Svaštara

​Londonske kuće droge

Istražujemo kako su se britanske "kuće droge" promenile od velikog interesovanja medija pre deset godina.
Max Daly
pisao Max Daly
London, GB
9.2.16

(Policajac ispred „prave narko-jazbine" u Bridžendu; fotografija iz policijske arhive)

Prošlog septembra, policija u Južnom Velsu otkrila je i uništila objekat opisan kao „prava-pravcata narko-jazbina". Ova koliba od granja i lišća u Bridžendu bila je prekrivena ceradom a u njoj se nalazi, kažu policajci, „stočić za dilovanje" koji više liči na klupu usečenu u panj. Postojanje ovog stočića uzeto je kao dokaz da koliba predstavlja skrovište lokalnih otpadnika koji kupuju, prodaju, ili puše travu.

Pa ipak, pošto prava-pravcata narko-jazbina više deluje kao skrovište neke dečije družine, ova akcija nije naišla na očekivanu reakciju. Na policijskoj Fejsbuk stranici, cinici među lokalnim stanovništvom kritikovali su organe reda zato što kvare deci zabavu, dok su ljubitelji pasa komentarisali kako više neće imati gde da se sklone od kiše dok šetaju svog mezimca.

Reklame

Od vremena prohibicije, preko opijuma i kanabisa u džez klubovima, do kuća u kojima se danas okupljaju konzumenti kreka i meta, fenomen „narko-jazbine" obično se u javnosti predstavlja kao prostorije tajnog kluba čiji su članovi najniži talog društva. Malter se ljušti sa zidova isprskanih kapljicama krvi iz šprica, neki lik sa ogromnom puškom stoji iznad mučenika sa iglom u veni, glomazna vrata kakva se retko viđaju na ulazu u raspale stanove – kako Gaj Riči zamišlja kuću droge.

Ali danas kad je teže naći napuštenu stambenu zgradu u urbanom okruženju, tipične „narko-jazbine" su kuće ili stanovi čiji vlasnici pod prinudom pristaju da ustupe prostor dilerima na korišćenje. Čak češće bez prinude, u slučaju predusretljivih korisnika.

Pogledajte i: VICE u kraju: Zvuk ozloglašene Karaburme

Piterova garsonjera u severoistočnom Londonu je ta vrsta tolerantnog prostora posvećenog drogama. Osim dva velika crna mastifa čije lajanje svima ide na živce, sve ostalo savršeno odgovara obližnjim uživaocima kreka i heroina, koji se ovde okupljaju da bi drogu kupovali i koristili.

Piter ima 46 godina, od čega je poslednje 24 proveo na teškim drogama. Ima samo jedno oko i veliki ožiljak na obrazu. Večeras je kod njega petoro ljudi koji puše krek zavaljeni u foteljama; dvoje od njih će se kasnije povući u spavaću sobu da bi ubrizgali heroin.

„Ovde mi odgovara jer je mirnije od ulice, tamo lakše mogu da te uhvate," kaže Elvis (21) koji je od četrnaeste na heroinu i kreku. Deo života proveo je u Rusiji, gde mu je posao bio da čisti sa poda komadiće kože koji otpadaju korisnicima krokodila. Pre dve godine, kada je u stanu nepoznate osobe u istočnom Londonu uzeo prekomernu dozu, bacili su ga u kontejner.

Reklame

Njegova devojka i vršnjakinja Ketrin kaže da je od rođenja zavisna od heroina jer joj se majka navukla tokom trudnoće. „Ne bih se radila ovde da ne verujem ovim ljudima," kaže ona. „Ovde je bezbedno i niko me ne osuđuje." Ketrin više i ne broji koliko puta je overila. Piter kaže da se pod njegovim krovom to retko dešava, samo četiri puta za sedam godina.

__________________________________________________________________

Otkrijte više o svetu narkotika u VICE filmu: "Spice boys": Britanija na udaru sintetičkih droga

__________________________________________________________________

Deluje mi da se Piter stara o ostalima, koji dele novac, drogu, i hranu. Sprema im gotove obroke od zaliha koje Ketrin i Elvis ponekad ukradu iz prodavnice.

„Daleko je od očiju javnosti, to je meni najvažnije," kaže Piter dok povlači dim iz pajpa. „Ne volim da deca vide kako se ljudi drogiraju, to nije u redu. Ovde smo na sigurnom, ako se nekome i desi da overi, ja pozovem hitnu. Sigurno neću da ih bacim u žbunje."

Pre deset godina, kuće droge kao što je čuveni Black and White kafe u Bristolu više su privlačile pažnju medija nego danas. Početkom prošle decenije, policija je upadala u jednu za drugom, da bi dan kasnije plasirala slike u štampu.

(Prizor iz „jazbine" u Mančesteru; fotografija iz policijske arhive)

Iako se racije i dalje redovno odvijaju, retko su interesantne za medije osim kad se desi da je umešan predstavnik vlasti u svojstvu konzumenta kreka (koji nije želeo da komentariše ove navode). Ali profesionalne lokacije koje drže gangsteri – sa alarmom i pretresanjem na ulazu sa metalnim kapcima na prozorima, gde se kupuje na veliko za dalju distribuciju – ta mesta još postoje.

„Pre dve godine sam otišao u Šepards Buš jer mi je diler rekao da imaju dobru robu," priča Elvis. „Ali bilo je, kao, pazi šta radiš inače se nećeš vratiti. Morao sam na licu mesta da probam i heroin i krek da bi znali da nisam policajac. Pod je bio presvučen plastikom da bi se lakše sprala krv ako neko nekog izbode, a i da umotaju one što overe."

Reklame

Ketrin se na sličnom mestu loše provela. „Svi su me gledali kao da sam kurva, kao da bi da me kupe. Tresla sam se od straha kad sam izašla."

Nedavno je pred sudom u Bredfordu otkriveno da je korisnica heroina pod imenom Krisija Truskavečka bila zaključana u jednom od tih utvrđenja i primorana da prodaje drogu kroz metalni prorez dok ne odradi novac koji je dugovala dilerima. Ova mesta obično deluju dosta mučno; čak postoje firme specijalizovane za „ekstremno čišćenje" koje se posebno njima bave.

(fotografija: Džejk Luis)

Na mirnijoj strani drogeraškog spektra, lokacije za prodaju kanabisa funkcionišu u raznim oblicima još od šezdesetih godina, mnogo pre nego što je krek stigao u Britaniju. Nekad se nalaze iza neobeleženih vrata u industrijskim postrojenjima, nekad pod maskom „društvenih centara", a ponekad prosto ispod tezge legalne prodavnice. Svi posluju tiho, mušterije privlače isključivo na preporuku. Obično se radi samo privremeno, jer u roku od šest meseci ili upadne policija ili ih neko opljačka. Pa ipak, neke kuće uspešno služe travu već godinama.

Kod Linvala, iza blindiranih vrata male trgovačke radnje na severu Londona, još od 2008. se može kupiti uvozna gandža sa Jamajke. Kad sam svratio, desetak ljudi se motalo okolo – mahom Afrikanci i Jamajčani uz par Poljaka. Neki su gledali fudbal na TV-u, dvojica pedesetogodišnjaka su igrala bilijar, a par mlađih ljudi kupovalo je i prodavalo u kuhinji.

Pitao sam Linvala kako to da niko ne puši, jer je prošli put sve mirisalo kao ponedeljak posle Noting Hil karnevala. Kaže da je zabranio da se duva od kako je policija dolazila povodom komšijskih pritužbi na buku. Pa ipak, Linval i dalje usluži dvestotinak mušterija svake nedelje.

Reklame

Murali na zidovima prikazuju rastafarijanske likove, mahom Lava Judejskog i Hajla Selasija. Linval se posebno ponosi na sliku Cara kako upoznaje Kraljicu, a jedan panel je odvojen za istorijski značajne Afrikance.

Pogledajte i VICE NEWS dokumentarac: Rat protiv trave u Amsterdamu

„Ljudi pošalju prijatelje, ali ako im je loš vajb ili su mrzovoljne prirode, nema šanse da im išta prodam," kaže Linval dok iz svoje kancelarije nadgleda CCTV prikaz sa kamera iz svih prostorija. „Mi se ovde bavimo zbližavanjem ljudi putem dobre trave, ne prodajemo skank od kog čovek poludi. Od naše robe se samo širi svest. Znaš kako kaže Bob Marli – excuse me while I light my spliff / good god, I gotta take a lift / from reality I just can't drift."

Većina mušterija ovog posvećenog rastafarijanca su muškarci tridesetih godina, mada jedna grupa žena redovno svraća. Njegova radnja okuplja Afrikance u Londonu, bilo da su stigli iz Etiopije, Južne Afrike, Zimbabvea, ili Nigerije. „Za neke je ovo porodično okupljanje. Većina komunalnih centara su zatvoreni, ali ovde ljudi mogu da porazgovaraju o porodičnim problemima, o muzici, o Džeremiju Korbinu, o čemu god hoće. Mnoge smo probleme tako rešili."

Pošto je droga ilegalna, ljudi koji je koriste trude se da nađu skrovita i nezakonita mesta. U širem smislu, ovo je komplikovanije pitanje. Trava i nije toliki problem (iako društvo gubi milijarde prihoda zbog manjka legalnih prodavnica), ali teže droge jesu. Da bi se šteta ograničila, ima smisla držati se okruženja u kom će se ljudi potruditi da ti spasu život umesto da te bukvalno izbace na ulicu. Dakle, u ovom kontekstu, kuće nalik na Piterove su svakako pozitivna pojava.

Reklame

_________________________________________________________________

POGLEDAJTE drugu stranu priče o marihuani i primeni u medicinske svrhe u VICE Srbija filmu: Kanabis između bola i zakona

__________________________________________________________________

Da je svet malo napredniji, stvari bi možda išle i korak dalje. Danska je 2012. otvorila pet „soba za fiksanje" u Kopenhagenu – lokacija u kojima korisnici mogu sebi da ubrizgaju drogu čistim iglama, pod nadzorom medicinskog osoblja. Tri godine kasnije, dansko Ministarstvo zdravlja kaže da od 301 slučaja prekomerne doze nijedan nije završen smrtnim slučajem, da im se više korisnika obratilo za pomoć pri odvikavanju nego prethodnih godina, i da je broj bačenih iskorišćenih igala smanjen za 80%. Prostorija slične namene u Sidneju radi već 15 godina, sa istim uspehom.

Iako je svet droga deo podzemlja i po prirodi daleko od svetla dana, primer Kopenhagena prilično ubedljivo demonstrira da se loše stvari češće dešavaju kad su droge daleko od očiju javnosti.

Britanske vlasti su prošle godine zabeležile rekordno visok broj smrti vezanih za drogu. Pa ipak, ne postoji namera da se menja pristup rešavanju ovog problema: i dalje smo tvrdoglavo nazadni i neefikasni. Ako ministarstvo želi manje smrtnih slučajeva, možda bi mogli da ponude zavisnicima alternativu i tako ih izvuku iz skrovitog, često štetnog okruženja u koje su saterani.

@Narcomania

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu