Ready Player One: Spilbergov lament nad pop kulturom koju je stvorio

Na prvi pogled, „Igrač broj jedan“ je jednostavna filmska avantura čiji je dobro poznat zaplet već viđen u filmu „Vili Vonka i fabrika čokolade“. Budućnost je, svi visimo u virtualnom svetu zvanom Oaza. Kad njen autor Džejms Halidej umre, ostavlja nam u nasleđe takmičenje čiji će pobednik zaraditi bilion dolara i kontrolu nad Oazom.

Vejd Vots, mladi nikogović, i njegova ekipa pokušavaju da pobede u takmičenju i poraze zlu korporaciju koja želi da zavlada virtualnim svetom. Vots i društvo nas vode na obilazak nerd kulture osamdesetih i devedesetih, praćen nostalgičnom muzikom. Pozitivci pobeđuju. Negativci gube. Stiven Spilberg dokazuje da još uvek ume da režira pristojan film.

Knjiga Ernesta Klajna Ready Player One izašla je iz štampe 2011. godine i bila dobro primljena. Vremena se menjaju, pa je danas popularno prikazati koncept i knjige i filma kao nekritičku nostalgiju, slepu odanost „nerd kulturi“ koja medijima nepodnošljivo dominira. Vox kaže da je ovu negativnu reakcija kritike izazvao Gejmergejt. Daily Beast pita „Da li je Spilbergov RP1 užasno seksističko delo kakvo je i knjiga?“

Ali treba imati u vidu da je Ready Player One tragedija. Deluje kao avantura ali je u stvari horor, kritikuje sadašnji i budući stil življenja, preteranu zaljubljenost u video igre. Spilberg lamentira nad kulturom čijem je stvaranju i sam doprineo, priznaje publici gde je sve grešio.

Svet u kom se odvija Ready Player One je sranje. Čista distopija. Vots živi u svetu u kom, po njemu, „Ljudi više ne pokušavaju da reše probleme, već da ih prežive. Danas je stvarni život samo smaranje.“

Ovaj monolog ide preko scene u kojoj se majka igra u Oazi dok oko nje kuhinja gori. Dete je vuče za rukav, pokušava da je dozove nazad u realnost, ali ona ga odguruje. Radi se o svetu u kom je stari stereotip o roditelju gejmeru koji zapostavlja decu postao svakodnevna pojava.

Taj svet je tako sjeban da se ljudi svesno odlučuju da žive u Matriksu. Kao da su videli kako ljudi žive u Wall-E pa pomislili „hoću i ja tako”. Moneta kojom se plaća u Oazi (ekvivalent zlata u World of Warcraft, npr.) ista je moneta koja se u stvarnosti koristi širom sveta. Korporacije kidnapuju dužnike i primoravaju ih da robuju u VR po takozvanim „centrima za odanost“. Ljudi tog sveta prinuđeni su da se okrenu video igri baziranoj na kulturi od pre pola milenijuma.

Svaka scena kao da je pod sivim filterom, boje su i u Oazi često blede i prigušene. Trejser, lik iz popularne igre Overwatch, ne upada u oči jer se čak i njene svetlo narandžaste pantalone gube u tom moru sivila. Boje su življe isključivo u scenama iz prošlosti koje nam predstavljaju život Džejmsa Halideja, kreatora Oaze.

Ready Player One je tragedija jer se kreator kaje kako zbog svoje kreacije tako i zbog svojih životnih odluka. Iako je stvorio svet koji svi vole, on je duboko nesrećan. Takmičenje koje on nudi svetu nije bazirano na poznavanju svih detalja iz pop kulture – kao što je slučaj u knjizi – već na greškama i propustima samog Halideja.

U jednoj fazi takmičenja, igrači moraju da pobede u trci krećući se unazad, što je referenca na period iz Halidejevog života u kom je on pokušao da izbegne odgovornost za svoje tehnološke inovacije. Njegov prijatelj i poslovni partner Ogden Morou pokušao je da mu objasni da ne može da kreira tehnologiju koja će promeniti svet, a onda da kaže da ne snosi odgovornost za ono što će iz nje proizaći.

U drugoj sceni, igrači se kreću kroz „Isijavanje“ Stenlija Kubrika kako bi pomogli Halideju da iskoristi jednu od svojih propuštenih prilika – nikad nije igrao sa ženom u koju se zaljubio. Scena se bitno razlikuje iz knjige, a režijski izbori su indikativni. Spilberg se odavno divio Kubriku; A. I. je završio posle Kubrikove smrti i sjebao stvar. Kubrik se pamti kao jedan od najvećih kinematografa svih vremena, dok je Spilberg postao toliko derivativan da smo dobili „Indijanu Džons i kraljevstvo kristalne lobanje“.

„Isijavanje“ je Kubrikov najmanje cenjen i moglo bi se reći najkomercijalniji projekat. Spilberg ga je ovde obradio uz pomoć zombija i Džeja Torensa sa ogromnom sekirom; kod njega se i ovakvi klasici horor žanra pretvore u glupavu cirkusku zabavu.

Svet filma „Igrač broj jedan“ je sumorna distopija. Ljudi prate pop kulturu iz prethodnog milenijuma, kao da društvo nije odmaklo ni koraka dalje. Dečko Votsove tetke potroši sve porodične resurse na mikrotransakcije u igri i skinove Džima Rejnora iz Starkrafta. Glavni negativac je klasični stereotipni poslovni čovek iz igara koji bi da naplaćuje članarinu za pristup Oazi i valja ljudima pop-ap reklame; to mu je čitav pakleni plan.

Spilberg je zaslužan za stanje današnje pop kulture. On stoga u Ready Player One ne gleda sa nostalgijom na nju, već upozorava na to šta će se desiti ako se zaglibimo u njoj. Halidej je to uradio, i živeo očajno. Vots se karakterno razvija tek kad shvati da mora da se izloguje i nađe stvarne prijatelje.

Čovek koji je stvorio virtualni svet koji svi vole, umro je očajan i usamljen. Kultura ti nije drug. Pop kultura te neće spasiti.

Izloguj se.