​Novi film o Bondu je previše smislen i nimalo nemoguć

Bond filmovi su raznolikog kvaliteta, ali obično u njima figurira standardno kvalitetan negativac – jedan od retkih kulturnih fenomena bolje prikazan u parodiji nego u originalu. Ako pogledate sve filmove o Džejmsu Bondu – kao što sam ja radio odrastajući – rezultat će biti isti kao da ste odgledali epizodu Simpsonovih u kojoj Henk Skorpio sublimira sve ono što čini pravog Bond zlikovca. Isto važi za neke epizode Arčera, ili za čak neke od Ostin Pauers filmova. Ne dolaze sve te parodije do esencije negativca tako efikasno zato što sve čine očiglednim, iako i to pomaže - Bond zlikovci obično iznevere kad pokušaju da budu suptilni i umereni. Setimo se samo verzije Ruperta Murdoka iz Sutra nikad ne umire, koji je pokušao da započne rat sa Kinom da bi povećao tiraž svojih novina.

Bilo da se radi o plaćenim poslušnicimaili o skrovištu u krateru vulkana ili o nemačkoj lezbo-asistentici), svi ključni detalji u vezi sa bondovskim negativcima vuku poreklo iz Spektre. Ova organizacija nam je prikazana u uvodnim scenama Iz Rusije s ljubavlju, gde vođa Spektre Enrst Stavro Blofeld mazi bez glasa belu mačku i gleda borbu na smrt sijamskih riba u akvarijumu. „Hrabre su, iako glupe," kaže on, ali izdvaja treću ribu koja „čeka po strani dok se druge dve bore, spremna da napadne onu koja bude preživela u trenutku kad je umorna, slaba, i ranjiva." Spektra je ta treća riba, spremna da izazove sukob između Istoka i Zapada da bi se na kraju sama okoristila.

Koncept je donekle logičan, ali čak i sama reč Spektra jedva da ima smisla. U originalu S.P.E.C.T.R.E. je skraćenica za Special Executive for Counter-Intelligence, Terrorism, Revenge, and Extortion – specijalni direktorat za kontra-špijunažu, terorizam, osvetu, i iznudu. Da ne ulazimo sad u to što se organizacije retko osnivaju da bi sprovodile osvetu, Spektra se mahom bavila iznudom – nešto bi oteli od Amerike ili Rusije i onda im tražili otkupninu. Čak i to nije bilo naročito efikasno. Kad u prvom Ostinu Pauersu zlog Vil Farela pogube konferencijskom stolicom „Još sam živ, iako užasno opečenopečen",to je direktna referenca na ono što Blofeld uradi nekom nesrećniku u Operaciji grom, gde se ceo zaplet izgleda vrti oko njegovog kul broda. U filmu Dijamanti su večninapravi gomilu dvojnika samog sebe iz tamo nekog razloga, a onda lansira laserski satelit da bi… nešto izveo. Iznudu, pretpostavljam.

Za druge Bond negativce bi se moglo reći da su donekle relevantni po pitanju strahova ljudi svog vremena. Goldfinger je objavljen samo sedam godina pošto je Amerika odbacila zlato kao monetarni standard. Čak je i suluda Operacija svemir – u kojoj Hugo Draks i njegova bradica na Mesecu prave Nojevu barku punu lepih ljudi nalik na porno zvezde iz sedamdesetih – imala kakve-takve veze sa strahovima od ekološke katastrofe iz tog perioda. Ali zato je Spektra uvek bila grupa šarmantno ekscentričnih terorista potpuno nepovezanih sa stvarnim svetom.

Nikad mi nije smetalo što su Bond filmovi glupi, valjda zato što sam njima najviše bio opsednut u ranoj mladosti. Za razliku od kompleksnih likova kakve je gradio Flemingov savremenik Džon le Kare, Bond je po rečima njegovog autora „tupa ćuskija". Najbolja špijunska drama na ekranu i dalje je adaptacija Tinker Tailor Soldier Spy iz 1979. u BBC produkciji, koja prati Aleka Ginisa u lovu na dvostrukog agenta unutar britanskih obaveštajnih službi. Ceo drugi deo posvećen je flešbeku tupe ćuskije ove drame, Rikija Tara, koji se priseća neuspelog zadatka i neuspele ljubavi u Lisabonu. Ta jedna epizoda je najbolji Bond film ikad snimljen: uzbudljivi delić jedne mnogo veće celine.

Bond je jednodimenzionalan, pa je njegov idealni antagonista jednodimenzionalno zlo, takvo zlo koje Bond prosto ne može da ga pojmi. Zato je stara Spektra toliko dobro radila posao. Bila je univerzalno zlo, vaš zli šef na poslu, zlikovac koji vas je odžepario na ulici, zli dečko koji vas je ostavio. Mračna globalna zavera o kojoj će kasnije pisati Don Delilo i Tomas Pinčon. Ukratko – bila je prilično zabavna.

Spektru je lako parodirati jer je već fenomenalno apsurdna. Kad bismo analizirali ljude iz šezdesetih godina, verovatno bismo rekli da je Spektra predimenzionirana verzija njihovih strahova od Sovjetskog saveza – samo što nije baš bila SSSR nego ono treće, pa je bilo OK da nas to zabavlja. A kad čovek shvati da ga u stvari zabavlja ono što ga je plašilo, sam taj strah postaje besmislen.

Možda je najluđa stvar u vezi sa Spektrom činjenica da su se oko jedne tako glupe ideje dugo sporili. Fleming i EON nisu posedovali prava na korišćenje Spektre jer je nju Fleming izmislio dok je radio na drugom projektu, pa je organizacija prestala da se pojavljuje u filmovima koji su usledili posle Samo za tvoje oči. Soni i MGM su 2013. objavili da su prava na ove pra-zlikovce najzad otkupljena, tako da se sada trijumfalno vraćaju na ekran.

U principu je dobro što ljudi danas imaju više standarde po pitanju akcionih filmova, isto kao i po pitanju piva. Ljudi bi da o njima diskutuju, da iznose mišljenja. Novi filmovi o Džejmsu Bondu mnogo toga duguju Nolanovim filmovima o Betmenu; to ima smisla jer obe franšize teže istom cilju: učiniti uverljivim lik heroja čija je percepcija u javnosti atrofirala s vremenom, što zbog kempa što zbog produkcijskih grešaka.

Ne bih previše da vam odajem, ali nova Spektra se loše snalazi u današnjem svetu kroz koji pliva mnogo više sukobljenih sijamskih ribica. Kao i Nolanov Betmen, Spektra se spetljala u pokušaju da zauzme politički stav. Ne želimo da nam se pridikuje ni najbogatijih 1 odsto ni o državnom nadzoru – ta pitanja su već pred nama, čitamo o njima svakodnevno. Nije ovo prilika da se filmovi njima bave. Više je prilika da izmisle novu verziju Džokera u Sex Pistols maniru.

Spektra takođe deluje kao da su je izmasakrirale primedbe sa strane, što i znamo da se desilo zahvaljujući hakovanju Soni mejlova. „MORA DA BUDE NEKI OBRT NA KRAJU, NE SAMO JURNJAVA PO VODI SA PIŠTOLJIMA," pisao je jedan izvršni producent. U vezi sa zlikovcem Kristofom Volcom, isti lik je dodao „ŠTA JOŠ KRIJE U RUKAVU?" Ispada da nije dovoljno biti negativac. Kao rezultat, dobili smo preterano bukvalnu verziju onog „ima li stvarno razlike između nas" govora, koji su Volca naterali da izrecituje jedno pet puta, svaki put smrtno ozbiljan. Mučno ga je gledati.

Iskreno, ja bih bio zadovoljan jurnjavom po vodi sa pištoljima – ne mora baš sve da gorči kao dvaput odstojalo indijsko pivo. Deo šarma Krejgovih filmova je bila naglašena činjenica da je Bond plaćeni ubica, a ne tamo neki realistični obaveštajac. Novi film to kvari poredeći ga sa bespilotnom letilicom. U tajnoj službi Njenog visočanstva, videli smo grb porodice Bond na kom stoje tri (tri!) zlatne lopte i natpis Orbis non sufficit – svet nije dovoljan. Ali nekad je ovog sveta prosto previše.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu