Izbeglice iz Sirije žive u napuštenom tržnom centru u Libanu

U centralnom dvorištu napuštenog tržnog centra u severnom Libanu, Hamad s ljubavlju štipka za obraz jednu od svojih mlađih sestara. Ona se nakratko pravi da je zgrožena, a onda ga poljubi u obraz, okrene se na petama i otrči u jednu od mnogih napuštenih radnji koje su postale domovi Sirijaca koji su pobegli od sukoba u svojoj domovini.

Oko 1,000 izbeglica, gotovo u potpunosti Suniti i uglavnom iz sirijskih oblasti Harna i Idlib, žive u nekadašnjem tržnom centru koji se nalazi u malom selu Dede, iznad Tripolija, drugog libanskog grada po veličini. Većina stanovnika podržava sirijsku opoziciju, mada određeni broj podržava Asadov režim, a ostali su prosto apatični, više zabrinuti za svoje porodice, dok se borbe nastavljaju u njihovim rodnim gradovima.

„Veći deo dece ne ide u školu", kaže sedamnaestogodišnji Hamad, koji je pre dva meseca pobegao iz Alepa, grada na severu Sirije. „Neka provedu po par sati dnevno u džamiji, gde ih podučavaju čitanju i pisanju, ali veći deo vremena nemaju šta da rade, i pokušavaju da se zabave."

Satelitske antene koje oprezno vise sa zidova tržnog centra predstavljaju potencijalni izvor zabave, ali izveštaji o sve većem broju poginulih ne čine baš mnogo za popravljanje raspoloženja. Dok se deca jure i igraju se bilo čime na šta naiđu, grupa starijih muškaraca sedi u plastičnim stolicama i na prevrnutim kantama, i ćaska pijuckajući sladak čaj i pušeći jeftine cigarete.

„Često se čini da su i odrasli u istom položaju", kaže Hamad. „Teško je zabaviti se kada nemaš ni posao ni novca. Ovo mesto ponekad liči na zatvor."

Prilike za zaposlenje, kao i za obrazovanje, su zanemarljive, i prikupljanje mesečne najamnine od 150 dolara predstavlja konstantnu borbu. Suma se čini prilično velikom, s obzirom na uslove života i na činjenicu da je moguće naći mnogo pristojniji smeštaj po sličnoj ceni.

Hamad je ove godine trebalo da završi školu, ali pre četiri meseca njegovog oca ubio je šrapnel granate koja je eksplodirala u Alepu. Najstariji od četvoro dece, postao je glavni hranitelj porodice i radi u obližnjem kamenolomu za oko 10 evra dnevno. Ali kaže da mu niko ne garantuje posao svakodnevno, i da sastavljanje kraja s krajem ume da bude naporno.

„U Libanu sada ima toliko Sirijaca da mnogi Libanci nude svega 10.000 lira (oko pet evra) za nadnicu za fizički rad," kaže Jaser Al Hasan, koji dolazi iz Mehardea u oblasti Horns. On i njegova brojna dvanaestočlana porodica već 18 meseci žive u skromnoj sobi u prizemlju. „Nije ih briga ako odbiješ, jer neko drugi će pristati."

Dok Al Hasan govori, njegova ćerka dolazi iz susedne sobe. On uzima u naručje sedmogodišnju devojčicu, čije su usne okružene gomilom plikova, i smešta je na sedište svojog rasklimatanog „jamaha" motocikla. Kao i mnogi u ovom kompleksu, ona boluje od lajšmanioze, koju prenose pustinjske muve, i koja izaziva širenje bolnih rana po celom telu. Iako su dobrotvorne organizacije, uključujući i „Oksfam", aktivne u centru, Al Hasan kaže da sa mukom balansira između plaćanja stanarine i lečenja svoje ćerke.

„Pre građanskog rata bilo je ugnjetavanja i nepravde, ali bili smo srećni. Nismo bili imućni, ali imali smo zaposlenja, dobro nam je išlo," kaže Al Hasan uz dubok uzdah. „Sada ne mogu da ispunim ni osnovne obrazovne i zdravstvene potrebe svoje dece."

Stanari tvrde da trenutna pomoć nije dovoljna da zadovolji čak ni osnovne prehrambene i zdravstvene potrebe, i u okruženju sada definisanom strahom i tenzijom, uobičajeno je da svađe prerastu u fizičke obračune. Uspostavljanje reda uglavnom je prepušteno samim stanarima, mada su u određenim situacijama zvali gradsku policiju.

Predviđanja da Liban očekuje najoštrija zima u poslednjih stotinu godina izazivaju dodatnu brigu, naročito zbog toga što su zidovi i plafoni počeli da pucaju zbog velike vlage i buđi, i zato što u kompleksu ne postoji ništa što bi makar podsećalo na grejanje. Nedostatak kanalizacione infrastrukture kao i činjenica da tržni centar nema regularnu vodovodnu mrežu takođe ne pomaže.

Bilo kako bilo, mnoge izbeglice iz Sirije u Libanu žive u lošijim uslovima. Prema UNHCR-u, više od 1.1 miliona sirijskih izbeglica živi u Libanu, a libanska vlada više ne dozvoljava pojedinačne registracije izbeglica od maja 2015.

Netrpeljivost prema prisustvu Sirijaca u Libanu bila je prisutna i pre građanskog rata u Siriji. Njeni koreni su u dvadesetdevetogodišnjoj vojnoj okupaciji zemlje (1976-2005) sirijskog Bat režima, na čelu sa Hafezom Al Asadom, i kasnije njegovim sinom koji trenutno ratuje, Bašarom. Čak i oko Tripolija, gde je podrška sirijskoj opoziciji jaka, percepcija da Libanu preti nova vrsta okupacije može da osnaži, i povremeni rasizam prema Sirijcima postaje sve uobičajeniji.

„Mi civili nemamo ništa sa sirijskom okupacijom. To su radili vojska i tajne službe, mi to nismo želeli", kaže Mirijam Kalil, udovica sa četvoro dece, čija egzistencija zavisi od bedne piljarske plate njenog brata.

„Iako su Sirija i Liban bratske države, između nas postoji sukob," kaže Kalil i odmahuje glavom. „Često prema nama postupaju kao prema neprijateljima, ali mi smo navikli na borbu za opstanak, možemo da se nosimo s tim, morali smo da se prilagodimo."

Hamad mi je rekao da kad stanari spavaju lokalni Libanci ponekad dođu ispred tržnog centra, maltretiraju stanare i pucaju u vazduh. Što se Kalil tiče, ona se žali da su je verbalno napadali kada je išla u lokalni UNHCR u Tripoliju, a da su drugima otimali bonove za hranu prilikom sličnih odlazaka.

„Prema nama se ponašaju gore nego prema građanima drugog reda," kaže ona. „Lišeni smo dostojanstva."

Oni koji ne mogu da skupe mesečnu stanarinu ne mogu da računaju na vlasnikovo saosećanje, kaže Jusra Al Gađiar, pedesetogodišnakinja iz provincije Idlib. „Ako ne možeš da platiš, izbace te," kaže ona, stavljajući nekoliko paprika u slanu vodu ispred sobe na trećem spratu koju deli sa još sedam članova porodice. „Nije ih briga da li ćeš spavati na zemlji."

U sobi, Al Gađiarin dvogodišnji bratanac Harnudi tiho spava na dušeku na podu. Al Gađiar objašnjava da je Harnudijev otac ubijen tokom bombardovanja Idliba prošle godine. Bio je jedan od 100.000 ili pola miliona onih (u zavisnosti od izvora) koji su izgubili živote u sirijskom dvoipogodišnjem sukobu.

Bez izgleda da se sukob okonča u neko skorije vreme, stanovnike bivšeg tržnog centra, zajedno sa masom drugih Sirijaca koji su potražili utočište u Libanu, ne očekuje mnogo toga osim daljeg ispaštanja, u zemlji koja je sve više i više neprijateljski raspoložena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu