On je prvi srpski slepi stendap komičar. I dobar je.

Nešto veoma snažno me je oduvek vuklo ka stendap komediji i gravitirao sam joj od prvog dana kada sam video Eddie Izzarda i Dress to Kill. Nije to bilo samo nešto novo, osvežavajuće ili kako mnogi razumeju banalno smešno. U pitanju je bilo pravo razgolićavanje. Ti, mikrofon i publika puna očekivanja. Nemaš nikakav talenat koji demonstriraš, kao što je pevanje, igranje ili neka druga forma zabave. Ne možeš da budeš mlad i nezreo. Stendap je u velikoj meri kao i književnost: neophodan je ogroman korpus znanja, iskustva i hrabrosti da ono što ne bi podelio ni sa psihijatrom izneseš iz sebe i ostaviš lešinarima da raskomadaju. Da svaka budala može da te oceni, osudi ili, ne daj bože, pohvali. A opet, najveća nagrada ti je smeh. Smeh na ono što te tišti.

Ne kažem da neka druga umetnička forma manje zahtevna ili bitna, ali talenat čini njen veliki deo. A humor, humor je sveto područje, jer se iza svakog pravog smeha kriju bol i katarza. Jer sve ono čemu se danas smejemo je ono zbog čega smo se juče najviše brinuli. Čovek je jedina životinja na svetu koja se smeje. Smeh je sve samo ne banalan. On je sveti gral ljudske egzistencije, on je ono što nas uzdiže iznad svega. Od svakodnevnih sukoba do nepremostivih ideologija. Dobar humor nas otvara i ostavlja prostor da nešto naučimo, da prvi put nešto prihvatimo. Humor se nalazi na prvoj liniji fronta ljudske progresivnosti. A tu finu liniju mogu da razumeju samo oni koji su osetili šta je bol, jer iza bola ne postoji nikakva namera, već samo bol.

A ako se usudimo da pogledamo u taj ambis bespomoćnosti, a on nas pogleda nazad otvara se svet apsurda u kojem više ne možemo da se pravimo ludi, na koji više ne možemo da žmurimo jednim okom kao mačak u čizmama. Ma koliko taj pogled kroz ključaonicu svesti bio mali i kratkotrajan, ma koliko malo da je obuhvatio, videli smo istinu. A ona se više od nas ne može otrgnuti. I ona nas nužno vodi u apsurd od kojeg nas samo humor može sapsiti. I to je ono što humor jeste — istina čoveka. I zato svaka osoba koja stane pred publikom: jedan mikrofon, jedan čovek, jedno svetlo i njegov život. Ispred čopora gladnih hijena koje su nanjušile krv. Ukoliko promašiš tajming jednom, ukoliko jedna fora ne prođe — gotov si.

Comedy club je poprište gde se razvijaju i stvaraju novi komičari. Mesto na koje kada dolazimo sve svoje predrasude ostavljamo ispred i u njega ulazimo kao u svetinju. Možda pijani i nasmejani, ali svakako je to mesto gde se odvija nešto posebno. Kolektivno. Ritualno. I ima jedno takvo mesto u Beogradu — prvi comedy club, Ben Akiba.

Moje najdraže veče je veče crnog humora. Jebi ga, nikada ne potcenjujte snagu iracionalnog u sebi. I prošle nedelje sam bio tamo, cepao pivo za pivom dok su se na bini ređali komičari.Neki od njih su mi poznati od ranije, neke vidim prvi put. Svi su dobri, mnogi su značajno napredovali. Celokupan utisak je da je srpska komedi scena vrlo lepo napredovala. Bio sam ponosan. Poručio sam sledeće pivo.

A onda je na binu izašao slepi komičar. Rutinu je otvorio forom: "Imam jednu koleginicu koja ima epilepsiju. Super je riba, samo je malo napadna." Umalo se nisam ugušio do smeha. Nastup mu je bio kratak, ali jedan od najboljih koje sam video nakon dugo, dugo vremena. Ubrzo sam saznao i da je stendapom počeo da se bavi tek skoro. Rešio sam da ga upoznam i da porazgovaram malo sa njim o humoru, njegovom hendikepu i onome što ga je privuklo da načini jedan ovako veliki i hrabar korak i počne da pokorava oblast života koja, u najmanju ruku, nije jednostavna.

Dame i gospodo, Nikola Radojlović.

*VICE: Kako si uopšte rešio da se baviš stendapom?*

Pa pazi, ja sam u svetu humora ceo život, ali za džabe. A onda me je letos drugar doveo na stendap u Ben Akibu, jer je mislio da će to meni da bude zanimljivo. A ja do tada nisam nikada bio na stendapu, ni domaćih ni stranih komičara. Ni na Jutjubu. Čuo sam za neke, ali me generalno to nije zanimalo. Tako da sam s neba pa u rebra došao ovde i svidelo mi se. Posle sam došao još nekoliko puta, pa sam otišao i na Stendap Fest koji je bio u Domu sindikata. Posle mi je ortak rekao da je raspisan open mic i trebalo je da se šalju prijave. Nas nekoliko je bilo u fazonu hoćemo-nećemo i kada je došla noć pred open mic samo sam ja imao spremljen materijal. I onda smo to bukvalno u sred noćni snimali drugar i ja, a taj snimak je i dalje negde na Jutjubu. Moja prijava je poslednja prošla, bilo nas je desetak i ja sam pobedio.

Šta je za tebe humor?

Pa za mene je humor način shvatanja života. Humorom sam sebi objašnjavam neke stvari i onda to prenesem drugima, jer se ne stidim toga. Od malena to radim i kada shvatiš da je taj način nekome zabavan, onda te nije sramota da taj humor podeliš sa drugima.

A šta je stendap za tebe?

Pa stendap je kao neko razgolićavanje. Jer ukoliko ste iole inteligentnija publika, razumećete da je stendap čak mnogo veće otkrivanje intime nego neko ko se skinuo pred kamerama. Zato što stendap podrazumeva iskrenost. Ne moraš da govoriš istinite detalje o sebi, ali to što provejava iz tebe odaje tvoju suštinu i to jeste otkrivanje intime i ipak je umetnost.

Za početak ostavljaš vrlo konfuzan utisak na večeri crnog humora. Ljudi nekako nisu sigurni da li si zaista slep, ili je u pitanju samo rekvizita.

Kada sam dolazio na open mic 20.12. Marija (Standup.rs) mi je pokazivala otprilike kako da se popnem na binu. I ja sam to savladao za dva minuta. I onda, u jednom trenutku kada sam ja skočio sa bine, ona je rekla: "Ma foliraš ti. Ti vidiš, je l' da?" Tako da ako nisam nju uverio koja ima razumevanja, mogu da mislim šta prosečan gledalac misli. Ali onda, kada sam to isto veče pobedio i hteo da siđem sa bine, sada već po 3-4. put, grupa open majkera se sjatila da mi pomogne i toliko su mi dobro pomogli da sam uganuo nogu evo boli me već tri meseca. Tada su valjda videli da to nije fol, jer ne bih sam sebe povredio tako.

Ako bih počeo da ti pričam o stepenu nerazumevanja sa kojim se svaki dan suočavam, mogli bismo da pričamo do sutra, ali generalno kada stanem sam, suviše su mi pokreti samouvereni za nekoga ko je slep, a opet suviše stegnuti za nekoga ko vidi normalno. I onda sam tako između dva sveta i ljudi to ne mogu da uhvate odmah, na prvu loptu.

Posebno ako je veče crnog humora, pa ljudima ništa nije jasno.

A pritom sam ja još neiskusan, jer je to bio moj drugi nastup, taj na kojem si ti bio. I ja sam se još nakinđurio sa majicom Get Rich or Die Trying (sa likom 50Centa), i oficirskom uniformom preko toga, tako da sam zaista delovao kao nekakav kostim. Posle su mi kolege rekle da to više ne radim, jer ljudima, koliko god pokazivao, nije im dovoljno objašnjavanja. Ali dovoljno problema mi prave i naočare, jer ja nosim crvene, a ne crne. A imam 1% vida i to mi je dovoljno da vidim izvore svetla. Mogu da vidim reflektore i po njima znam u kojem sam delu prostorije. Ako bih stavio crne naočare, ne bih video ni to i onda bi mi bilo još teže. Zato nosim crvene, jer su one malo prozirne. A ljudi komuniciraju koristeći stereotipe, a asocijacije na slepca su crne naočare i beli štap. A ja nemam niti crne naočare niti beli štap i to dodatno zbunjuje ljude. Još sam izašao na binu i prvo što sam rekao je bilo: "Ja sam hipster planinar."

Kada kažeš da si ceo život u svetu humora, na šta tačno misliš?

Pa znaš kako, ja sam skapirao da sam duhovit negde od puberteta. Kada su počela prva pitanja da me muče i da me nerviraju, stvorio sam taj mehanizam odbrane u vidu humora. Tako je bilo i u srednjoj školi i na fakultetu. Napravio sam i jedan bend koji se zove San debelih žena, koji postoji već nekoliko godina i oslanja se na te humoristične tekstove koje ja pišem. Ali nisam nikada od humora zarađivao. I tek sad sam došao, evo gledam i druge komčire, u godine da se bavim ovime, a to je negde kraj dvadesetih. Moraš da sazriš da bi taj humor pretvorio u posao. I meni je došlo vreme sada, kada imam 27.

Ali kako se boriš sa intimnim detaljima koje neko možda prepozna?

I ima toga. Ljudi su u problemu kada iznose neke intimne detalje, jer im govore: "Zašto si rekao ovo o meni", i slično. Mi onda kažemo: "Ali niko tebe ne zna." Ja sam imao problem da objasnim jednoj koleginici koju sam ubacio između ostalog u svoj nastup zbog problema koji ima i sa kojim se ja zezam, ali sam morao da je ubeđujem: "Ali ja tebe nisam prozvao, niko ne zna ko si ti", a ona je i bila na tom nastupu i smetalo joj je to otkrivanje intime. I to jeste mač sa dve oštrice kada je stendap u pitanju. Nama komičarima je sve oko nas inspiracija i mi nemamo prava da cenzurišemo sami sebe da nekoga izbacujemo iz svog materijala, jer će mu biti neprijatno. Takav je koncept. Uteha u tome je što je sve stilizovano.

Sigurno je bilo teško da prebrodiš te prve trenutke?

Pa što se stendapa tiče mnogo pomaže iskustvo u pričanju štosova pred publikom. Moja prva publika je bilo odeljenje u gimnaziji. I kada jednom-dvaput probaš da ispričaš štos u ograničenom vremenu, tipa da dobaciš dok nastavnik priča i da napraviš panč od toga i dobiješ gromoglasan smeh kao reakciju, brzo se navučeš na to. Posebno ako nemaš neku socijalnu afirmaciju kao što je ja nisam imao, jer imam hendikep. Svi muškarci oko mene su i atraktivniji i zanimljiviji i imaju više mogućnosti da priđu devojkama. Ovako otkriješ način da si zanimljiv svima oko sebe, tako da sam ja taj trenutak "panč i reakcija" imao od svoje petnaeste godine i shvatio sam kako ta sprega funkcioniše. Ako to ukombinuješ sa mikrofonom sa kojim ja imam iskustva, dobiješ nešto što brzo savladaš.

Pomenuo si devojke. Kako izgleda odnos na relaciji devojke-hendikep-stendap?

Kada sam izašao na binu prvi put, govorio sam o svom hendikepu. Konkretno sam nastup nazvao blind dating , odnosno na koje načine ja uopšte mogu da priđem devojkama i shvatim da je najbolje da izađemo na dejt i da tu onda nešto probam. Tako da sam od samog starta priču okrenuo u tom smeru.

Koliko je tvoj hendikep veliki deo tvog nastupa?

Dobio sam sugestije od svojih kolega da bih možda mogao da ostavim to malo po strani i da pređem na neke druge teme, a da ovo otvaram polako, vremenom. Saglasan sam bio sa time, ali sam starijim kolegama ipak objasnio da ne mogu tek tako da pređem preko svog hendikepa. Jer to što sam ja udoban sa njime, ne znači da su drugi ljudi udobni sa njime. Ja o tome moram da pričam. To je moja lična obaveza, ali i u ime drugih ljudi sa hendikepom. A to je, na kraju krajeva ono što ja i osećam. Prvih godinu dana na sceni moram ljudima da objasnim ko sam i šta sam. I da mi kroz ceo materijal provejava to — hendikep.

A i kasnije ako budem o nečemu pričao, osim ako nije stručno tema — muzika, jer se bavim muzikom pa mogu da pričam o njoj, ili istorija, završio sam istoriju pa mogu da pričam o njoj na duhoviti način, tu pričam o stvarima koje me se ne tiču — tu ne moram da pominjem hendikep. Ali ako je u pitanju neka društvena tema uvek provejava to što ja ne vidim, jer iz druge perspektive i ne mogu da posmatram svet. Tako da ne da ne bežim od te teme, već je stavljam direktno između sebe i publike i o njoj hoću da pričam. Ne samo zato što je ljudima to smešno, već zato što im stoji ta knedla u grlu i kada vide da se ja prvi sprdam sa time, njima bude lakše.

To deluje vrlo katarzički, kao nešto oslobađajuće, individualno i kolektivno.

Apsolutno, znaš koliko je meni lakše. Pre neko veče sam u nekom klubu "Čitalište" čitao aforizme na nekoj književnoj večeri. Stao sam pred stotinak ljudi, a tamo nema ni bine ni mikrofona, vrlo kamerna atmosfera i hoću prvim aforizmom da im objasnim koji je moj problem i kažem: "Bolest ne bira, dame biraju." I tu se prolomio smeh i sve je posle bilo lakše. Znači, to što te tišti izađeš i kažeš. I smešno je zato što je istina. Smešno je zato što je iskreno. Nije sada da će tebi život da se promeni što si to izbacio iz sebe, ali će ti biti lakše. I u krajnjoj liniji si napravio od toga foru.

Humor se zbog toga nalazi na liniji. Sve ono zbog čega smo se nekada brinuli je nešto čemu se danas smejemo. Da li je tvoj nastup angažovan?

Svakako. Cilj mi i jeste da kroz nastupe ljudi shvate nešto više. Da shvate kako ja kao slepa osoba živim, koji je moj problem i kako sa hendikepom i on, slušalac, koji nema hendikep, možemo da komuniciramo.

Ljudi sa hendikepom su u velikoj meri, nažalost, u društvu nevidljivi. Nije im nimalo lako da se izbore i da budu ne samo na površini, već i vidljivi. Kako si ti uspeo da se izboriš sa time?

Pa pazi, ima tu do osobine ličnosti, zato što prosto imaš momenat koji mnogo više ubija od birokratije, loše društveno-političke klime ili prepreka na ulici, a to je stav ljudi. Kada sam krenuo u gimnaziju gde sam se susreo sa odeljenjem koje ima trideset učenika, pošto sam u osnovnu školu išao u specijalno odeljenje gde nas je bilo mnogo manje, nije baš bila atmosfera za neki humor. I tu sam procvetao, jer sam imao kontakt sa potpuno zdravim ljudima. Znači inkluzija pre inkluzije. Jedini sam u odeljenju imao hendikep i ja sam se tu uklopio, ali je to bio izazov. Dođeš ponekad u situaciju da ti neko baci neki komentar koji, ako nisi jak karakter, slomiće te. Ili bi se pretvorio u nekakvog namćora, ili bi skočio s mosta ili bi zamrzeo sve ljude ili bi promenio školu i ispisao se. I kada čuješ te komentare, jedan deo tebe pomisli ovo je surovo, ovo je maliciozno. Ali opet drugi deo tebe pomisli, ali ovo je smešno. Ovo je dobra fora. I ja bih sebe ovako zajebavao. I to je ono što ja imam. I ironije li, i dan danas se čujem sa tim ljudima iz gimanzije. Ne sa onima što su me tapšali po ramenu, oni su vremenom našli drugo društvo. A sa ovima koji su mi uputili te žaoke, sa njima se i danas povremeno čujem, jer su oni duhoviti kao i ja i mi smo na istoj talasnoj dužini.

Kako ti ide komunikacija sa ženama?

Pa pazi, kada čovek priča ti čuješ koje je on visine. Način na koji hoda možeš da odrediš građu ili kilograme. Na kraju krajeva, ljudi se procenjuju kroz postupke, a to nije vezano za čula. Ono što meni smeta u komunikaciji sa ljudima, a naročito u komunikaciji sa ženama je to da se ljudi ne oslanjaju samo ponekad na neverbalnu komunikaciju, već celokupno ponašanje baziraju na tome. I onaj deo koji je ključan — reči koriste za ukras. Pričaju ti nešto, samo eto da bi popunili prostor. A ono što je poenta odrade neverbalnom komunikacijom i to mene izluđuje. Naročito sa ženama, jer je za mene jezik način komunikacije, a ne upražnjavanje slobodnog vremena i eto, pokazivanje elokvencije. A žene umeju nekada da kažu jedno, misle drugo, a urade treće.Tako da i tome moram da se prilagodim, ali sva sreća pa je stendap medijum u kojem se komunicira jezikom.

Pa kako prevazilaziš to?

Ko kaže da prevazilazim? (smeh)

Dođem bre na stendap, pa se izjadam publici.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu