Nije me bilo sramota da se slikam pored mrtvih ljudi

FYI.

This story is over 5 years old.

Fotografija

Nije me bilo sramota da se slikam pored mrtvih ljudi

Upoznajte Aleksandriju koja je četiri godine fotografisala samo crnu hroniku po Srbiji.
11.12.14

​Aleksandrija Ajduković, fotografkinja, započela je projekat «Crna hronika» sad već davne 2008. godine. I danas se seća na kakve je reakcije naišla kod kolega, prijatelja nakon izložbe fotografija 2013. u Galeriji 73 u Beogradu. Dobro, ne viđate baš svakog dana fotografije nasmejane devojke pored leša, ali to ne znači da se možda i vi ne biste nasmejali. Razgovarali smo sa Aleksandrijom posle određene vremenske distance i kako nam je rekla, odlično se osećala tokom trajanja projekta, a tako je i danas.

Reklame

Autorka Aleksandrija Ajduković (u saradnji sa Goranom Srdanovim i Dušanom Milenkovićem)

VICE: Otkud uopšte ideja da radiš ovako nešto?

Aleksandrija Ajduković: Reportažna fotografija je moja velika ljubav i jako dobro sam se osećala radeći je, ali nažalost ta discilpina gotovo je posve izgubila na značaju bar što se dnevnih novina tiče, a zanimanje fotoreporter je na niskom stepenu autonomnosti. Više je u službi ilustratora novinarskih, bolje reći uredničkih zamisli nego što se od njega očekuje živa slika sa terena koju je video kroz objektiv. A crna hronika, mi je jednim delom i nametnuta jer nas koji nemamo neku ultra super opremu šalju na hroniku ili estradu, a kako nemam nikakvog afiniteta prema domaćoj estradi, onda sam razvila dodatni afinitet ka crnoj hronici.

Kaži nam malo više o projektu «Crna hronika»

«Crnu hroniku» sam započela tokom rada za dnevne novine 2008. i na tome sam radila oko tri godine. Neko vreme sam radila i u Italiji, za lokalnu ispostavu novina u Bijeloj, mestu na severu Italije, ali i kasnije kada je moj angažman završen, ostale su navike koje sam kanalisala u zadatom okviru pod nazivom Crna hronika. Kada sam se vratila nastavila sam da sa novinarskim ekipama idem na teren, a sve u dogovoru sa urednicima.

Pomenula si mi malopre «turizam smrti». 

Crna hronika je prevertirana jer se čitaoci lože na krv i suze. Najčešći nazivi su «strah, tuga , neverica» i sl. Sa druge strane postoji i posebna oblast, zasad još nekomercijalna, turizma smrti, koji podrazumeva fotografisanje pored izvesnog lokaliteta, objekta ili slično, na kojem se desila smrt. U većini situacija pokušavam da se umetnem u određenu scenu zločina – da li je to u nekim slučajevima selfie fotografija gde je u pozadini određena dramatična situacija što direktno upućuje na turizam smrti, zločina i slično ili su to situacije gde je npr. kamion propao kroz asfalt i ja poziram penjući se po naprslini u asfaltu. U većini situacija se smejem, kao i kolege koje su na uviđaju jer je to potpuno prirodno. Ljudi kanališu svoju unezgođenost i nelagodu smehom i smeh ima terapijsko dejstvo.

Reklame

Da li si naišla na razumevanje dok si radila ovu vrstu fotografije?

Kod većine kolega jesam, ali se ispostavilo posle izložbe u novembru 2013. u Galeriji 73 u Beogradu, da javnost i šira i stručna nije baš bila blagonaklona. Recimo, govorili su mi, kako me nije sramota da se slikam pored mrtvaca i držim dva prsta, i da mi to «ne stoji». Kritikovali su uređivačku politiku Galerije, likovnu urednicu i mene, nazivali nas kvaziumetnicima.

Šta si želela da postigneš ovim fotografijama?

Ova serija fotografija može se posmatrati i kao dokumentacija mog performativnog delovanja u okviru istraživanja antropološkog aspekta spektakla smrti i nesreće u savremenom društvu. U konvencionalnoj podeli prostora u umetnosti izvođenja, postoji prostor publike i prostor rezervisan za izvođače. Ovde se atmosfera bitno razlikuje od slučaja do slučaja.

Pogledajte ostale Aleksandrijine fotografije.

Hvala Aleksandrija!

Kod gospodarske mehane

Pukotina

Lančani sudar

Emocionalna energija

Porodično samoubistvo

Sudar automobila

Šupa u požaru

Samoubistvo pertlom

Ukraden deo pruge

Velika Ivanča