Zašto Nemačka ne rešava problem antisemitizma

Posle "kristalne noći" pre 76 godina, koja je bila državno organizovani teror, Jevreji u Nemačkoj se ponovo plaše za svoju bezbednost. Od početka godine, trojica napadača su bacili Molotovljeve koktele na sinagogu u Vupertalu, a u Frankfurtu su demonstranti nosili natpis „Vi Jevreji ste zveri", dok su preko policijskog ozvučenja vikali „Izrael decoubica". U Berlinu su demonstranti na anti-izraelskom mitingu klicali: „Jevrejine, Jevrejine, plašljiva svinjo, izađi i bori se sam". Policija je bila prisutna, ali nije reagovala. Berlinski Imam Abu Bilal Ismail molio se Alahu da „uništi cioniste, Jevreje, kriminalce, ubice proroka… ne poštedi nijednog od njih".

Nemačka nije jedina zemlja u kojoj je došlo do porasta antisemitizma posle sukoba u Gazi. U Francuskoj su takođe napadali sinagoge i demolirali prodavnice. Ali za zemlju u kojoj su antisemtiske izjave sa pravom mnogo godina bile tabu, a floskula „nikada više" duboko je urezana u nacionalnu svest (uz bezrezervnu pomoć američkih okupatora nakon Drugog svetskog rata), sve ovo izgleda kao još veća katastrofa, i to ne samo po pitanju globalnih odnosa s javnošću.

Stoga ne iznenađuje što se nemački političari utrkuju da izraze „šok" i „nevericu" zbog trenutnih izliva mržnje. Nemački ministar spoljnih poslova Frank Volter Štajnmajer napisao je članak za časopis Jüdische allgemeine: „Na nesreću, upoznati smo sa fenomenom latentnog antisemitizma, koji se manifestuje u preteranoj kritici Izraela, i to traje već dugo. Ali bez obzira na to, ovo kroz šta sada prolazimo je i dalje šokantno. Ljudi uzvikuju slogane kojima izražavaju mržnju prema Jevrejima koja je za nevericu. Od ovoga nam se svima smrzla krv u žilama."

Kancelarka Angela Merkel je ove incidente nazvala „napadom na slobodu, toleranciju i demokratsku državu". U sličnom duhu, predsednik Joakim Gauk je u julu u svom govoru rekao: „Apelujem na sve Nemce i sve ljude koji ovde žive da dignu svoj glas protiv novog anitsemitizma na ulicama. Ovo je nedopustivo."

U retkom činu solidarnosti sa marginalizovanom manjinom, čak je i moćni „Bild", najčitaniji tabloid u Nemačkoj, na svojoj naslovnoj strani objavio: „Mržnja Jevreja, nikad više". Ako ovo išta pokazuje, onda je to koliko je nasleđe holokausta programirano u genima nemačkog društva. Kada „Bild" zauzima stav, budite sigurni da je to populistički pogled na stvar.

Sve je to fino i lepo i pokazuje da Nemci nisu zajapureni nacisti, nasuprot slici o njima u skoro svim filmovima Vorner Bradersa. Ali kada političari vladajuće koalicije izražavaju svoju začuđenost, to je uglavnom golo licemerje. Nije tajna da je antisemitizam jak u nemačkom društvu, i različiti stručnjaci već godinama ukazuju na to.

Nedavno opšteevropsko istraživanje Agencije za osnovna prava, tokom kojeg je intervjuisano 5,900 Jevreja iz raznih evropskih zemalja, od kojih 67 odsto živi u Nemačkoj, pokazalo je da oni antisemitizam vide kao „veoma" ili „prilično veliki" problem. Više od trećine je reklo da su iskusili porast antisemitizma i uznemiravanje tokom proteklih pet godina.To Nemačku nažalost stavlja na treće mesto, odmah posle Švajcarske i Belgije.

Zaključak ekspertskog izveštaja podnetog 2012. nemačkom Bundestagu je da oko petine Nemaca ima latentne antisemitske poglede, gde je definicija antisemtizma „opšti termin za sve stavove i ponašanja koji pridaju negativne karakteristike ljudima, grupama ili institucijama koje su shvaćene kao jevrejske i koje se zasnivaju na tome što je neko Jevrejin". I dok su ekstremni desničari sasvim očekivano leglo mržnje prema Jevrejima (90 posto svih antisemitskih zločina mržnje počinili su ljudi sa krajnje margine tog ideološkog spektra), antisemitski pogledi „u umerenom srednjem sloju društva" najviše zanimaju i uznemiravaju stručnjake. Međutim, onaj dnevni, nonšalantni antisemitizam, koji se odigrava u školskim dvorištima, na stadionima, u crkvama, ili za trpezama, zbog njega bi trebalo zaista da se zabrinemo. Na kraju krajeva, od neonacista se očekuje da tvrde da Jevreji imaju previše uticaja, ili da su sami krivi za svoj progon. Ali ako društveno dobro prilagođeni univerzitetski profesori nonšalantno iznose isto takvo mišljenje dok jedu krompir pire, to jedan potpuno nov, uznemiravajući nivo normalizacije.

Problem je u tome što se upravo to događa. Po rezultatima nedavnog istraživanja Centra za istraživanje antisemitizma Tehničkog univerziteta u Berlinu (ZfA), većina onih koji pišu otvoreno antisemitska preteća pisma izraelskoj ambasadi u Berlinu i Centralnom jevrejskom veću su obrazovani Nemci, pripadnici srednje klase. U pitanju su profesori, advokati, sveštenici i studenti. Većina tih ljudi je bez straha navela svoja puna imena i adrese, što se, prema mišljenju istraživača ZfA, pre 20, 30 godina ne bi dogodilo. Tim ljudima izražavanje takvog mišljenja nije ništa strašno.

Autori izveštaja za Bundestag su sve ovo istakli prilikom podnošenja izveštaja u januaru 2012, i dali su jasne preporuke za rešenje problema. Potrebno je organizovati niz koordinisanih preventivnih akcija po školama, sportskim klubovima i omladinskim organizacima, rekli su, da se problem ne bi vratio i ujeo Nemačku za istorijom opterećeno dupe. Programi koji su sada ograničeni rokom finansiranja od tri godine moraju da se učine održivijim. Biće neophodno sprovesti niz novih studija, na primer, studija o uticaju društvenih medija i pitanje kako antisemitski stereotipi u turskoj i muslimanskoj zajednici utiču na sve ovo. Više neće biti dovoljno u nastavnom programu govoriti samo o Drugom svetskom ratu, kao što je sada slučaj. Bundestag je ljubazno prihvatio izveštaj, nekoliko političara je dalo izjave koje su bile prepune praznih fraza o neophodnosti „trenutne akcije", posle čega se nije dogodilo mnogo toga.

Kada je izveštaj konačno došao na red u skupštinskoj raspravi, predstavnik Zelene partije Volter Bek je rekao: „Voleo bih da nam je vlada odgovorila na pitanje koje će od ovih sugestija primeniti, i kada. Ne bih voleo da kažu: proverićemo sve ovo, pa ćemo videti šta je izvodljivo."

Tokom 2013. godine, Bundestag je doneo još jednu rezoluciju, bombastično nazvanu „Odlučno se boriti protiv antisemitizma, nastaviti sa podstrekivanjem jevrejskog života u Nemačkoj". U njoj traži savete nove ekspertske komisije, što je pomalo smešno, s obzirom na to da su im odgovori pred nosom. Ali „Odlučno se boriti protiv antisemitizma" zvuči dobro, a doneti neku rezoluciju ništa ne košta.

Doduše, Ditera Graumana, predsednika Centralnog jevrejskog veća, nisu uspeli da zavaraju. „Ko god da želi da se održivo bori protiv antisemitizma u Nemačkoj, moraće da troši novac na to", rekao je. Donošenje novih rezolucija u trenutku kada su fondovi za čitav niz projekata koji potiskuju antisemitizam gotovo iscrpljeni, jednostavno nije dovoljno.

To što ministri u nemačkoj vladi sada izražavaju svoje zaprepašćenje je nešto što svet očekuje, a većina Nemaca verovatno želi da čuje. Ali to je i dalje uglavnom sranje. Antisemitizam koji je buknuo u Nemačkoj usled krvoprolića u Gazi, možda se čini uznemiravajuće iznenadan, ali on je tu sve vreme. A oni koji odlučuju već dugo vremena pred sobom imaju detaljan spisak preporuka šta im je činiti.