Evo šta ćete za pet godina da radite da biste nekog kresnuli

Ako ste poslednjih pet godina bili sami, a volite da imate seks sa još nekim osim sa sobom, onda vam je zabavljanje zasnovano na tehnologiji već poznato. Trenutno jaše na talasu koji ne izgleda kao da će se u dogledno vreme smiriti; statistike variraju i po podacima i po pouzdanosti, ali izveštaj Global WedIndex-a kaže da 91 milion ljudi u svetu koristi aplikacije za zabavljanje, od kojih 50 miliona Tinder.

Prema poslednjem popisu u UK, 51 procenat stanovništva nije u vezi. Kada to uparimo sa 64,8 miliona ljudi koji tamo žive, možemo da zaključimo da će nekih 33 miliona nas sa sobom na događaje voditi naše platonske prijatelje, kada smo na spisku plus jedan. Šta su onda startapovi i šefovi Silicon Roundabout-a smislili da pridobiju toliki broj samaca?

„Ljudi stvarno, stvarno žele nešto da kresnu", kaže Majkl Rejven, jedan od osnivača Tinderusa, konsultantske službe koja ti za 30 funti sredi profil na Tinderu tako da postaješ super-poželjan. „Vidim da je trend, naročito sa ženske strane, da standardi postaju sve viši. Trenutni pristup potencijalnom sastanku i seksu znači da možemo da vidimo sve što je dostupno. Zašto bi se zadovoljio prosekom, kada možeš da privučeš nekoga višeg standarda"?

To je teza sa kojom se Dejvid Bas, autor „Evolucije ljudske požude: strategije ljudskog uparivanja", slaže – iako o tome govori malo opreznije. „Prilično se pouzdano može predvideti da će fakultetski obrazovane žene sve teže nalaziti dobre partnere", kaže mi on. „Tako je zbog spajanja različitih faktora: u poređenju s muškarcima, sve veći procenat žena se obrazuje, i zbog ženske preferencije da se ne uparuju sa nekim ko je ispod njihovog nivoa, mogu da biraju od sve manjeg broja obrazovanih, inteligentnih muškaraca sa stabilnim prihodima".

Kada imamo ovo na umu, nameće nam se pitanje: ako su 62 procenata korisnika aplikacija za upoznavanje muškarci, a žene traže pametnije, pouzdanije momke, šta će biti sa svima nama, siromašnim, neobrazovanim idiotima?

Majkl kaže da će „aplikacije za upoznavanje postati fleksibilnije; biće usmerenije na tržište prosečnih ljudi". To smo već videli sa Ten aplikacijom koja vas uparuje sa ljudima sličnog izgleda. Na drugim mestima, kao što je Bumble – aplikacija koju je prošle godine pokrenula Vitni Vulf, suosnivačica Tindera – na ženama je da iniciraju razgovor sa parnjakom, i ako za 24 časa ne dobiju odgovor od njih, više im se ne pojavljuju kao opcija. Sara Mik, šefica proizvodnje i dizajna ove kompanije, kaže da je svet zabavljanja preko interneta postao „jednostran", i da Bambl pokušava da stvori okruženje „u kojem postoji poštovanje i balans moći koji odgovara željama i potrebama svakog pojedinca ili para".

Majkl dodaje da ćemo uskoro verovatno dobiti aplikaciju koja će biti napadnija i sadržajnija – u kojoj će biti navedeni „obim struka, grudi, veličina penisa, sve će to biti postavljeno na aplikaciji, da korisnici mogu da izaberu svog savršenog parnjaka". U aplikacijskoj trci zasnovanoj na lokaciji, on ocenjuje da je Happn „prva tržišna aplikacija koja na najzanimljiviji način primenjuje najnapredniju tehnologiju", mada misli da je mogućnost da vidiš koliko daleko je udaljena osoba sa kojom razmenjuješ poruke „relativno jeziva".

Problem „jezivosti" je nešto što od prvog dana muči sajtove i aplikacije za pronalaženje partnera. Džulija Spira – koja je pokrenula sajt cyberdatingexpert.com i tvrdi da je „najveći američki stručnjak za pronalaženje partnera i najbolja digitalna provodadžijka" – podržava ovu ideju. Kao i Majkl, i ona misli da ćemo uskoro videti detaljnije aplikacije, ali i „one na kojima ćeš lako i brzo naći nekoga".

Ako čitamo između redova, videćemo da govori o muvanju bez obaveza. To naravno pokreće pitanje ko je taj neznac koga sekstuješ u 11 ujutru. „Bezbednost će biti bitna stavka, i samci će želeti da se vide s nekim koga će im preporučiti prijatelj, ili neko ko s njim ima zajedničke prijatelja na društvenim mrežama kao što je Fejsbuk", kaže Džulija.

Jedna od kompanija koje bi mogle da pruže rešenje je Hello Soda. Primenjujući princip bajesovske mreže verovanja – što je jezikolomna fraza za nešto što u suštini znači „proučiti podatke i izanalizirati ih" – kompanija može da prouči ono što radiš na internetu i potvrdi da ti zaista jesi Sali iz Aktona, a ne Sajmon iz Ejra. Najprostiji način da se objasni kako to funkcioniše je da se uporedi sa time kako banke proveravaju da li si kreditno sposoban, ali za to – sa tvojom dozvolom – koriste tvoj Fejsbuk, tvitove, postove na blogu i društvene interakcije, a ne tvoj bankovni račun.

Džejms Blejk, direktor kompanije Hello Soda, kaže da taj servis može smesta da indentifikuje lažne profile ili „pecaroše" i da, na harmoničniji način, izdvoji lajkove i zanimanja članova sa njihovih društvenih profila, obezbeđujući uparivanje članova na osnovu njihovih zajedničkih ili različitih ličnih osobina".

Naravno, u zavisnosti od nečije mašte, izrazi kao što su „lažni muškarac" ili „lažna žena" mogu da imaju svakojaka značenja. Rezultati jednog nedavno objavljenog istraživanja predviđaju da će do 2050. godine, seks sa robotima biti popularniji od seksa dvoje ljudi. Dobro, mora da se prizna da je ovo istraživanje finansirala Bondara, kompanija koja proizvodi seks igračke, i očigledno je da želi bombastične naslove, ali kada razmislite o tome koliko ćemo u narednih nekoliko godina tehničkih naprava početi da kačimo na sebe pre nego što izađemo iz kuće, to i ne deluje toliko neverovatno.

Možda ste već čuli za Okulus Rift, komplet za glavu uz pomoć kojeg možete da se upustite u svetove virtuelne realnosti. VICE je zapravo već ispitao njegove mogućnosti za seks, prošle godine, u dokumentarcu „Industrija digitalne ljubavi", i da vam iskreno kažemo, mogao bi da bude mnogo bolji.

Ajlih Braun iz Wearable Technologies kaže, „Za pet godina bi nosive tehnološke hendsfri igračke koje su kompatibilne sa vašim telefonom mogle da postanu popularne". Uzmimo za primer kompaniju kao što je Lovense, koja ima dve igračke: Noru, (vibrator) i Maksa (naprava slična Flešlajtu). Preko Lovlense-ove aplikacije možete da kontrolišete vibriranje i pokrete i jednog i drugog, kao i vaš partner, kada je u krevetu sa vama, ili na drugom kraju sveta.

Dok, na primer, Fundawear proizvodi nosivi donji veš čije vibriranje može da kontroliše partner, dok Frixion – beta društvena mreža – koristi „dvosmernu povratnu telemetriju da izazove uverljivu i organsku intimnost". Drugim rečima: preko kompjutera robotski krešeš nekoga.

Pored svih trenutnih metoda udvaranja – od kojih nas svaka lagano udaljava od tradicionalnog upoznavanja na sastanku i malo seksa posle šest piva – pitanje je da li će ljudi samo putem tehnologije biti u stanju da ostvare romantičnu vezu, ili ne.

Naravno, ako i dođe do ovog ne toliko verovatnog ishoda, to ne mora obavezno da bude loše. Kao što je Dejvid Bus istakao, bez obzira koju tehnologiju ljudi koriste da dođu do te tačke, upoznavanje uživo je nezamenljivo, jer jedino tako možemo da ocenimo da li „hemija između vas postoji ili ne".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu