imao bi čemu da nauči moderne autore – u neku ruku je još uvek ispred svog vremena.

Formalna struktura horor igara se ipak značajno promenila od davne 1996. Danas Resident Evil karakteriše sve ono što treba izbegavati: logika, shvatljivost, osećaj bezbednosti koji pruža normalna i funkcionalna igra. Šteta što je Resident Evil serijal samo produžio dalje tim putem – današnji nastavci su najstandardnije moguće pucačine. Guše ih odlike tradicionalnog, lako prepoznatljivog dizajna, pa tako deluju čak i više zastarelo nego njihov dvadeset godina stari prethodnik.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu