Više od dve godine se nisam upustila u seks sa neznancem. Nisam dozvolila da se blaga zaljubljenost pretvori u romantičnu opsesiju barem isto toliko. Srce mi se slama.Fantazije, zatreskanost, žudnja i požuda bili su ukrasni papir u koji sam umotavala svoju depresiju. Novi seksualni susreti bili su razlog mog postojanja: nešto što bi me istinski dirnulo. Kad patite od depresije, stalno vas izjeda pitanje: "Čemu?" Iako ne možemo da živimo za drugu osobu — a ljubav sama po sebi nije dovoljna — stanja fantazije i požude, kao i neurohemikalije koje ispuštaju, dovoljna su da privremeno osposobe naš sistem. Dobijamo snagu i elan. Možemo da nastavimo dalje.
Reklame
Naravno, posle svakog kratkoročnog uzleta dolazi neizbežno spuštanje. Svaki put kad bih se spustila sa seksa ili omamljenosti zaljubljivanjem, pomislila bih: Nikad više. Pad neurohemikalija dolazio je sa raznih strana: od odsustva komunikacije posle nekog susreta, nedostatka potvrde, neuzvraćenog izliva emocija. Uporno sam sebe zaticala na istom emotivnom mestu: u opustošenom, razorenom svetu. Osećala sam krajnju nostalgiju za nekim koga sam jedva poznavala.Nisam konačno prestala da se upuštam u neobavezan seks, "seskemesovanje" i potpirivanje zaljubljivanja i romantičnih opsesija ni iz kakvih moralnih razloga. Ponosna sam drolja i autentični romantik, i uživam u pričama drugih koji su i dalje tome potpuno posvećeni. Ali bol od razočaranja i hemijska krize na kraju su postali tako jaki da sam morala da odustanem od te igre. Morala sam da prekinem sa čitavim tim načinom života — ili, makar, da pokušam da prekinem, zato što je bol počeo da nadmašuje zadovoljstvo. Moje ponašanje izazivalo je samo još više depresije i anksioznosti, a neobaveznim seksom sam upravo želela da sve te stvari prigušim. Da i dalje radi, i dalje bih to radila.Ali tužno je kad stvari koje tako dobro umanjuju depresiju na kraju prestanu da rade. Kako da nakon toga pobegnemo od sebe samih? Nekih dana, dok sam zaglavljena u vakuumu, zaboravim zašto sam uopšte prestajala. Ne sećam se bola, ali euforično se podsećam predivnih, uzbudljivih elemenata takvog načina života: estetske omamljenosti ljubljenjem i dodirivanjem neke prelepe nove osobe, uzbuđenog pripremanja i ulepšavanja pred nalaženje, kako sam se živo osećala zbog svega toga, kako sam se osećala kao da imam neki cilj, kako nisam morala da razmišljam o smrti ili višem smislu dok mi je zaljubljenost bila sve, poetskog "seksemesovanja", narkotičkog osećanja svaki put kad stigne nova poruka, novih kita koje je trebalo okusiti i istražiti, pažnje koju bi mi ljudi posvećivali kad me žele, kad bi mi više ljudi odjednom govorilo koliko sam zgodna i lepa.
Reklame
Nalazim sličnosti između čitavog tog načina života i raskida. Postoji period ožalošćenosti kad raskinete sa nekim, bez obzira na to koliko je veza bila bolna. Vremenom je lakše, ali isprva mislite na njega čitav dan, svaki dan — potom jednom ili dvaput dnevno, potom nekoliko puta nedeljno, potom nekoliko puta mesečno. Ali bez obzira na to koliko mislite da ste "preboleli" neku osobu, uvek će doći vreme kada ćete biti vraćeni u stanje ožalošćenosti. Ponekad je to kad je sanjate; ponekad samo kad vam se čini da je život težak, dosadan, bolan. Takva ja osećanja gajim prema jednom čitavom načinu života. Često mi strašno nedostaje.Često sebe zatičem kako dolazim do same granice izmeđšu jebanja i nejebanja, "seksemesovanja" i "neksemesovanja". Ponašam se na načine koji aludiraju na moja nekadašnje ponašanje a da se zapravo ne upuštam u njega. Domunđavaću se ili flertovati malo sa osobom ne stavljajući jasno do znanja da to radim. Reći ću nekom da je zgodan ili razgovarati o njegovom ljubavnom životu — samo da bih pričala o seksu sa njim, ali ne i o seksu između nas dvoje. Što sam duže van igre, to više uviđam svoje skrivene namere — isto onako kao što seksualizujem život. Vidim to svuda: u prijateljstvima, u načinu na koji predstavljam sebe svetu, u načinu na koji pišem.
Ponekad, tokom direktnije reminescencije na načine na koje su se stvari nekad dešavale, zatičem sebe u dva izjutra kako otvaram nalog na Tinderu ili Pure-u. Govorim sebi da to radim samo da bih "videla" da li to još mogu; radim to da bih bila sigurna da ta opcija još postoji i da moj trenutni izostanak iz igre ne znači da nikad više ne mogu da joj se vratim. Radim to i zbog malog udara neurohemikalija, ekvivalenta ušmrkavanja samo jedne crte koke — samo malo da se popravim, a ne da uzmem čitavu vrećicu. Kad se uparim sa nekim zgodnim na tim aplikacijama, uvek se uplašim i odmah izbrišem nalog. To je životinjska reakcija: kontrolu preuzima neki deo mene koji me štiti. Tom delu mene lakne što ne moram ponovo da prolazim kroz taj krug. Drugom delu mene lakne što i dalje mogu to da imam ako to ponovo želim.
Reklame
Ne mislim da je suština tog mog drugog načina života bio sam seks. Suština je bila u samopouzdanju i potvrdi. U povezivanju tokom kog ne mora mnogo da se priča. U mladosti: u strahu da starim i da su svi moji prvi poljupci i moje prve jebačine iza mene. Ta misao, ideja da je sve već gotovo, to je glas depresije.Depresija govori da ono što već imam u životu nije dovoljno. Depresija mi stavlja pokrivače preko očiju tako da ne vidim lepotu koja već postoji u mom životu. Žarko želim da želim ono što već imam, ali potrebna je aktivna dnevna lista zahvalnosti da bih se izborila sa odbacivanjem svega. Mnogo je prirodnije tražiti sve što nemam i želeti to. Mnogo je opojnije gledati prelepe ljude i jebati ih.Mislim da je važnije priznati kad još uvek želimo ono što nas povređuje, nego se pretvarati da smo to potpuno preboleli. Tokom perioda izlečenja, lagala bih kad bih rekla da se ne osvrćem sa čežnjom.A opet nekako danas uspevam da ostanem s ove strane granice. Ne želim posledice: anksioznost, osećanje odbačenosti, duboku jamu srcobolje, kompulzivnost, potrebu da vodim razgovore sa prijateljima u kojima isključivo prežvakavamo moj seksualni život. Ne želim ništa od onoga što neizbežno dolazi sa iskustvom. Ali, naravno, i dalje želim da osećam zadovoljstvo.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu