Apple Vision Pro košta 3500 dolara i nema poentu

Kao po pravilu, tehnologija iz distopijskih sajberpank romana iz osamdesetih i devedestih postaje stvarnost na jedan od dva načina: ili kao užasavajuće oružje ugnjetavanja policijske države, ili kao skupa i glupa novotarija za bogate ljude.

Posle više od decenije, čini se jasnim da je virtuelna stvarnost u kategoriji dva. Ono što je počelo kada je Fejsbuk kupio proizvođača slušalica Oculus za 2 milijarde dolara 2014. godine – i naknadnim nepromišljenim VR ulaganjima i rebrendiranjem u Meta – dovelo nas je do Appleove najave svog novog Vision Pro-a, naočara/slušalica sa proširenom realnošću koje će se uskoro naći u maloprodaji po početnoj ceni od 3.500 dolara.

Otkriven na samom kraju nedavne Appleove konferencije za štampu, VR/AR uređaj za „prostorno računarstvo“ manje je izuzetan po svojim karakteristikama, a više po šokantnoj nemogućnosti – ili možda odbijanju – da oseti da li je željen. Velike kompanije kao što je Meta više puta tokom protekle decenije nisu uspele da nas ubede da koristimo VR, uprkos ogromnim budžetima za hardver i kampanjama koje su opsednute idejom izgradnje onlajn Metaverzuma u kojem niko ne želi da živi.

To je trebalo da bude otrežnjujući trenutak za tehnološku industriju: bez obzira koliko kompjuteraši trubili o tome, nijedno normalno ljudsko biće ne želi da nosi glupe naočare da bi moglo da prisustvuje poslovnim sastancima u Minecraftu. Pa ipak, evo nas, sa još jednim skupim uređajem koji zahteva tržište koje ne postoji, a možda nikada i neće.

Vision Pro je tehnički impresivan, kao što su novi Apple uređaji često skloni da budu. Koristi skeniranje rožnjače za biometrijsku autentifikaciju (koja, kao i FaceID, na sreću ostaje šifrovana na uređaju), tehnologiju za praćenje očiju koja vam omogućava da komunicirate sa digitalnim elementima gledajući ih, i točkić za neometano prebacivanje između fizičkog i digitalnog sveta —kao prekidač za prigušivanje stvarnosti. U pogledu sirove računarske snage i dizajna, čini se da je spreman da pojede konkurentske slušalice iz Oculusa i HTC-a. Ali koja je poenta svega toga, to je pitanje koje i dalje izmiče svima - možda čak i Appleu.

Ljudi koje poznajem i koji su uzbuđeni zbog Vision Proa obično su ili zaluđenici za uređaje potrošačke tehnologije, programeri igara ili kreativni hakeri koji bitišu na raskrsnici umetnosti i tehnologije. Neki od njih su isti ljudi koji su se naložili 2012. zbog lansiranja Google Glassa, ranog i jako blamantnog pokušaja proširene stvarnosti. Na sreću, bedan dvočasovni vek baterije Vision Proa sugeriše da gikovi bar neće moći da šetaju okolo sa glupim uređajima za nadzor pričvršćenim za glavu.

Dakle, ako ne za nespretno otelotvorenje beznogih avatara, čemu – i kome – služi Vision Pro?

Jedan od jedinih polu-ubedljivih slučajeva upotrebe je da bi mogao efikasno eliminisati potrebu za velikim TV-om i sistemom surround zvuka. Samo pričvrstite 4K mikro-OLED svog Vision Pro-a na lice i u suštini ćete imati virtuelni ekran veći od života. Ali u vreme kada gigantski 4K televizori uredno ulaze u raspon cena ispod 500 evra, reklo bi se da je uređaj od 3.500 dolara čvrsto u domenu novotarija. Čak i tada, nije jasno da li je Apple rešio jedan od dugotrajnih problema sa ovakvim uređajima: mučninu koja nastaje kretanja i dezorijentaciju kod ogromnog broja ljudi.

Najraniji prikazi VR i AR uređaja u naučnoj fantastici bili su uzbudljivi jer su došli u vreme kada je internet bio neukroćen, a linija između digitalnog i fizičkog sveta kao da se po prvi put zamaglila. U našoj trenutnoj stvarnosti, ta razlika je odavno prestala da postoji, a internet je u velikoj meri kontrolisan hirovima gigantskih tehnoloških kompanija i njihovih zarobljenih platformi. Appleov novi uređaj bi mogao nakratko da oživi interesovanje za tu ideju, ali nakon decenije stagnacije, biće teško naterati bilo koga da se uključi osim onih koji su ozbiljno bogati i kojima je ozbiljno dosadno.