​Kako sam (na)učila svahili u Beogradu

Razmišljam u poslednje vreme o emigraciji. Ništa ekskluzivno, s obzirom na aktuelna dešavanja, samo što me odavde ne tera politika. Naučila sam da se od nje izolujem još od Slobodana Miloševića i ič mi ne mogu ni sto Koštunica, Tadića, Vučića… Ali me užasno smara klima. Ono, nazuj, sazuj gumene čizme, utopli se, ali slojevito, ponesi kišobran, pa ga zaboravi, kao i šal i rukavice. Najviše volim kad sam razgaćena i kad mogu da idem u japankama. Koja je moja „obećana zemlja"?

Egipat, koji mi je prvo pao na pamet, još kuburi od posledica Arapskog proleća, što znači da oni fini, ljubazni ljudi koje pamtim, sigurno više nisu takvi. Gledam samo šta je nama isti talas doneo, u smislu smrknutih lica, tu ne mogu da ignorišem politička previranja. Dominikana je prevaziđena, Kuba na izdisaju svojevrsnih privilegija. Zavrtim još malo po globusu, tačnije, po internetu, i u oko mi zapadne Tanzanija. Njenih prosečnih 28 zimskih i 32 letnja stepena Celzijusa. Idealno!

Vidim dalje da je zemlja velika kao 12 Srbija, pa se širim, vidim i da izlazi na Indijski okean, pa se već sunčam na plaži, i dok „jedem banane" ne smeta mi što je siromašna, na to sam navikla. Puna je zlata i dijamanata, pogodna za safari, ali to je domen neke druge klijentele i pretencioznije mašte od moje, Titove pionirke. Ja sam više istraživač ljudskih duša, za šta je ova zemlja kao poručena. Jer, Gugl kaže da je čine čak 120 plemena, sa svim finesama različitih mikro-kultura.

Zadžaram još malo pretraživačem: avionska karta može da se kupi za 700 evra. Da više nisu pod tuđom čizmom, govori podatak da je službeni jezik svahili, iako se ni ovde ne može izbeći engleski, paralelnog statusa. Svahili je novijeg datuma, nastao radi usklađivanja plemenskih narečja nakon sticanja nezavisnosti šezdesetih godina prošlog veka. Izrodio se iz trgovine između nekadašnjih osvajača Arapa i domicijelnog stanovništva. Tako uređen, proširio se na Keniju, Kongo, Ruandu, Ugandu, Burgundi, Mozambik, postao vrsta esperanta za bar sto miliona Istočnih Afrikanaca. Svu me trnci oblivaju zbog uspomena na detinjstvo kad je SFRJ bila simbol ujedinjenih naroda i narodnosti. Srećne li koncidencije – upravo počinje kurs svahilija u Muzeju afričke umetnosti.

Moj engleski nije bog-zna-kakav iako ga učim od malena, i premda sam na razne načine probala da ga poboljšam, on uvek zapinje kod slaganja vremena. Ali, dok ne dođe do te lekcije, uvek sam jedna od najprilježnijih đaka, dakle, dobra sam u startu, a očajna u finišu. Tako i sad, sveska u ruke, i pravac Senjak, tačno na vreme, po mogućstvu u prvu klupu. Ali, učionica nije klasična, što može da utiče na radni elan. Stolice su posađene u krugu, u centru galerije, među printovima street-arta afričkih umetnika sa druge strane najstarijeg kontinenta. Kakva šteta što ne opisuju Tanzaniju. Da li su ulice i kuće Dar es Salama ili Dodome podjednako živopisne?

Predavanje kasni, u skladu sa domaćim navikama, iako ni tanzanijske, videćemo posle, nisu rigoroznije. Treba da se skupi prva grupa od čak 134 prijavljenih polaznika. Da li među tom omladinom, majkama sa decom i po nekim sredovečnim parom, ima onih koji se takođe spremaju da prebegnu? Ali, izgleda da se radi o čistoj znatiželji, o pokušaju da se na trenutak izmesti iz uvek jednog te istog.

Za početak, tu je „nastavnik" Amos Petar, čiji blistavi osmeh na tamnoputom licu razbija sve kolotečine. Možemo da ga zovemo i Pera, kaže na odličnom srpskom koji je savladao tokom studija na beogradskom Ekonomskom fakultetu . On pak, kako kaže, zapinje kod naših padeža. Hrabri nas da je svahili mnogo lakši. „A šta je sa 8 klasa imenica", „minira" ga u šali koleginica Galina Tudik koja je tri godine provela u Keniji, kad se i zarazila svahilijem. Istina, tu se ne govori tako čisto i književno kao u Tanzaniji, razlika je, recimo, kao između Valjevčana i Leskovčana, ako ćemo opet po našim aršinima. A hoćemo, jer se i svahili čita maltene po Vuku, uz tek nekolicinu izuzetaka.

Sve što za sada treba da znamo, izloženo je na tabli. Tačnije velikom bloku, sa ispisanim stranicama flomasterom. Neke reči prepoznajem, to su mama, papa i dada, koje ilustruju upotrebu „a", „b" i „d", dok je „lala" ekvivalent glagola „spavati". Embe je mango, što me ne zanima mnogo, a do „ananasa" nismo stigli. Furaka znači radost, a haraka žurba, iako bi, možda, trebalo da je obrnuto, ako paralelu povlačimo iz glagola „furati". Međutim, nastavnici imaju bolju foru za pamćenje reči, pa kažu „haraka, haraka, haina baraka", što se odnosi na poslovicu da žurba nije blagoslovena.

Ritam reči me podseća na jedan politički nekorektan vic o dva Roma koji, pri nekom „planskom" raseljavanju, kažu „baraka obama", što podrazumeva da svako dobija po straćaru. Ritam liči i na onu anegdotu, takođe sa malim Romom, koji ne zna računicu da su jedan i jedan dva, ali zna melodiju „tatata tatata ta ta". Hahahaha, kikoćem se sebi u bradu.

Da li me tamno Perino lice navodi na te rasističke misli, budući da smo predugo u izolaciji i da su nam jedini „stranci" Romi, pa daj ospi po njima? Ili sam zaboravila sve šale o Muji i Hasi, sa sličnom konotacijom, a redovno najbolje, i, u svoje vreme, ni na koji način problematične? Ili ne nalazim šlagvort za one u kojima Srbin na kraju ispadne najpametniji? Ili me, naprosto, sve to zabavlja, i ne opterećujem se bilo kakvom ispravnošću, što će biti najrealnije. I najbliže trenutku kad entuzijazam prelazi u zabušavanje.

Jer, kada Pera hoće da objasni značenje upitne rečce „kiti" kojom se pita „gde", i hoće da konkretizuje primerom „gde sedimo", meni, u pola glasa, izleti „na kiti", pa se jedina i smejem. Ostali upijaju gradivo, kao da već sutra pakuju kofere. Haraka haine baraka, ili „pole-pole", što bi značilo „polako", nismo još naučili kako se kaže „pošto", niti „skupo" (ghali), a to su fraze kojim se najčešće služe srpski turisti. Tako je moja maćeha, inače svetski putnik, od svih engleskih sintagmi naučila samo „how much?". Međutim, „ghali" je tu iz drugog razloga, da prikaže nama neuobičajen glas. Krkljanje između dva prva slova koje Pera prvo predaje, a potom i ispituje. Krklja cela učionica, na zadovoljstvo nastavnika.

Sad već ulazimo u ozbiljnu konverzaciju, i treba jedni drugima da se obratimo sa „zdravo, gospodine/gospođice/gospođo", što svedoči da se nedovoljno radi na emancipaciji svahilija. Naime, svi znamo, da na Zapadu ide jezička kampanja gde bi se izbrisale granice između „đa" i „đica" zbog pitanja jednakosti među polovima. Lično, nikad nisam shvatala da li se ovde nanosi nepravda prvoj ili drugoj kategoriji. I oduvek sam smatrala da se u našem govornom području žena više ponižava opisom „usedelica" ili „stara devojka", naspram „neženja" laganog sadržaja. Uostalom, šta reći za imenicu „raspuštenica"? U svakom slučaju, gospođica se kaže „bibi", a svaka starija dama je „mama" i nikom ne mora da polaže račune da li se udavala.

U tom dijalogu treba i da izaberemo ime, i ona su ovde sa prevodom, iako naša pravila nalažu da se imena samo transkribuju. Mojeg nema, a pošto sam trenutno u fazonu da pozitivnim sadržajima prizovem pozitivna iskustva (shodno netom proživljenoj hipnoterapiji), biram da budem „srećna". Zamisli, na svahiliju se to kaže „bahati", tj „Bahati". Nikakve veze nema sa značenjem u srpskom, bar iz vremena kad sam ja savlađivala finese maternjeg jezika, pa kad treba da kažem „mimi mi" (moje ime je), ili „djina lanuni" (zovem se), moram da pogledam na papirić, kao neka baba. Svi smo obeleženi papirićima, prema instrukcijama nastavnika, u krug se pitamo za ime. Među muškarcima preteže Simba (Lav), a među ženama Lulu (Mesec). Lulu je i prva žena do mene, iako njena ćerka tvdi da bi joj bolje pristajalo Đavo. Ide nam, uz pomoć blok—table, pa Galina zaključuje da ovaj deo časa liči na speed-dating. Prva lekcija je završena, druga će biti u okviru komercijalnog programa. Ova je promotivna, besplatna.

Šta još treba da znam o zemlji od koje me više ne deli ni jezička barijera? Pogotovo ako znam da „Tito" još uvek otvara sva vrata, bar kod onih koji se sećaju nesvrstanih. Recimo, da su Tanzanijci iz socijalizma prešli u tranziciju, baš kao i mi, i da, stoga, jedan evro teži 2000 tanzaških šiliga Kao i da je ovde više „ghali" nego tamo. Isto je samo ako odete kao turista, jer će svako gledati da vas odere.

Od profesija su tražene arhitekte i građevinci, što je davnašnji sistem razmene, pa je isti čovek projektovao aerodrome u naša dva glavna grada. Novinari nisu na nekoj ceni. Dobro prolaze i umetnici, ali još više oni iz zlatnog i dijamantskog biznisa. Nešto mi ipak govori da sam ishitrila sa izborom destinacije iz snova.