Dejting za depresivne

„Što se tiče depresije", kaže Safra iz veb crtaća People Watching, „tu se osećaš kao da nema smisla raditi bilo šta jer si govno, ili je ceo svet govno, i to uporno sebi govoriš iako znaš da nije istina." Ovo je razmena između dvoje hipstera u restoranu koji su se upravo upoznali; nisu još naručili ni piće. U pozadini svira indi rok, Safra i Džeremi pričaju o pečurkama i nerdkor muzici, tek tu i tamo dotičući se egzistencijalnih strahova koji ih muče.

People Watching, nova animirana serija u produkciji umetnika iz Toronta pod pseudonimom Vinston Rontri, bavi se samosvesnim mladim ljudima koji pokušavaju da razviju međuljudske odnose. Svene su pretrpane dijalogom, baš kao i u stripu Subnormality istog autora, koji takođe izlazi na cracked.com. Rontri je u razgovoru manje izražajan od svojih likova; često pravi pauze a o sebi priča neutralno, govoreći kako se „čovek" oseća ili šta „ljudi" misle.

Nisam našao mnogo podataka o tebi onlajn. 

Ne volim da delim informacije o sebi. Nemam Tviter i tako to. Ne znam. Nije mi prirodno da pričam o sebi. Sakrijem se iza pseudonima i pustim svoje delo da priča. To je ono najvažnije.

Sav tvoj rad je nabijen tekstom, da li počinješ sa tako dugim scenariom?

Da, sve kreće od scenarija. Uživam u pisanju. Proizvedem gomilu teksta, pa onda vidimo gde nas to vodi.

Odgledao sam prve tri epizode People Watching. Kako si osmislio sve te likove?

Hteo sam likove čiji spoljašnji izgled ne odražava ono što nose u sebi. Kod svih postoji neka doza dualnosti. Od toga sam počeo u smislu dizajna. Digitalni izgled je došao postepeno. Mnogi izbori su bili nasumični, više volim da počnem od nabacanih karakteristika pa da ih menjam nego da svesno korak po korak biram izgled lika. Kombinacija nasumičnih izbora i kontrastiranja izgleda sa psihom.

Deluju mi samosvesno na način na koji su danas mnogi ljudi kasnih dvadesetih ili ranih tridesetih godina. Da li su te inspirisali ljudi tvoje generacije?

Svakako, bazirani su na meni i mojim poznanicima. Mnogo nas je umetnika, niko ne zarađuje. Kad smo bili mali, videli smo na šta bi život odraslih trebalo da liči, ali dok smo odrasli svet je evoluirao. Tako je to ispalo.

U trećoj epizodi, deluje kao da likovi pokušavaju da kažu nešto o sebi, da učtivo objasne jedno drugom šta nije u redu sa njima, da to očekuju i od sagovornika. Jesi li i sam vodio takve razgovore? 

Ja o tome često brinem. Nisam previše društveno aktivan zbog raznih nesigurnosti koje imaju likovi u toj epizodi. Mnogo toga je iz moje glave. Kad je čovek stroži prema sebi od bilo koga drugog. Kad pretpostaviš da te niko ne bi prihvatio iako znaš da bi te (verovatno) prihvatili. Sve je to iz realnosti.

Pričaju i o izboru jedinstvenom za svet onlajn dejtinga – koliko toga otkriti o sebi. Jesi li imao pred sobom takav izbor? 

Da, kad god treba da sastavim profil za dejting sajt, uvek bude: „Koliko toga bi trebalo da priznam?" Moj je instinkt uvek da napišem sve što imam, da ne bi posle bilo iznenađenja. To može da bude problematičan izbor. Mnogim ljudima se to dešava.

Da li si kao pisac bolji u sastavljanju tih dejting profila i onlajn komunikaciji? 

„Bolji"? Ne znam baš. Teško da je bilo ko „bolji" u dejtingu od drugih ljudi, onlajn ili oflajn. Zavisi kakav je čovek pisac. Ja pišem da bih izneo neke lične istine. Reklo bi se da bi to pomoglo da čovek bude uspešniji u tom smislu privatno, ali nije tako jednostavno.

U trećoj epizodi vidimo personifikaciju depresije u liku brkatog hipstera. Kako si, kao crtač, izabrao izgled koji predstavlja depresiju? 

Bila je to samo šala, moderna verzija klasičnog stereotipnog zlikovca ufitiljenih brkova, ali ključna je stvar da depresiju sam prihvatiš: Mesto joj je u tvom stanu, čak i liči na tebe. Tek s vremenom shvatiš da je zla, da si sve vreme slušao nekog užasnog. Znači, kombinacija zlikovca i nekog ko liči na tebe pa ga zato slušaš. Važno je i to što je eksterni glas u pitanju, ne misliš da je tvoj.

Izgleda kao da ti se likovi nose sa banalnošću sveta u kom žive. Da li si i sam prolazio kroz to, ili znao ljude koji jesu? 

Svako kroz to donekle prođe. Ne znam, kako bi ti odgovorio na to pitanje?

Ne znam, ja ne mislim da je svet grozan, samo se neke istine moraju prihvatiti. Našoj generaciji nikad neće biti tako dobro kao što je bilo generaciji naših roditelja, ekonomski gledano, a svet nas zbunjuje.  Ne bih rekao da sam na nivou nihilizma tvojih likova, posebno striptizete iz prve dve epizode. Podsećaju me na likove Daglasa Kaplanda u borbi protiv ograničenja. Jesi čitao njega?

Nisam. Slabo čitam već dugo vremena. Iznenadio bi se koliko nisam načitan.

Deluje kao da je Safra posvetila ceo dejt sopstvenoj anksioznosti. Nigde se nije ni zapitala da li bi njih dvoje mogli da stupe u vezu. Meni se to dešavalo pri prvom pokušaju, da li je i tebi? 

Jeste, ja mislim da je mnogo nesigurnih ljudi, mnogo pritiska da se ostvari uspeh na određen način. Jako smo nesigurni jer nam deluje da drugi smatraju neke naše izbore neprihvatljivim. Mislim da se mnogi ljudi refleksno izvinjavaju za stvari za koje se ne bi trebalo izvinjavati. Pošto ne vidimo svoje mane u medijima, pretpostavljamo da ih niko drugi nema i ne trpi. Pokušavam da opišem kako ljudi mogu da prepoznaju svoje mane jedni kod drugih, možda im tako olakšam na neki način.

Nijedna prethodna generacija nije imala toliko prvih dejtova kao naša. Babe i dede su se nam se venčavali oko 22. godine. Ne znam da li je normalno ili zdravo da toliko često preispitujemo sebe i druge tokom tih petnaestak godina mladosti?

Da, to je dobro pitanje. Moji baba i deda su bili dvoje ljudi koji su se tek tako sreli, nisu se čak ni voleli, ali su proveli ko zna koliko decenija u braku. Roditelji mi jesu bili nešto više izbirljivi, a koliko tek danas postoji pritiska da se nađe idealan životni put, pravi posao, pravi partner. Mnogo je više izbora. I dobro je što se ne vezujemo za prvu osobu na koju naiđemo. Ima to dobrih, ali i loših strana. Znam ljude u vezama koji su definitivno srećni. Ne znam da li je toliko [dejtinga] zdravo ili ne, ali ljudi nekako ipak nalaze ljubav.

Kažeš da u medijima ne vidiš predstavljene mane koje sam imaš. Da li kroz svoj rad pokušavaš to da ispraviš?

To bi pre pet-deset godina bio hrabar izbor, ali mislim da je već dosta ljudi vrlo dobro predstavilo depresiju. Bitna je to tema na internetu, mnogo se stripova i blogova takvim iskustvom bavilo. Mislim da je i to neki trend, pozitivan trend. Pre pet ili deset godina, ja nisam imao pojma šta je to depresija iako sam bio depresivan. Ljudi danas bar znaju da takvi problemi postoje.

JOŠ na VICE.com:

Ljubav je privremeno ludilo, kaže nauka - VICE