​Neko je deset godina koristio moje fotke sa Fejsbuka da bi pecao ljude

„Eli! Čia! Nisam znao da ste ovde!"

Nalazile smo se na šetalištu u Maliji, u leto 2010. Moja drugarica i ja smo bezizrazno gledale u momka ispred nas, sigurne da ga nikada ranije nismo videle.

„Zašto ste čudne?", rekao je on. „Pravićete se da me ne poznajete?"

Ovo nije onaj slučaj kada jedne večeri upoznaš novog najboljeg druga, a onda potpuno zaboraviš na njega kada svane, i sadržaj akvarijuma se iz tvog stomaka preseli na pod. Ovo takođe nije bio prvi put da nam se to dešava.

„Šta ti misliš, ko smo mi?", pitale smo agresivnog mladića.

„Eli Rouz i Čia Kolarosi", odgovorio je.

Nas dve smo se pogledale i uzdahnule. To nisu naša prava prezimena; to su prezimena dva lažna onlajn profila na kojima su iskoristili naše fotke, kao i fotke naših prijatelja, na svim sajtovima društvenih medija, od Majspejsa do Tvitera, i to rade već osam godina.

Gledali ste Soma. Znate koliko je uznemirujuće saznati da je vaša nova sajber devojka u stvari četrdesetdvogodišnji muškarac koji živi u podrumu svoje mame. Ali da li ste zaista razmišljali o tome koliko li je čudan osećaj videti da taj čovek koristi vaše lice? Verovatno ne, jer niste imali razloga. Ali verujte mi, jednako je mučno.

Tokom godina, moje drugarice i ja smo sretale brojne mlade momke koji su proveli podosta vremena četujući onlajn sa lažnom verzijom mene ili neke od mojih drugarica. Često traže da im pokažemo neki dokument da bi dokazale da naša prezimena nisu „Kolarosi" ili „Rouz", ili „Morison", i svaki put se razočaraju. Momak iz Malije je dva meseca svake noći razgovarao telefonom sa „Čijom". Verovao je da je zaljubljen u nju. Nisam mogla da se ne saosećam s njim, iako mi je bilo čudno što nije počeo da sumnja, uprkos tome što je njegova sajber šarlatanka imala iznenadan hitan slučaj u porodici svaki put kada bi trebalo da se konačno sretnu.

Da budem fer, laž je toliko velika i opsežna, da bih i ja poverovala da su profili stvarni da nisam bila sasvim sigurna da prezime moje drugarice nije Kolarosi. Postoji više od 60 lažnih profila na Tviteru, Fejsbuku, Instagramu, kao i na nekim sajtovima za upoznavanje. Skoro svako koga sam upoznala tokom svog odraslog života ima svoj profil. Svaku fotografiju koju okačimo na Fejsbuk preuzimaju naši odgovarajući lažni profili; svaki posao koji započnemo je apdejtovan na našim profilima; svaki tvit je ponovljen. To je toliko uverljivo, da sam najiskrenije razmišljala o tome da li negde u Halifaksu živi paralelna grupa svih ljudi koje poznajem (sa malo izmenjenim prezimenima).

Očekivano, ovo je počelo da biva malo veći teret od smešne anegdote na žurkama. Broj gnevnih momaka kojima smo morale da mašemo svojim vozačkim dozvolama ispred nosa jer su odbijali da poveruju da nismo one za koje nas smatraju je eskalirao, a nedavno je stvar dotakla dno, kada je neki tip prišao mojoj prijateljici Čiji u njenom studentskom domu, verujući da je došao da se upozna sa „Čijom Kolarosi". Kako je onaj koji stoji iza tih profila znao gde Čia živi je misterija, i to zastrašujuća, ne samo zbog toga što sada poziva neznance u posetu.

Mada, Čia Kolarosi je izgleda predvodnica neke izmišljene brigade, pa možda ljudi izdvajaju više vremena i truda za njen profil, nego za nas ostale. Lažna Čia ima 36.000 tvitova. Da probamo to da sagledamo: to je jedan tvit na svakih sat vremena u poslednje četiri godine. Koristeći se nekakvom bizarnom obrnutom psihologijom, lažna Čia ponekad čak pošalje poruku pravoj Čiji i pita je, „Zašto se pretvaraš da si ja?"

Cela situacija je potpuno jebeno ludilo, i stvarno, stvarno je zbunjujuća.

Godinama čistim spisak mojih Fejsbuk prijatelja, postala sam sumnjičava prema svakome ko bi mogao da stoji iza tih naloga, i izludela sam sebe razmišljajući o tome ko je to. Pre par godina sam u očajanju poslala poruku na lažni Fejsbuk profil moje drugarice Šarlot, pitala zašto su ti profili otvoreni, i objasnila da postajem zabrinuta zbog veoma jezivog scenarija u kojem smo se obrele.

Ovo je odgovor koji sam dobila (zbunjujuće je, ali u to vreme sam svoje ime na Fejsbuku promenila u „Eli Rouz", ali to ignorišite):

Šarlot Džin:

Kako to misliš?

Eli Rouz:

Na kraju krajeva, svejedno mi je da li ćeš ih ukinuti ili ne, samo bih želela da znam zašto si ih uopšte otvarala?

Šarlot Džin: U više navrata sam htela da ih ukinem, svesna sam koliko je ovo pogrešno, ali radim to već 3 godine, i imam osećaj kao da je to deo mog života. Znam da je ovo više nego kretenski.

Eli Rouz:

Da veoma je bizarno. Možeš li da mi kažeš da li nas poznaješ? I da li se samo ti ovime baviš? Ovo ti sigurno oduzima svo vreme, bukvalno.

Šarlot Džin:

Stvarno mi je veoma žao, pokušavam da prestanem. Ne, ja sam iz Londona. Ali videla sam vas par puta napolju.

„Šarlot Džin" mi je kasnije rekla: „Uopšte nemam mnogo prijatelja, nikada nisam ni imala, da budem iskrena. Zvuči apsurdno, ali zbog ovoga imam bolje mišljenje o sebi. Niko ne razgovara sa mnom kada sam samo ja".

Naravno, zbog ovoga sam se osetila užasno. Zamislila sam tu rastrojenu devojku kako je danima rastrzana zbog dvostrukog života koji živi, i želela sam da joj pomognem da se izbavi iz toga. Obećala mi je da će da posluša moj savet i da će prestati da obnavlja profile, i da će da razgovara sa savetnikom, i da će da mi pošalje poruku ako u budućnosti bude ponovo poželela da razgovaramo o tome.

Nakon ovog susreta, moja prijateljica Džordžina je sa jednog od profila dobila poruku sledeće sadržine:

Uprkos njenom zavetu, svi profili su i dalje itekako aktivni.

Dr Kler Kejsi, 48, je psihijatar-konsultant na jednoj klinici u Harli Stritu koja je specijalizovana za sajber zavisnosti. Opisala sam joj svoj položaj i prenela ono što je naša varalica rekla meni i Džordžini.

„Činjenica da je usamljena i da je gotovo opsesivna po tom pitanju, iako je svesna da je to potpuno idiotska stvar, možda govori da ima blagi autistički poremećaj, koji verovatno to izaziva", rekla je Kejsijeva. „Biće neverovatno teško zaustaviti je; ne vidim načina da se ona vremenom promeni bez nečije pomoći.

Ne možeš da nateraš nekoga da ode kod psihijatra, osim ako ne predstavlja opasnost za sebe ili za javnost, tako da osim ako ne iznese direktne pretnje ili ne postane nasilna, ne može da se učini mnogo toga. Mislim da će to dugo, dugo da traje. Verovatno nema prijatelje, dečka, ili bilo koga sa kim bi mogla da razgovara. Ti lažni profili koje je otvorila joj daju priliku da bude smela, pametna, lepa, dovitljiva, i može da se pretvara da je nešto što u stvarnom životu nije".

Trud koji je uložen u održavanje ovih lažnih profila je hvale vredan, ali je jasno da je nezdrav. Ako je procena Kejsijeve tačna, naravno da se saosećam sa ovom devojkom, ali isfabrikovati ceo jedan svet u koji možeš da se povučeš deluje kao štetan način da se nosiš sa koještarijama stvarnosti. Osim ako ne unajmim nekoga da prečešlja meta-podatke fotografija ili da uđe u trag IP adresama, u šta nisam sigurna da bi nas dovelo do nekog rezultata, nema načina da nađemo onu koja je odgovorna, ili da joj pomognemo da se izvuče iz klopke u koju se sama uplela.

Na više ličnom nivou, moji prijatelji i ja nemamo predstavu o tome sa kim ta devojka razgovara, ni šta im govori. U prilikama kada je bilo kome od nas prišao neko misleći da smo neko drugi, situacije su razrešavane prilično prijateljski. Ali ne mogu da znam kako će neko sledeći da reaguje, i radije ne bih volela da budem prinuđena da to saznam.

Umorila sam se od sumnjičavog pregledavanja profila devojaka sa kojima sam išla u osnovnu školu, zamišljajući ih kako sede u mraku, ispred ekrana, okružene hiljadama fotografija naših lica. Osam godina je dugo vremena, i stvarno bih volela da to prestane.

Politika Fejsbuka o lažnom predstavljanju savetuje da prijaviš bilo koji profil na kojem se pretvaraju da si ti. Tviterova politika o lažnom predstavljanju glasi: „Lažno predstavljanje je protivno Tviterovim pravilima. Tviter nalozi kojima su predstavljene druge osobe na zbunjujući ili prevarantski način mogu biti zauvek ukinuti, po Tviterovim pravilima o lažnom predstavljanju".

Pravila nam u oba slučaja idu u prilog, i u više navrata smo urgirali kod Fejsbuka i Tvitera da ti nalozi budu ukinuti, ali kada god ukinu jedan, drugi se pojavi par nedelja kasnije.

Pravno gledano, korišćenje fotografija nije kršenje autorskih prava, ali svakako jeste kršenje privatnosti. Problem je u tome što policija verovatno ima mnogo preča posla nego da otkriva identitet nekoga ko snima i kači neke fotografije na nekom Fejsbuk profilu.

Lažna ja, ako ovo čitaš, molim te, poslušaj savet koji sam ti već dala: razgovaraj sa nekim o tome što radiš. Postoje dublji razlozi kojima moraš da se pozabaviš, a najefikasniji način da to uradiš je da podeliš svoja osećanja sa nekim kome veruješ, ili sa nekim ko je obučen za to da ti da odgovarajući savet. Ovi lažni profili su ti samo štaka. Odbaci štaku, i kladim se da ćeš na kraju hodati lakše nego u proteklih osam godina.

Za sada, i dalje ću provoditi isuviše dugo vremena kopajući po društvenim medijima, pokušavajući da otkrijem ko mi krade lice.