Nije me bilo sramota da se slikam pored mrtvih ljudi

​Aleksandrija Ajduković, fotografkinja, započela je projekat «Crna hronika» sad već davne 2008. godine. I danas se seća na kakve je reakcije naišla kod kolega, prijatelja nakon izložbe fotografija 2013. u Galeriji 73 u Beogradu. Dobro, ne viđate baš svakog dana fotografije nasmejane devojke pored leša, ali to ne znači da se možda i vi ne biste nasmejali. Razgovarali smo sa Aleksandrijom posle određene vremenske distance i kako nam je rekla, odlično se osećala tokom trajanja projekta, a tako je i danas.

VICE: Otkud uopšte ideja da radiš ovako nešto?

Aleksandrija Ajduković: Reportažna fotografija je moja velika ljubav i jako dobro sam se osećala radeći je, ali nažalost ta discilpina gotovo je posve izgubila na značaju bar što se dnevnih novina tiče, a zanimanje fotoreporter je na niskom stepenu autonomnosti. Više je u službi ilustratora novinarskih, bolje reći uredničkih zamisli nego što se od njega očekuje živa slika sa terena koju je video kroz objektiv. A crna hronika, mi je jednim delom i nametnuta jer nas koji nemamo neku ultra super opremu šalju na hroniku ili estradu, a kako nemam nikakvog afiniteta prema domaćoj estradi, onda sam razvila dodatni afinitet ka crnoj hronici.

Kaži nam malo više o projektu «Crna hronika»

«Crnu hroniku» sam započela tokom rada za dnevne novine 2008. i na tome sam radila oko tri godine. Neko vreme sam radila i u Italiji, za lokalnu ispostavu novina u Bijeloj, mestu na severu Italije, ali i kasnije kada je moj angažman završen, ostale su navike koje sam kanalisala u zadatom okviru pod nazivom Crna hronika. Kada sam se vratila nastavila sam da sa novinarskim ekipama idem na teren, a sve u dogovoru sa urednicima.

Pomenula si mi malopre «turizam smrti». 

Crna hronika je prevertirana jer se čitaoci lože na krv i suze. Najčešći nazivi su «strah, tuga , neverica» i sl. Sa druge strane postoji i posebna oblast, zasad još nekomercijalna, turizma smrti, koji podrazumeva fotografisanje pored izvesnog lokaliteta, objekta ili slično, na kojem se desila smrt. U većini situacija pokušavam da se umetnem u određenu scenu zločina – da li je to u nekim slučajevima selfie fotografija gde je u pozadini određena dramatična situacija što direktno upućuje na turizam smrti, zločina i slično ili su to situacije gde je npr. kamion propao kroz asfalt i ja poziram penjući se po naprslini u asfaltu. U većini situacija se smejem, kao i kolege koje su na uviđaju jer je to potpuno prirodno. Ljudi kanališu svoju unezgođenost i nelagodu smehom i smeh ima terapijsko dejstvo.

Da li si naišla na razumevanje dok si radila ovu vrstu fotografije?

Kod većine kolega jesam, ali se ispostavilo posle izložbe u novembru 2013. u Galeriji 73 u Beogradu, da javnost i šira i stručna nije baš bila blagonaklona. Recimo, govorili su mi, kako me nije sramota da se slikam pored mrtvaca i držim dva prsta, i da mi to «ne stoji». Kritikovali su uređivačku politiku Galerije, likovnu urednicu i mene, nazivali nas kvaziumetnicima.

Šta si želela da postigneš ovim fotografijama?

Ova serija fotografija može se posmatrati i kao dokumentacija mog performativnog delovanja u okviru istraživanja antropološkog aspekta spektakla smrti i nesreće u savremenom društvu. U konvencionalnoj podeli prostora u umetnosti izvođenja, postoji prostor publike i prostor rezervisan za izvođače. Ovde se atmosfera bitno razlikuje od slučaja do slučaja.

Pogledajte ostale Aleksandrijine fotografije.

Hvala Aleksandrija!