Kako sam radila met sa maćehom

„Znaš, ostalo mi je malo spida ako hoćeš da probaš. Stvarno bi ti pomoglo!"

Prvi put sam u životu opsovala kad sam saznala da moj tata ima novu devojku. Imala sam deset godina te hladne decembarske noći. Mama je nas četvoro dece dovela na vrata čudnog dupleksa u kom je tata živeo posle rastave a pre razvoda. Hteli smo da ga iznenadimo božićnim poklonima.

Tata je svakako bio iznenađen kad je otvorio vrata. Pokušao je da nas zadrži na pragu ćaskanjem dok je nešto plavokosu šmugnulo u spavaću sobu i zatvorilo vrata za sobom. Deci ništa ne promiče, pa smo se progurali pored njega u stan, otrčali do spavaće sobe, i otvorili vrata iza kojih se krila Endži, prelepa dvadesetdvogodišnja devojka plave kovrdžave kose, sa flašom crnog vina u rukama i užasnutim izrazom lica. Naši roditelji u to vreme nisu pili pa nikad ranije nisam videla otvarač za vino; ličio mi je na hladno oružje. Nemo i prkosno sam gledala Endži u oči, a onda se okrenula i istrčala na sneg.

Propala nam je božićna poseta; svi smo stajali ispred stana u suzama, uključujući i mog tatu. Uvek sam želela da psujem, ali znala sam da bi me grdili. Da bih se odvažila na svoju prvu psovku, svet je morao da mi ponudi situaciju u kojoj ne bih snosila nikakve posledice. Tako uplakana, shvatila sam da je kucnuo čas.

„Tata, jebote, kakvo je ovo sranje?" zahtevala sam

Ne sećam se šta mi je odgovorio.

Kad sam prvi put zvanično upoznala Endži, otišle smo u šoping. To se nije slučajno desilo; moj tata je brižljivo organizovao celu avanturu. Prošlo je par godina od božićne noćne more; Endži je nehotice ostavila tako loš prvi utisak da je on mislio da bi najlakše bilo da se nas dve zbližimo druženjem u tržnom centru. Bio je apsolutno u pravu.

Nismo mnogo pričale tokom vožnje. Sve me je kod Endži plašilo; imala je 25 godina, savršeno telo, i ogromne prirodne sise. Kao mala obožavala sam barbike, a sad sam sa 13 godina bila u društvu jedne, koja je htela da mi se umili kroz šoping. San snova. Počele smo u Journeys i kupile nekoliko pari Doc Martens sandala. Kupovina sa Endži mi je prijala jer ona nije dovodila u pitanje nijedan od mojih modnih izbora, štaviše, hrabrila me je. Kad nisam mogla da se odlučim između crnih i smeđih sandala, Endži je rešila problem momentalno. „Uzećemo i jedne i druge!" rekla je izvukavši kreditnu karticu. Treći par uzela je za sebe.

Nisam samo dobila dva para sandala, već i VHS kasete Clueless i Tommy Boy, pet kompleta iz Limited Too, tonu kozmetike iz Bath & Body Works, i fantastičnu stariju sestru kakvu nikad nisam ni zamišljala.

Endži je imala omiljenu prodavnicu u tom tržnom centru: u Georgiou se mogla kupiti odeća za „seksi poslovne žene". Versaće po standardima Oklahoma Sitija. Tom prilikom, Endži je kupila nekoliko tesnih džempera, kaiš od karika, šareni džins, i nekoliko marama za oko vrata. Još smo probale razne večernje haljine. Gledala sam svoj odraz u ogledalu, u crnoj haljini sa izrezom do struka, i providnim materijalom preko stomaka. Nisam više ličila na visoku trinaestogodišnju devojčicu – izgledala sam odraslo. Endži mi je rekla koliko sam lepa i na licu mesta mi kupila haljinu.

Nedugo posle ove kupovine, popila sam svoju prvu času šampanjca. Izašla sam u gradski golf i kantri klub na večeru sa tatom i Endži. Klub je održavao formalne večere, samo za odela sa kravatama, a pošto sam nedavno dobila svoju prvu večernju haljinu bilo je vreme da je pokažemo i zajedno proslavimo.

„Daćete nam tri čaše šampanjca," rekla je Endži i nasmešila se kao filmska zvezda.

„Svakako," odgovorio je kelner.

Tata je počeo da se buni, ali Endži ga je u samom startu presekla.

„Pa šta, Buč, pa šta? To je samo šampanjac, pobogu!"

Moja tata nije znao šta da kaže kad su pića stigla. Trijumfalno sam gucnula, a Endži se prkosno smešila mom ovu, kao da ga izaziva da samo proba da nam pokvari provod. Ćutke je pio svoj šampanjac, svestan da više ne može da me spreči da kršim pravila.

Kad je tata zamenio dupleks novom kućom, Endži se uselila kod njega. Retko sam je viđala bez piva, vina, ili koktela u ruci. Nezaposlena, po ceo dan je mogla da kuva, sprema, i ukrašava tatinu novu kuću preskupim pletenim korpama koje je pravila firma po imenu Longaberger. Bila je opsednuta tim korpama. Trpala je u njih časopise, plišane životinje, voće – šta god je moglo da stane. Nikad ranije nisam videla da nekog toliko zanimaju korpe ali eto, hiljade dolara je trošila na njih. Dok je Endži sledila svoju strast, moj tata je počeo da skuplja Beanie Babies lutkice, uveren da će im cena sa vremenom rasti.

Po prvi put sam se napila sa Endži jednog vikenda koji sam kod njih provela. Te subote uveče, gledale smo Troop Beverly Hills u spavaćoj sobi kad mi je ponudila pivo koje sam ja oduševljeno prihvatila. Četiri konzerve kasnije, igrale smo na krevetu uz Madoninu Immaculate Collection. Tako je išao život sa Endži: večita žurka, bez ograničenja.

Endži je bila i prva osoba koju sam videla kako gubi kontrolu od pića. Tata je odveo nju, mene, i moju braću i sestru u Dalas za vikend. Bili smo na bazenu kad je tada dvadesetšestogodišnja Endži preterala sa vinom i počela da se sve glasnije svađa sa mojim tatom i njegovim prijateljima od po 40-50 godina. Teturala se okolo ali nije dala nikome da joj uzme čašu iz ruke. Na kraju je pala, razbila čašu, i prosula vino svugde. Umesto da joj bude neprijatno, počela je da se smeje na sav glas dok joj se kratka haljina cvetnog dezena podigla do struka.

Gledala sam sa strane, fascinirana ali ipak svesna da tu nešto nije bilo u redu. Endži je izabrala da bude deo sveta koji je nije trpeo. Žene su je prezirale, muškarci su je se plašili. Bila je sasvim sama.

Sledeće prsnuće se Endži desilo jednog letnjeg raspusta koji smo proveli sa njom i tatom. Trebalo je da putujemo, a prva destinacija je bio Bartlsvil gde je poslednji turnir u sezoni igrao školski bejzbol tim koji je tata trenirao. Dalje smo planirali Jezero Grand na severoistoku Oklahome, gde bismo ostali do kraja nedelje.

Za prvi vikend ovog mini-letovanja, otišla sam sa tatom na utakmicu dok su moja braća i sestra ostali u hotelu sa Endži. Te nedelje uveče, mama mu je javila da se Endži napila i vozi decu svud po Bartlsvilu. Ispalo je da se ona ceo dan nalivala pivom, a zatim potrpala troje dece u kola i krenula da nam se pridruži na utakmici. Mog brata Džejka su njena vožnja i manjak kontrole toliko uplašili da joj je ukrao telefon i pozvao mamu da joj javi šta se dešava.

Razgovor između mojih roditelja završio se baš u trenutku kad je Endži u plavom ševroletu nekako stigla na parking. Usledila je neviđena svađa: mi klinci smo se sakrili u tatina kola dok je on nekako pokušavao da smiri razjarenu Endži. Na kraju je došla do nas u suzama i počela da kruži oko automobila kao neka grabljivica iz horor filma, prozivajući nas pojedinačno.

Prvo Džejka koji joj je ukrao telefon: „Retardirani mali lopove!" Imao je Aspergerov sindrom.

„Bebo jebena!" bilo je upućeno Kurtu koji je plakao, a „kučko cmizdrava" Sari, najmlađoj od nas četvoro. Najzad je uhvatila i moj pogled.

„Pizdo jedna razmažena," prosiktala je. Ostala sam bez reči; mislila sam da smo drugarice. Za kraj cele predstave, otrčala je do svojih kola, izvukla portabl TV koji je trebalo da ponesemo na jezero, i razbila ga o beton.

Od tada se Endži tek mestimično pojavljivala u našim životima. Obično je ne bi bilo posle privremenog raskida sa tatom koji bi izazvalo njeno pijanstvo ili droga, ali nešto kasnije bi se pomirili i nastavili po starom.

Kad sam se u petnaestoj godini preselila kod tate, Endži je otišla iz kuće do stana u susedstvu. U to vreme nisam znala razlog, ali ispostavilo se da je bila osuđivana zbog ilegalne kupovine analgetika, tako da je tokom ročišta o starateljstvu mom tati bilo predočeno da neće moći da viđa decu ako Endži bude živela sa njim. Pa ipak, postepeno su prevazišli te probleme i na kraju odlučili da se venčaju. Endži mi je sama saopštila radosne vesti.

„Hoćeš da vidiš nešto?" Iskežena od uva do uva, pokazala mi je svoj verenički prsten i zadovoljno primetila šok na mom licu.

Tata je kupio novu kuću (koju je Endži odmah nakitila dekorativnim korpama) oko mog šesnaestog rođendana. Žurku sam pravila kad su njih dvoje skoknuli do Sent Džona da bi se venčali.

Tata se vratio potresen sa venčanja koje je trebalo da bude privatno i tiho. Endži je taj vikend provela kao da je MTV snima; tokom samo 72 sata, zamalo da ih izbaci iz hotela, iz hotelskog bara, i iz bara na plaži. Na slici je mog tata drži u naručju i grčevito se trudi da je ne ispusti, dok se ona euforično smeje sa koktelom u jednoj ruci a bidermajerom u drugoj.

Od venčanja, Endži i ja smo živele u napetoj, obostranoj, pasivno-agresivnoj mržnji. U prvoj godini srednje otkrila sam travu, kao i činjenicu da više volim da duvam nego da učim biologiju, pa sam tog leta završila na popravnom sa starijim propalitetima. Bilo je fantastično. Svaki dan bismo se uradili pre ručka, onda opet predveče, a sutra sve ponovo.

Jednom sam došla kući naduvana kao dupe, a tata i Endži su urlali jedno na drugo. Ona jedva držala na nogama koliko je bila pijana; tvrdila je da ju je on davio. (Moj tata nikad nije bio nasilne prirode.) Počela je da preti da će pozvati policiju, a meni je tu pukao film.

„Zaveži više, kučko pijana!" vrisnula sam iz druge sobe.

Endži se pojavila sa telefonom u rukama. „Šta si rekla?" promrmljala je zaplićući jezikom.

„To što si čula! Što ne odjebeš već jednom iz naših života?"

Podigla je telefon iznad glave preteći.

„Šta, da nećeš možda da me udariš? Jebi se." Progurala sam se pored nje i otrčala na sprat do svoje sobe. Pokušala sam da zalupim vrata, ali Endži me je pratila u stopu.

„Znaš šta, Lara? Jebali smo se od tvoje sedme godine!" Pogledala me je pravo u oči. „Jebala sam se sa tvojim tatom još od tvoje sedme godine." Počela sam da plačem.

„Zajebi, stvarno ću da zovem policiju," promrmljala je i otišla.

Policajci su došli i uzeli izjave. Mislila sam da će taj incident biti poslednja kap, da će se tata razvesti od nje.

Nisam bila u pravu.

Endži i ja smo podelile prvi džoint istog leta. Zatekle smo jedna drugu kako krišom duvamo na jezeru sa porodicom i shvatile da, uprkos svim razlikama, imamo dosta toga zajedničko. Ona je imala 28 godina, ja 16, ali imale smo iste životne ciljeve: da nas neko izdržava, i da se nečim obeznanimo. Jedan zajednički džoint je potpuno obnovio naše nekadašnje prijateljstvo, što je bilo – bilo je. Počele smo da duvamo i pijemo kad god tata nije bio kod kuće, što je bilo često. Kad jeste bio kod kuće, ja bih otišla da pijem i duvam sa društvom. Život je bio savršen.

Na sledeći nivo smo prešle kad me je Endži upoznala sa metom. Tata je morao neplanirano da ode na poslovni put, a mama je znala da ne bi smela da me ostavi samo sa Endži preko vikenda, ali nekako sam ih ubedila da će sve biti OK. Uslov je bio da sutra neću zakasniti u crkvu. Išla sam u privatnu episkopalnu školu, i retko se pojavljivala kad je trebalo, pa je to što sam obećala da neću više kasniti bilo dovoljno da izdejstvuje ovaj ustupak.

Počele smo da pijemo i pušimo čim je tata zatvorio vrata za sobom. Postepeno smo se sve temeljnije odvaljivale, a ja sam se odjavila oko tri i bacila u krevet. Probudila sam se u pola osam, deset minuta pre nego što je trebalo da krenem. Navrat-nanos sam se obukla i oteturala niz stepenice.

Dok sam sva ošamućena sipala kafu, Endži se pojavila – neuobičajeno živahna za nekog ko je odspavao samo tri i po sata posle celovečernjeg bančenja. Saosećajno mi se nasmešila.

„Znaš, ostalo mi je malo spida ako hoćeš da probaš. Stvarno bi ti pomoglo!"

Odbila bih je da nisam bila u tako kritičnoj situaciji. Neviđeno mamurna, morala sam da se dokopam škole da me ne bi zgromili. Met je delovao kao smisleno rešenje.

„Pa ono kao, hajde. Ako misliš da pomaže."

I tako su mi se pred licem stvorile dve majušne linije i cevčica na poslužavniku.

„Po jednu šmrkneš u svaku nozdrvu. Malo peče, ali proći će."

Ušrmkala sam obe lajne. Peklo je užasno, ali dodala sam malo vode u nozdrve da mi bude lakše. Onda sam dodala šlag u kafu i odjurila.

Dok sam vozila ka školi, slušala sam Where is My Mind i bilo mi je do jaja. Odlučnoj i manijakalno usredsređenoj, Pixies su mi legli tako dobro sa sam ih do kraja dana u glavi puštala. I danas kad čujem tu pesmu, setim se šesnaestogodišnje sebe na spidu.

(Znaš šta, Lara? Jebala sam se sa tvojim tatom još od tvoje sedme godine.)

Kristal se prilično dobro pokazao u startu. Stigla sam u kapelu tačno u osam, kasnije na brzinu spremila i položila test iz istorije, kao da sam hodala po oblacima – bukvalno sam se osećala kao da lebdim. Mogla sam da komuniciram i povežem se sa ljudima koje sam inače prezirala. Za ručak ništa nisam jela jer mi hrana nije prijala. Bila sam ubeđena da je ovo moj novi život.

Dan je prošao za tili čas, pa sam se našla sa društvom u obližnjem kafiću posle škole. Tu negde su stvari krenule nagore.

Počela je da me hvata drhtavica, i sve teže sam govorila. Niko nije znao na čemu sam bila ceo dan jer sam imala osećaj da ni najbližem krugu prijatelja ne bi trebalo da otkrijem da se kod kuće drogiram sa maćehom. U povratku sam ponovo slušala Where Is My Mind. Zatekla sam Endži kako energično sprema kuću dok u tatinoj kancelariji neki tip popravlja kompjuter.

„Hej!!! Vidi ko nam je došao!" Zagrlila me je prejako. „Pa kako si mi ti?!"

„Ne baš… dobro," promucala sam.

„Nije to ništa, samo malo da se doradiš. Dođi ovamo."

Odvela me je do kupatila i složila još par linija. Krenula sam da ih šmrknem a onda zastala i pogledala je.

„Endži," šapnula sam. „A onaj što popravlja?"

„Ma ne smeta njemu, već sam mu dala malo! 'Ajde!"

Doradila sam se, a onda mi je zazvonio telefon. Tata je pitao zašto sam kod kuće a ne kod terapeuta. Pokušala sam da mu objasnim da sam potpuno zaboravila koji je dan, da mi se baš ne ide, ali nije hteo ni da čuje – morala sam odmah tamo da se nacrtam."

Zapalila sam kod psihijatra i stigla sa pola sata zakašnjenja, kompletno odvaljena. Druga lajna meta nije mi baš popravila situaciju – sad sam mucala i znojila se. Petnaest minuta kasnije, shvatila sam da moram da izađem pre nego što posumnjaju. Izmislila sam neki glup izgovor i unatraške pobegla do kola, pustila jedinu pesmu koja mi je išta značila (Where Is My Mind), i tako se vratila kući.

Kad sam stigla, nikog nije bilo – tata i Endži su izašli na večeru. Nisam znala šta ću sa sobom; padala sam nezadrživo, pa sam se skupila na tremu i palila jednu cigaretu za drugom dok se nisu vratili. Endži je odmah videla u čemu je stvar pa me je odvela u sobu, zapalila mi džoint, i dala pilulu za spavanje.

Endži se razvela od tate nedugo po okončanju naše met-avanture, posle koje sam sebi rekla „sad i nikad više". Ipak to nije bilo za mene. Endži je nastavila istim putem; postepeno je bila sve mršavija, psihotičnija, i naloženija na pletene korpice. Kad se odselila, sve korpe je odnela sa sobom. Tata je unajmio radnika obezbeđenja da je isprati iz kuće tog vikenda, da joj ne bi nešto ludo palo na pamet. Bilo mi je žao što je otišla.

Istorija se ponavlja; Endži i moj tata su posle razvoda opet počeli da se viđaju. Šest meseci kasnije, vratila se i u moj život.

Bilo mi je sedamnaest, počela sam drugu godinu srednje škole.Gubila sam svu kontrolu nad sopstvenim životom, a zahvaljujući nizu loših izbora (droga, alkohol, usamljenost) ostala sam praktično bez prijatelja. Počela sam da se oslanjam samo na Endži. Odvezla bi me iz škole kod sebe kući, napravila mi Bladi Meri, i pomogla da zaboravim na probleme.

Ali problemi se nisu sami od sebe rešili. Poslednji put sam Endži nazvala iz zatvora; javila mi se njena telefonska sekretarica.

Sedela sam lisicama vezana za stolicu, uhapšena zbog posedovanja trave i tableta, svesna da sam najebala. Mama i tata nisu bili u gradu. Trebala mi je Endži da me odveze i odnese, da mi pomogne da zaboravim na sve ovo. Ko bi me drugi izvukao iz takve situacije?

„Zdravo Endži, Lara ovde. Ovaj… uhapsili su me, mislila sam ako možeš da dođeš po mene? U okružni zatvor? Možeš ili direktno da dođeš ili da ih nazoveš pa će oni da ti kažu šta i kako… Eto, nadam se da se uskoro vidimo."

Endži nije došla po mene. Nikad je više nisam ni čula ni videla.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu