Kris Flojd je fotografisao prljavu neumerenost britpopa

Kada je imao osamnaest godina, Kris Flojd je želeo da fotografiše bendove i od toga živi. Srećom, bilo je to u ranim 1990-im kada su police bile pune muzičkih magazina koji su kasnije nestali zahvaljujućim brzom internetu. Magazini kojima su bile potrebne fotografije muzičara sa evropskih turneja bili su uvek spremni da te snimke plate, ali i iskeširaju putovanje do Evrope.

"Išao sam i tražio posao u tim magazinima" rekao mi je Kris telefonom. "I znaš, jednostavno nastaviš da ideš ponovo i ponovo dok ti neko od njih ne da posao."

Postojao je i drugi svet koji je zagolicao Krisa – svet muzičkih PR profesionalaca i izvršnih direktora muzičkih kompanija, ljudi koje treba da upoznaš ukoliko želiš da počneš da fotografišeš bendove za omote albuma – ljudi koji imaju velike pare.

Jedno od Krisovih najranijih sećanja je zadatak za koji je fotkao Noela Galagera za drugo ili treće izdanje časopisa Loaded, koji je u to vreme, verovali ili ne, objavljivao priče o Feliniju, pored onih o fudbalu i brzim kolima. To je bilo pre nego što je izašao prvi singl Oasis. Kris nikada pre nije čuo za njih. Niko nije.

"Morao sam da odem u taj hotel u južnom Mančesteru koji je bio u terasastoj kući, poput Bayswater hotela", priča mi Kris. "Nisam imao pojma ko je Noel Galager, nisam imao pojma da li je menadžer ili je u bendu – ništa nisam znao. Prošao sam kroz hodnik i ušao u sobu. Noel je rekao 'Moram da odgledam kraj utakmice, neće trajati dugo'. Seo sam i gledali smo fudbal. Onda smo počeli i da razgovaramo."

"Ako pogledaš Noelovo koleno na ovoj fotografiji, ima adresar pun brojeva telefona. Otvorio ga je, počeo da lista, zove ljude i pita ih 'Ok, jesi video naše dete?'. Ta druga osoba bi odgovorila 'ne' i Noel bi reko 'Ok, čujemo se'. Kao neko ko dolazi sa juga, nisam imao pojma šta mu je značilo to 'dete'. Pitao sam ga i rekao m je 'Pevač, moj brat'. Ja sam bio u fazonu, 'Znači, ti si ipak u bendu'. A on mi je rekao, 'Ja sam jebeni bend'. Bio sam tako blaženo neobavešten."

"Noel je na kraju pronašao Liama i dogovorio da se nađemo na uglu neke ulice, tako da smo krenuli iz hotela. Hodali smo po Vitingtonu ili Falofildu ili gde god da smo bili, sto jebenih godina. Kada sam konačno upoznao Liama, sećam se da sam posle pet minuta pomislio - ako ume da peva i ako su pesme makar dobre, ovo je potpuna megazvezda.Iz njega je izbijala harizma."

Kris je počeo da fotografiše za The Face i onda za Dazed and Confused kada su počeli sa radom. U to vreme je živeo u velikom stanu sa ostalim podstanarima u Putniju. Seća se da je članak o osnivačima Dazed magazina Džefersonu Haku i Raninu video u novinama Evening Standard dok se vraćao kući.

Pisalo je nešto poput "Dvojica bistrih mladića sa Londonskog koledža traže saradnike, ljude koji žele da doprinesu magazine najrazličitijim idejama. Ako ste zainteresovani, pozovite ovaj broj."

Na fotografiji, ta dvojica mladića imali su kese na glavama, što je trebalo da pokaže da ih zanima jedino talenat. Kris ih je pozvao. Rankin se javio i pozvao ga da dođe na sastanak.

"Otišao sam u njihovu kancelariju i dobio posao. Poslali su me da fotkam Beka" kaže Kris. "Bila je to prva stvar koju sam uaradio za Dazed. Bek je imao svirku u nekom ćumezu od paba na Kings Krosu. Posle svirke sam otišao u njegovu garderobu i napravio par fotografija."

Prvo iskustvo života na točkovima Kris je doživeo kada je 1994. pratio The Verve na Lollapalooza turi. "TheBeastie Boys su bili jedni od glavnih, sećam se toga. To je bilo odmah nakon smrti Kurta Kobejna", priča mi Kris. "Tada sam prvi put išao na turu sa bendom. Bilo je to razvaljivanje. Imao si pristup svom mogućem alkoholu, travi, svemu ostalom što bi mogao da poželiš – a sve je plaćala izdavačka kuća."

"Sećam se da je jedne noći Ričard Aškroft, pevač, kolabirao posle nastupa u Knazas sitiju. Hitna pomoć ga je odvezla u bolnicu, dehidrirao je zbog nedovoljno vode. On je bio baš mršav. Potpuno je kolabirao. Bilo je strašno – noge se mu se samo uvrnule i pao je. Iste noći, bubnjar je potpuno odlepio u hotelskoj sobi, počeo je da baca stvari kroz prozor. Potpuna rok parodija."

"Smešno je kad sada čitam stvari o njima i drugim bendovima sa kojima sam radio. Oni su samo jedna mala fusnota u britasnkoj muzičkoj istoriji, ali ja uvek zastanem, lupim se po glavi I kažem sebe 'Jebo te, bio sam tamo'. Imam fotke članova grupe The Verve na motorima, fotke njih kad su uhapšeni – sve to. Bendovi u to vreme nisu bili puni svesti o sebi. Kada su ih hapsili ja sam veselo trčkarao oko njih i fotografisao ih."

U to vreme ništa od toga nije delovalo tako legendarno, kaže Kris. On je tada imao dvadeset i nešto godina. Dve godine pre toga radio je teleprodaju za Žute strane. Kaže da razlog zbog koga nije imao osećaj da učestvuje u veoma važnom momentu u istoriji muzike jeste taj što su ljudi iz ovih bendova – Blur, Oasis, Pulp, The Verve – bili ljudi poput njega, ljudi iz predgrađa, odrasli u jednoličnom, sivom Ujedinjenom Kraljevstvu osamdesetih.

"Mislim da je mnogo ovih bendova odrastalo pomalo opsednuto romantičnom idejom Londona – ili onoga što bi London mogao da bude", kaže Kris, "Za mene, album koji je definisao ovaj period u muzici došao je, u stvari, pre ovih bendova. London su najbolje opisali Pet Shop Boys u prvencu Please. Pun je pesama koje pevaju o stvarima koje se dešavaju u Sohou kasno u noć."

"London je bio, tipa, 25 km daleko, a u stvari je bio udaljen 25 svetlosnih godina. Mnogi od tih ljudi iz Pulpa, The Verva, bili su sa severa Engleske. U Londonu su imali osećaj da su autsajderi, sve dok njihova muzika nije postala ono što jeste, i dok nisu počeli da ih pozivaju u klubove, u koje ih pre toga niko nije zvao."

Taj klub, kako Kris kaže, zvao se Smashing i nalazio se na Ridžent stritu, "preko puta Hemleys prodavnice igračaka". Svakog petka, sve face britanske muzičke i filmske industrije skupljale su se na Smashingovom obojenom podijumu za igru – kvadratima koji su se palili odozdo i uticali na osobu koja je snimila video za Pulpov "Disco 2000".

"Svi su išli tamo" kaže mi Kris "Pulp. Blur. Ali, imao si i one iz drugih kategorija, poput Menswear, Salad – one sa imenom od jedne reči. To je bilo 1995. godine. Sećam se da sam gledao okolo i govorio sam sebi "Ovo su dani. Ovo je život."

.