FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Imigranti pričaju šta ih je najviše šokiralo u američkoj kulturi

Odrasla sam u Australiji—zemlji koja se ne razlikuje baš previše od Sjedinjenih Američkih Država— ali sam skoro pala na dupe kada sam prvi put ušla u prodavnicu hrane.
12.4.16
Ilustracije Mai Ly Degnan​

Tokom jednog od prvih božićnih praznika koje sam provela u Americi, sećam se kako sam netremice gledala kako je moja snaja izvukla nešto nalik na valjak iz frižidera, otvorila ga i istisla nekakvu belu slinastu masu na pleh za pečenje. Par minuta kasnije, iz pećnice je izvukla pecivo koje se pušilo.

"Je l' to hleb iz konzerve?" upitala sam je. Svi Amerikanci u prostoriji su eksplodirali od smeha: ono što sam nazvala hlebom iz konzerve, Amerikanci zovu Pilzberi testom.

Reklame

Odrasla sam u Australiji—zemlji koja se ne razlikuje baš previše od Sjedinjenih Američkih Država— ali sam skoro pala na dupe kada sam prvi put ušla u prodavnicu hrane. U Australiji postoji samo nekoliko marki mleka, putera i hleba. Mleko se obično sastoji od jedne namirnice, mleka, znate, sir nije fluorescentno narandžasto, a hleb se ne prodaje u konzervi. U Americi, jedan proizvod jedva može da stane na policu u supermarketu. Bio je to prvi put da sam zaista iskusila kulturni šok— što ponekad može da bude i zaista bolan podsetnik da više niste "kod kuće".

Pitala sam i druge imigrante, nas koji smo se doselili u Ameriku, koji su bili prvi trenuci kulturnog šoka koji su ih zadesili u novoj zemlji. Evo šta su mi rekli.

"Nisam ni videla a ni čula za proteze pre nego što sam došla u Ameriku. Imala sam prijatelje u Koreji sa stvarno problematičnim zubima, ali to se nije obavezo smatralo ružnim ili problemom. Kada sam došla u američku srednju školu, nekoliko dece je nosilo proteze, one čije se žice vide i na donjim i na gornjim zubima, sa metalnim šrafom ispred svakog zuba. Izgledali su skoro kao roboti. Nisam ni shvatala šta je to do dve, tri godine kasnije, jer u početku nisam dovoljno poznavala jezik da bi ih pitala. Za mene su zubi takvi kakve imaš. Ako imaš dobre zube, to je to. Loše, moraš češće kod zubara. Nisam ni znala da zubi mogu tako da se pomeraju. Misila sam da su tako čvršće usađeni u vilicu pa mi je ceo koncept bio stran."

Reklame

Čae An, 45, advokatica, Južnokorejka

"Ovde je sve frustrirajuće. Ništa nije lako. Ništa nije efikasno. Da bi platila kiriju, moram da pišem ček! Nikad nisam napisala ček. Poslednji put sam držala ček u ruci pre 20 godia, kad mi je deda dao. Toliko se dugo ugovara stan, potpuno suprotno bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam živela, gde je dovoljan stisak ruke. To je to. Juče sam otišla u Poštu i čekala u redu skoro sat, a ispred mene je bilo samo petoro ljudi. Osetila sam se kao da sam iz neke zapadne zemlje došla u zemlju trećeg sveta. Ovde ljudi koji imaju novac imaju pristup svemu. Ostali se samo trude da prežive." —Robin Zejton, 26, zavarivačica, Francuskinja

"Kad smo došli ovamo, jeli smo hot dogove skoro svakog dana za ručak, male pice za užinu i zašećerene pahuljice za doručak."

Ben van den Hever, Južnoafrikanac

"U razredu sam doživeo pravi kulturni šok kada sam video kako đaci komuniciraju sa mnom, nastavnikom. Američka deca su vrlo aktivna u odeljenju. Govore i pre nego što podignnu ruku. Jedu na mojim časovima, što je zabranjeno u Kini. Često se pohvaljeni ako su ekstrovertni. Mislim da introverti ne mogu da prežive u razredu. U Kini ne moram da brišem tablu, to je dužnost đaka da brišu tablu. U Kini se nastavnici veoma cenjeni. Ovde, ne toliko. Prihod ovde nije iznad srednje klase."

Niki Ksu, 26, profesor matematike, Kinez

"Što se tiče hrane, mislim da smo se svi zaokružili od ove loše hrane koju jedemo. Nismo ni shvatili, jer je to standard i misliš da zato što je reklamirano i spremno i na dohvat ruke, ne može da bude loše. Toliko smo bili zaostali došavši iz Južne Afrike gde smo svake večeri jeli kuvanu hranu. A onda, kad smo stigli ovamo, jeli smo hot-dogove za ručak skoro svakog dana, male pice za užinu i ušećerene pahuljice za doručak."

Ben van den Hever, 32, osnivač Brooklyn Biltong, Južnoafrikanac.

Reklame

"Papirni ubrusi su me sludeli čim sam došao u Ameriku. U Koreji se koriste samo za određene stvari u kuhinji, uglavnom da se obrišu tiganji. I tako ja dolazim kod porodice koja će mi biti domaćin u Americi i oni koriste papirne ubruse za sve. Čak ni ne pomišljaju na krpu. Isto je i u školama, samo ogromne rolne papirnih ubrusa ako nešto prospeš. Ali kada sam prošle godine otišao u Koreju, primetio sam da su se i tamo stvari promenila. Sad ima kanti za bacanje papirnih ubrusa u mnogim toaletima."

Čandra Edvards, 27, finansijski analitičar, Južnokorejac

"Bila sam užasno šokirana uličnim maltretiranjem. Kao kvir žena, nisam ni shvatila da moram sebe da štitim u određenim četvrtima. Misila sam da je Njujork dovoljno otvoren gej grad, i jeste, ako ste u Menhetnu ili Čelziju. Kad sam se doselila ovde, sećam se da smo se devojka i ja ljubile na ulici ispred našeg stana u Bušviku, kada je grupa tinejdžera počela da se dere i viče na nas. Bilo je zastrašujuće i veoma zabrinjavajuće. Naučila sam da ne treba da se držimo za ruke ili iskazujemo neke osećaje u određenim četvrtima zbog toga. Ne putujem previše po Americi, ali mogu da tvrdim da se na Jugu ne bi držala za ruke uz sve te anti-gej zakone koji se usvajaju."

Sara Barnet, 28, radio reporterka, Kanađanin

"[U razgovorima sa Amerikancima], osećam se neprijatno, kao da ne komuniciram na pravi način. Ne mogu da vodim razgovor u tri minuta. Možda mi treba desetak. Ne razmišljam na engleskom. Tako radi mozak imigranata, u glavi govorim na urdu jeziku, a onda moram da izgovorim te misli na engleskom. Ne mogu da se promenim, jer sam imao 40 godina kad sam došao ovamo. Bilo je to 2010. godine. Mislite li da 40-godišnja zrela osoba koja je provela čitav odrasli život radeći sve na jedan način, može da se promeni za tri, pet ili šest godina? To nije moguće."

Reklame

— Šahid Khan, 45, menadžer društvenih mreža, Pakistani

"Shvatila sam da su Amerikanci izuzetno prijateljski raspoloženi, što je čudno, jer sam ja Kanađanka i to je naš stereotip. Blagajnici me pitaju kako sam i to je normalno. Ali me onda pitaju šta radim tog dana ili nešto mnogo ličnije. Ne znam da li je to moje kanadsko vaspitanje, ali ja uvek sve odgovorim, pa se možda i previše uključujem. Moram da naučim da vodim ljubazan razgovor koji ne obavezuje druge da nastavljaju sa pitanjima." — Elison Pauer, 28, studentkinja, Kanađanka

"Ja sam gej muškarac koji je došao iz Gvatemale, a tamo je veoma opasno biti gej. Kada neka osoba shvati da je gej, vlasti, verske organizacije, svi su protiv azila. Trebalo mi je neko vreme da shvatim da gej ljudi mogu ovde da vode normalan život. Čitavog života sam mislio da sam grešan i da ću otići u pakao i da zaslužujem sve što mi se dešava. Bila je to 2011. godina, prvi put sam učestvovao na gej prajd paradi. Bio sam veoma ponosan, ponosan na ono što sam. Sada se osećam kao kod kuće."

—Edi Meda, 29, instruktor fitnesa, Gvatemalanac

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu