​Kakav je život u najstrože čuvanom američkom "supermaks" zatvoru

Mnogi ne dožive da izađu iz ADX-a.

Puni, zvanični naziv ovog zatvora je "Kazneni zavod Sjedinjenih Država maksimalne administrativne bezbednosti u Florensu", dok je kolokvijalno poznatiji kao "Alkatraz Stenovitih planina". ADX, federalni zatvor sa najvećim stepenom obezbeđenja u zemlji, smešten je u planinama Kolorada. U njemu se čuvaju neki od najozloglašenijih zatvorenika u skorijoj američkog istoriji, od bombaša bostonskog maratona Džokara Carnajeva, preko zaverenika koji je učestvovao u napadu od 11. septembra Zakarijasa Musauija, do bombaša u Oklahoma Sitiju Terija Nikolsa i Roberta Hansena, agenta FBI koji je postao sovjetski špijun. Zatvorenici u ADX-u borave u samici 23 časa dnevno, a zbog počinjenih zločina mnogi od njih nikada ne izađu na slobodu.

Trevis Disenberi, 46-godišnjak iz Leksingtona, u državi Severna Karolina, koji je deset godina služio kaznu u ADX-u, jedan je od retkih koji je odatle uspeo da izađe. I, bogami, ima šta da kaže o zatvoru i slavnim ljudima za koje tvrdi da je tamo sreo, uključujući "Unabombaša" i "bombaša sa cipelama".

Disenberi, koji sebe opisuje kao "pravičnog borca za moć crnaca", prvi put je završio u zatvoru sa šesnaest godina zbog teškog fizičkog napada. Od tada je više puta boravio po zatvorima, za razne stvari, od izazivanja nereda do optužbi za nošenje oružja. Godine 2005. služio je kaznu u federalnom zatvoru na Floridi, kada je napao zatvorskog čuvara koji je, tvrdi on, maltretirao crne i latino zatvorenike. Zbog toga je poslat u ADX, jer je njegovo ponašanje proglašeno opasnim, i tamo ostao do januara prošle godine.

Disenberi je sa nama razgovarao o tome kakav je život iza rešetaka najizolovanijeg, nedovoljno poznatog zatvora u Sjedinjenim Državama.

VICE: Kakav je bio vaš prvi utisak o ADX-u u Florensu kada ste stigli?

Trevis Disenberi: Nije ličio ni na jedan zatvor u kom sam do tada bio, a bio sam u mnogo zatvora. Boravio sam na nekim veoma izolovanim, ruralnim mestima, ali tamo sam makar uvek mogao da vidim autoput, da vidim nebo.

Ali u ADX-u ne možete videti ništa, ni autoput u daljini, ni nebo. Istog trenutka kad stignete, svesni ste da nećete videti ništa od toga, godinama i godinama.

Prosto ste isključeni iz sveta. I osećate to. Taj užasan osećaj vam se uvuče u kosti.

Kako je izgledalo to mesto — ćelija u kojoj ste živeli, krevet na kom ste spavali?

To je prosto najsurovije mesto koje ste u životu videli. Nema ničeg živog, čak ni vlati trave, nigde na vidiku.

Moja ćelija bila je čitava napravljena od betona. Sve u njoj, svaka stvar, bila je od betona. Zidovi, pod, sto, odvod, čak i krevet — jedna velika komadina betona. A onda dobijete utvrđeni kavez za rekreaciju, koji se nalazi napolju, i u njemu možete da šetate sat vremena dnevno.

Nije to nekakva neozbiljna samica kakvu srećete u drugim zatvorima — ovde se provodi 22-23 sata u betonskoj sobi, zatim jedan do dva sata u ograđenom prostoru, a dva dana nedeljno ne dobijete čak ni rekreaciju, s tim što je ponekad prosto otkažu bez ikakvog razloga.

Jeste li ikad naleteli na nekog od slavnih terorista i drugih kriminalaca koji kaznu služe u ADX-u?

Nikad nisam bio poslat u kontrolnu jedinicu, gde drže "najgore" od njih.

Ali jesam sreo Teda Kacinskog, "Unabombaša", u istom zatvorskom paviljonu. To vam je samo jedan uvrnuti čovečuljak — nije hteo da izlazi napolje čak ni kad je smeo. Nije mi se dopao jer sam znao kakav je zločin počinio, a taj zločin je jedna vrlo neobična stvar, ali moglo bi se reći da sam ga poštovao, jer je bio stariji. Dakle, obraćao sam mu se sa "gospodine" i mislim da mu se to dopalo. Na kraju mi je poklonio test inteligencije, zato što njemu inteligencija znači sve na svetu.

Upoznao sam i Erika Rudolfa [bombaša Olimpijade u Atlanti]. Njega sam cenio zato što je lako mogao da se sliže sa Arijevskim bratstvom, ali to nije učinio. Pričao je sa mnom, pričao je sa svima, nikad nije izgovorio reč "čamuga". Kad je crni momak pravio krš i lom u ćeliji do naše, primio je to staloženo. Bio je pravi gospodin, a to je nešto što svi vole da vide u ADX-u.

A naleteo sam i na momke kao što je "bombaš sa cipelama", Ričard Rid, koji ima gomilu optužbi za terorizam. Drago mi je što Ričard nije uspeo da digne avion u vazduh. To bi bilo baš sjebano. Ali dobro sam se slagao sa njim i naučio sam neke njegove islamske običaje.

Čekajte, kako ste komunicirali sa tim momcima?

Bilo je nekoliko načina za komunikaciju. Premeštani smo po raznim jedinicama, a ponekad bih se našao u istoj jedinici kao i oni. Ponekad sam bio "dežurni" i išao bih okolo po različitim ćelijama u jedinici i čistio ih. Ili bih se ponekad samo prodrao najjače što mogu čitavom jedinicom, a oni bi to čuli i vikali nazad.

Ponekad ste mogli da uzmete i čitavu rolnu ve-ce papira, stavite je preko odvoda u vašem lavabou ili tušu i duvate najjače što možete. To potera vodu kroz cevi dovoljno daleko da cevi ostanu prazne između vas i ćelije vašeg suseda. Zatim nastavite da držite rolnu ve-ce papira preko odvoda, govorite u nju, a vaš komšija vas jasno čuje šta govorite. Zavisilo je od ćelije u kojoj se nalazite, da li su cevi između vas spojene i tako toga, ali na taj način ste lako mogli da stupite u kontakt sa komšijom ili čak sa još jednim zatvorenikom dalje.

A ako bi se poklopili vaši termini za rekreaciju, mogli ste da ih vidite kroz ogradu vašeg prostora za rekreaciju. Najbliže ljudskom kontaktu što ste mogli da imate jeste ono što smo zvali "rukovanje prstima" kroz ogradu.

Kako ste provodili dane?

Niste imali šta mnogo da radite — pravite sklekove, čitate. Mogli ste i da pišete, ali jedine olovke koje ste mogli da dobijete bile su skupe, a kad biste ih dobili, ispostavilo se da su to male savitljive gumene olovke veličine krejona — da ne bi od njih moglo da se napravi oružje. Ali zato niste nikako mogli da pišete tim savitljivim stvarčicama.

Mogli ste da slušate i radio, ali nisu uopšte imali rep stanica!

Jedna stvar koju bih voleo da sam mogao da radim je spavam. Ali patio sam od čudovišne nesanice, prosto nisam mogao da zaspim. Ležao bih tamo čitavu noć, deset godina, i ne bih mogao da spavam. Na kraju sam patio od apsolutno čudovišne uskraćenosti sna. Ćelija je postala moj čitav svet i ne bih mogao nigde da pobegnem iz nje, čak ni u san.

Strašno je klaustrofobično tamo unutra. Znam da je klaustrofobija ljudsko stanje, ali mislim da je to čitavo mesto bilo klaustrofobično. Došlo je do toga da bi mi apsolutno bilo šta što se promeni – na primer, kad bih video da napolju pada sneg – dalo snage da izdržim i preživim.

Jesu li vam ponudili lečenje, bilo kakvu psihološku pomoć?

Mislim, isprva su čak pokušavali da me uhvate na spavanju, zato što mi nisu verovali da patim od nesanice — mislili su da samo želim lekove. To je potrajalo godinama.

Onda mi jesu dali lekove, ali im nije bilo bitno da li su to pravi lekovi. Nije ih zanimalo da li lekovi funkcionišu. Stalo im je bilo samo da mi ih daju, a nisu proveravali da li od njih mogu da zaspim. Ispostavilo se da nisam mogao.

Da li ste ikad dobili priliku da izađete iz samice?

Posle pet godina, dospeo sam u Program prilagođavanja — koji je bio blizu većeg dvorišta, odakle ste mogli da vidite nebo. Našli biste se tamo sa dvoje do sedam ljudi istovremeno, umesto da budete sami.

Ja sam druželjubiva osoba i vrlo brzo sam počeo da se grlim sa drugim zatvorenicima, a čuvari su govorili: "Do vraga, ovi govnari obično ne žele da priđu drugim govnarima kad provedu dugo vremena u izolaciji."

Ali u jednom trenutku sam se posvađao sa bivšim drugom (razlog svađe sveo se na to da je on bio ljubomoran što izlazim za četiri godine i što me napolju čeka porodica). Ali čuvari su nas razdvojili i nedugo posle toga me proglasili nepodobnim za program, rekavši da "nisam uspeo da se prilagodim". Tako da su me vratili nazad u samicu posle svega šest meseci provedenih u programu.

A šta je sa osobljem? Kakve ste kontakte imali sa čuvarima?

Nema crnaca u ruralnom Koloradu. Osoblje su samo belci, svi iz niže klase, i njima su lakše manipulisali beli zatvorenici nego crni zatvorenici. Beli zatvorenici su uspevali da ih nagovore da im donesu prokrijumčarenu robu, a crnim zatvorenicima to nikad ne bi pošlo za rukom. Čak su se i sami ponekad obraćali belim zatvorenicima sa "brate".

Mene lično nisu mogli da podnesu zato što sam bio pravednički, gangsterski tip, tip borca za moć crnaca, uvek sam pravio pometnju — i nisam bio ni u kakvoj bandi niti sličnoj grupi (Arijevsko bratstvo, Meksička mafija) koja bi mi čuvala leđa.

U celini gledano, doživljavaju te kao niže biće, sve vreme ti upućuju prezrive poglede. A eksperimentisali su sa tobom smeštajući te pored ljudi za koje su znali da imate zajednički istorijat nasilne netrpeljivosti.

Mislim da većina ljudi uzima zdravo za gotovo da su ljudi, ali kad dospeš u ADX, shvatiš da biti čovek nije nešto što stičeš samo pukim rođenjem.

Kako su vas čuvari kažnjavali kad biste prekršili neko pravilo ili se ponašali nedolično, kao što ste to imali običaj da radite u drugim zatvorima?

To mi se desilo samo tri puta u ADX-u, a mislim da su to mnogo više radili nekim drugim momcima. A šta su radili? Pa poslali bi jedinicu koju smo zvali Odred bitangi. Upali bi sa suzavcem, pendrecima, čizmama sa ojačanom potplatom, u opremi za razbijanje demonstracija.

Kad sam bio stvarno besan, međutim, uspeo bih da odalamim nekoliko njih pre nego što izgubim svest. I osetili su to. Znali su da sam prisutan.

A onda ste konačno izašli.

Da. Izašao sam 13. januara prošle godine. Prvo su me poslali u bolnicu u Springfildu, u državi Misuri; potom su me stavili na avion do zatvora u Oklahomi; a onda su me poslali u Tere Hot, u Indijani.

Na kraju sam se 13. maja našao na putu kući u Severnoj Karolini. Trenutno živim sa majkom i na pravim sam lekovima, zbog čega konačno mogu da spavam.

I znate šta? Čuo sam da najzad imaju rap stanicu u ADX-u. To je moja zasluga.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu