Evo šta se događa kada čitav dan slušate samo bas bubanj

Jednog jutra sam ležao u krevetu, slušajući Džejmsa Martina kako treska u pozadini, i pomislio sam koliko je bas bubanj sveprisutan u mom životu. Tako da sam odlučio da istražim tupe udarce i posvetim čitav dan slušanju, stvarnom slušanju, bas bubnja.

Zbog nemogućnosti da nabavim pravu ritam mašinu koju bih mogao da smestim na svoj sto i povežem na muzičku liniju u kancelariji, najlakša opcija je bila da prepustim sve virtuelnoj stvarnosti. To sam i uradio.

Samo kopanje po Guglu je bilo neverovatno iskustvo – oduševio sam se izborom softvera za ritam mašine. Ko bi rekao da je toliko duša u ovom odvratnom svetu posvetilo vreme kreiranju virtualne replike bubnjeva? Zapravo, broj opcija je bio ogroman i preplavio me je zastrašujući osećaj anksioznosti. Kao da ste pijani u Sabveju.

Nakon bukvalno par sekundi nedoumice, odlučio sam se za HTML5 ritam mašinu zbog lepog i upečatljivog imena, što je ključno kada se spremate za ovakav test izdržljivosti za koji doktori obično preporučuju kvalitetnu prirpremu. Pripremu koja bi trajala mesecima. Kako se uopšte nisam spremao, nomen est omen je postao vodeći princip.

Samo jednim klikom, predstavljena mi je digitalna interpretacija nečega što podseća na sirotinjsku verziju Rolanda TR-808 koji svi volimo i znamo. Osetio sam se bezbedno, sigurno i smireno. To je bio predivan kontroler i nisammogao da dočekam da se uhvatim u koštac sa mašinom. Upravo sam to i uradio.

10:05

Podešavanje mog dnevnog saundtreka trajalo je par sekundi. Imao sam osnovni bas, ali sam morao dobro da podesim BPM. 120 je bilo okej, sviđao mi se 120, 120 je bio lako podnošljiv bas, ali nije delovao kao baš najbolji izbor. Niži nivo skale – kozmik disko teritorija – bi me uspavao, a povećanje na maskimalnu brzinu bi rezultiralo onakvim popodnevom u kom se zateknete u HR odeljenu, krvavi, zbunjeni i obilato se izvinjavajući.

Nakon malo petljanja, zadovoljio sam se veličanstvenom brzinom od 125 BPM-a. Kao didžej sam oduvek voleo 125 i ispostavilo se da je to odlična pozadinska muzika za dan na poslu. Bilo je deset i pet, imao sam kafu za poneti, bananu u ruci, i glavu punu snova! Ovo je bio početak nečega predivnog!

Sada, možda se pitate zašto bi bilo ko pomislio da slušanje bas bubnja – samo kbas bubnja i ničega više, izuzmimo povremene zvuke kancelarije ili ljudskih razgovora – uopšte vredno truda, a kamoli pisanja o tome. Razlog zbog kojeg sam prihvatio ovaj izazov je prost – ovde se radilo o tome kako je biti čovek.

Da li ovo zvuči previše površno, uzvišeno, kao da je samo meni bitno? Pa, ako ćemo iskreno, zvuči. Ali – evo onog glavnog ali – bas bubanj – pratite me u ovome – je u suštini replika otkucaja srca. Što, u neku ruku, znači da je bas bubanj elementaran i primordijalan, kao i da je na dubok način povezan sa svima nama. Slušajući nešto što je u osnovi pojačana i izmenjena verzija onoga što mi omogućuje da jedem grickalice, pomislio sam da ću naći neku dublju vezu sa samim sobom, a i čovečanstvom u celini. Da, čitaoče, spremao sam se da zaronim duboko u ljudsku prirodu i otkrijem smisao svega gledajući u Tviter i razmišljajući gde da ovdevem brata na ručak kasnije tokom nedelje.

10: 18

Posle 13 minuta koji su delovali kao čitav sat, počeo sam da shvatam zašto ljudi nemaju običaj da slušaju samo sirovi bas bubanj. To je, da kažem grubo, stvarno jebeno dosadno. Ali ne dosadno poput Sakupljača antikviteta, slika sa vodenim bojama ili novih krompirića. Ovo je bilo dosadno na agresivan, težak i nadmen način. Ovo je duboka tiranska dosada svakog tinejdžerskog vikenda koji ste pokušali da potisnete, a sada je direktno probijala moj slušni korteks, poput domaćeg zadatka iz francuskog koji nikako da završim.

11:05

Sat vremena, pravih sat vremena, sat vremena tokom kojih sam čuo isti bas 7500 puta (moja računica je tačna) i još uvek nisam bio ni blizu razumevanja ljudkskog stanja. Ali sam počeo da razmišljam o samoj prirodi bas. To je utočište, referentna tačka, način na koji se povezujemo. Počeo sam da razmišljam o prvim susretima sa elektronskom muzikom. Kada ste se kao klinici vozili na plažu sa uključenim radiom, ono što vas je tada udarilo bio je sveprisutni tup udarac četvorotaktne muzike. To je bilo, jeste i uvek će biti, zvuk potpunog potiskivanja, negiranje mogućnosti da sve ide u bilo kom drugom pravcu, osim napred. Takođe je vrlo lako za đuskanje kada si pijan.

13:20

Sati su prolazili, bubnjevi su udarali

14:30

Vreme ručka je bilo pravo olakšanje zato što je zvuk bas bubnja poboljšan zvukom mog žvakanja. Svaki zalogaj moje tortilje sa patkom u hoisin sosu je bio pravi raj i nikada ranije nisam bio toliko srećan da čujem žvakanje i mljackanje svojih usta. Zatišje nakon ručka, začinjeno kratkim ćaskanjem sa kolegama je postalo strašno neprijatno. Nemilosrdni udarac bas bubnja me je uvodio u stanje halucinacije.

15:10

Bio sam ubeđen da neki nijansirani tonovi proizilaze iz basa, razvijajući se polako. Moja prethodna iskustva sa slušnim halucinacijama vezuju se za Pekam pre nekoliko godina. Stondiran i pospan, moje stanje letargije je razorio svemoćni zvuk centralnog alarma u mom bloku stanova, aktivirajući tako svaki alarm u zgradi na koje niko drugi osim mene nije reagovao. Satima sam čekao Sautvorkov tim za suzbijanje buke, ubeđen da alarm sada zvoni sa pesmom, a ne klasičnim tonom. Sve je kulminiralo odvođenjem mene u nepoznati auto gde mi je dat pajser sa naredbom da razbijem instrument tablu. Na ovom sećanju nisam želeo da se zadržavam previše

16:00

Kao kod Stokholmskog sindroma, počeo sam da se jedva, verovatno, možda, navikavam na neprekidno udaranje metka od 125 BPM-a koji mi je prolazio kroz oba uveta, a onda mi je sinulo – moram na sastanak. Što bi značilo da kratko mogu da pobegnem iz zone u kojoj sam se našao od dolaska na posao. Kada sam skinuo slušalice, trebalo mi je par sekundi da počnem da uživam u trenutku jasnoće. Kada bih se baš potrudio, siguran sam da bih čuo anđele kako pevaju.

16:10

Spoljni svet je bio kakofoničan, prepun zvukova koji se takmiče za prevlast, buka koja zavija do beskonačnosti. Bio sam bez kormila, zbunjen, doživljavajući tip dezorijentacije a la Volter Benjamin. Uhvatio sam sebe kako stojim na pešačkom prelazu, udarajući četvorotaktni ritam u glavi. Isto mi se desilo i na sastanku. Nedostatak rigidnosti me je stvorio žudnju za istom. Na putu ka kancelariji, moji unutrašnji monolog je odzvanjao "Jedan, dva, tri, četiri… Jedan, dva, tri, četiri… Jedan, dva, tri, četiri…"

17:30

Ponovo sam seo za svoj sto, vratio se u četvorotaktni matriks i misli su počele da mi klize i plutaju, umalo (ali nikad u potpunnosti) oslobođene bas bubnja. Mislio sam o minimalizmu i svemiru. O tome kako smo robovi četiri takta kao osnove komunikacije, zato što nam nudi taj ustaljeni povuci-potegni osećaj, osećaj uzdržavanja i ispuštanja, iščekivanja i zadovoljstva. Prosti bas nam govori da je sve u redu, da je sve stabilno i da povremene promene realnosti – pa, vratiće se na svoje mesto ubrzo.

18:30

U ovom trenutku sam u potpunosti svestan kako romantizam zauzima svoje mesto, racionalizacija onoga što je, u pravim uslovima, bio besmislen eksperiment. U realnosti, još uvek sam sedeo tamo, slušajući lepu zvučnu aproksimaciju bas bubnja kako udara na 125 jebenih BPM-a, i kada sam zapravo slušao, kada sam upijao šta se događa, frustracija i dosada su potisnuli bilo kakva duboka pitanja. Kada je je kazaljka na satu pokazala 18:30, skinuo sam slušalice i osetio se slobodno. Naučio sam da je čovek prilagodiv besu i prihavatnju.

18:38

Izašao sam na stanicu i pustio miks. Počeo je sa basom. Vratio sam se.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu