Ispovesti jedne zavisnice

‘Ono što želim da vam kažem o heroinu’ novi je serijal tekstova prijateljice i saradnice VICE-a Hane Bruks,. Hana je spisateljica i muzičarka iz Melburna, koja je nekoliko godina provela boreći se sa zavisnošću od heroina. Ovi članci su pisani dok je bila gost rehabilitacionog centra Houp na Tajlandu.

U krugovima oporavka od narkomanske zavisnosti, definicija ludila je ponavljanje istih grešaka a očekivanja drugačijih rezultata. To ludilo me tera da se drogiram protiv svoje volje. Želim da prestanem, ali ne mogu. Ja sam monomanijak, naizgled posednuta zloduhom čiji je jedini cilj da nađe i upražnjava onoliko heroina koliko je moguće.

Svaki dan je isti: uveče se zaklinjem da više nikad neću. Lomim vrhove špriceva da ne bi bili upotrebljivi. Ujutro se u pidžami vozim do kuće svog dilera, usput kupujući nove igle.

Sveprožimajuća potreba za drogom odvela me je na mesta o kojima nikad nisam ni sanjala. Mnoge granice su pređene. Jedan muškarac me je davio toliko snažno da sam se pomirila s tim da ću umreti. Uporno sam pristajala na seks sa dilerom u zamenu za smek. Imala sam u nizu tri stara bela automobila: prvi je eksplodirao dok sam išla da kupim drogu zato što mi nikad nije palo na pamet da mu promenim ulje ili sipam vodu. Drugim sam udarila u zaštitni zid zato što sam zakuntala na krivudavom putu. U trećem se truckam trenutno, sa punim špricem pored desne butine, spremna da ga ispraznim u slučaju da me zaustavi policija.

Lagala sam, krala i prodavala sve što ima neku vrednost. Hapšena sam i pretresana do gole kože pored prometnog druma, od strane policajke koja je pretražila svaki delić mog tela dok nas je sa strane posmatrala šest policajaca. Sedela sam satima u ćeliji krizirajući, dok mi je bilo uskraćeno pravo na telefonski poziv. Hapšena sam zbog posedovanje kašike. Dobila sam trovanje krvi od bodenja iglom i zamalo umrla. Sećam se lica mog brata dok me je gledao kako se u agoniji koprcam na bolničkom krevetu. Sećam se kako su četvorica doktora stajala nada mnom i govorila mi da ću, ako još jednom uzmem drogu, umreti. Provela sam pet dana u bolnici i ufiksala se istog dana kada sam izašla.

Prijatelji su umirali. Prijatelji su se skidali i ostajali čisti. Nekoliko godina sam uspevala i ja, nakon što sam sa 29 godina provela sedam meseci u rehabilitacionom centru. Moji prijatelji koji nisu mogli da prestanu zvali su me Velika bela nada. Započela sam život ispočetka i bio je predivan, ali sam postala samozadovoljna i zaboravila sve što je bilo. Moj mozak zavisnice ubedio me je da je narkomanija moja prošlost i da više ne moram da budem potpuni apstinent; smem da pijem alkohol tokom izlazaka. U roku od šest meseci imala sam iglu u ruci posle pauze od skoro tri godine. U roku od još šest mesec izgubila sam sve što sam stekla tokom apstinencije. Moj verenik – koji je naivno verovao da je ljubav jača od zavisnosti – ostavio me je. Album koji smo zajedno snimili završio je na polici. Prestalo je da me bude briga i usredsredila sam se na to da se ubijam, dan za danom.

Mrzim sebe zbog svega što sam radila, ali to i dalje radim. Upropašćavala sam Božiće. Upropašćavala sam Božiće drugim porodicama. Ne mogu da otvorim mejlove bez pomoći psihijatra. Imam 16.858 nepročitanih mejlova. Držim se podalje od društvenih mreža. Poslednji put sam okačila svoju fotografiju na Instagramu 25. avgusta 2017. godine. Bude mi neugodno od broja beba koje viđam u svom fidu. Drago mi je zbog mojih prijatelja, ali to je surov podsetnik da ne radim ono što rade druge žene mog godišta.

Ali se i dalje trudim. Odselila sam se iz Melburna i povukla se u Bajron Bej, moje neobično malo hipi rodno mesto na Istočnoj obali Australije. U periodu od tri godine, bila sam na 19 rehabilitacija, detoksikacija i klinika za odvikavanje od droge, i javnih i privatnih. Neke sam dovršila, tokom većine sam uzimala drogu i sa mnogih bila izbačena. Vešta sam u izbegavanja testa za mokraću. Imala sam romanse tokom rehabilitacije i trpela posledice. Probala sam kratom, išla na stotine sastanaka Anonimnih narkomana i radila Korake. Priznajem da sam zavisnica i bespomoćna po pitanju svoje zavisnosti. Razumem problem i znam rešenje. Stvar je samo u tome da mi, ovaj put, apstinencija uporno izmiče.

Nije uvek bilo tako. Počela sam da studiram i stekla diplomu. Godinama sam radila kao novinar. Snimala sam dokumentarce i držala predavanja na festivalima pisaca. Svirala sam u bendovima, išla na turneje i snimala albume. Zaljubljivala sam se i odljubljivala. Imala sam mnoštvo prijatelja i javljala se na telefon kad god pozovu, što ovih dana više ne radim. Od svoje 17. do 27. godine – kad sam počela da uzimam heroin – bila sam ambiciozna i produktivna; postizala sam mnogo toga u životu. Verovala sam u sebe i svoj talenat. Imala sam cilj. Uzimala sam mnogo ‘zabavnih’ droga. Pila sam vino svake večeri, ali to su radili i svi drugi. Moji drugari su gutali pilule, šmrkali crte kokaina sa uglačanih klavira, laptali sake i pevali karaoke.

Na poslovnom putovanju na snežnim obroncima blizu granice sa Viktorijom shvatila sam da sam fizički zavisna o heroinu. Upravo sam raskinula sa nekim kog sam mnogo volela. Počela sam da uzimam heroin – od starta se bodeći – zato što mi više nije bilo stalo i ostale droge više nisu radile. Uzimala sam heroin nekoliko meseci, većinom dana ali ne i svaki dan, i dalje verujući da mogu da prekinem kad god hoću. Bili smo na putu tri dana i počela sam da kriziram. To što sam boravila u snegu i proklizavala na ledu nije pomagalo. Prvi put mi je pozlilo od apstinencije dok sam bila na času vožnje snouborda. Čim sam pala, otišla sam pravo u najbliži bar i počela da pijem viski pre podneva. Ponašala sam se kao govno. Nisam znala šta mi se dešava.

Zašto baš ja? Moji vršnjaci bili su jednako neumereni kao i ja, ili sam makar bila pod takvim utiskom. Dobila sam dijagnozu kliničke depresije i anksioznosti, ali su je isto tako dobili i većina mojih prijatelja u ranim dvadesetim. Zašto sam onda ja završila kao zavisnica? Zašto sam ja prešla tu nevidljivu crtu, ali ne i oni

Sada pokušavam nešto novo: da se očistim u drugoj zemlji, na Tajlandu. Na putu sam za rehabilitacioni centar Houp – onaj u koji su išli Pit Doerti i Ket Marnel, i oboje ga toliko nahvalili – koji se nalazi u Srirači, obalskom gradiću na sat vremena od Bangkoka. Dosadila mi je sramota zbog moje zavisnosti. Dosadilo mi je da mi stalno govore: “samo prekini”. Dosadila mi je stigma, skrivanje, izbegavanje da se priča o slonu u prostoriji. Nisam sigurna zašto, ali konačno se osećam spremnom da pišem o tome. Nemam više šta da izgubim.

Progutala sam osam valijuma i uzela poslednji fiks u napuštenom delu Brizbejna blizu aerodroma. Odmah više nisam mogla da držim glavu uspravno, što mi je i bio cilj. Započela sam tiradu pred dečkom. “Ne idem na avion”. “Pozvaću Italijana Bilija i kupiti dovoljno heroina da me ubije”. Nisam videla kako odlazak u još jednu kliniku za rehabilitaciju može da pomogne. Zašto bi ova bila drugačija?

Posle šest cigareta i jedne ture šopliftinga, što radim kad god sam urađena, samo zato što mogu – dva gerlejnova ruža, jedan toma forda, jedan YSL-a, svi sličnih nijanse crvene i ogroman par crnih svetlucavih guči naočara – nekako se nalazim u avionu, umotana u purpurno ćebe Tai Ervejza. Naručujem čašu crvenog vina i odmah ga prolivam po sebi. Uspevam da zakuntam, dok mi glava štrči u prolaz. Stižem devet sati kasnije i primećujem šofera sa zelenom kapom Houpa koji me čeka.

Ne promiče mi ironija da se klinika zove Houp. Ali imanje je predivno, svuda po njegovom zemljištu rasute su statute i hramovi, između kojih se šunjaju mačići. Prošlo je mnogo sati od mog poslednjeg fiksa i osećam se loše tako da mi čovek zadužen za lekove po imenu Dag daje metadon. Bolničar mi daje jarkoplavu majicu sa žutim slovima kojima piše ‘Nada je sve’. Svuda ima ljudi, oni puše, neki od njih u Houpovim majicama i sa brojanicama. Nekolicina se predstavlja a ja im odmah zaboravljam imena. Britanka mi daje kanticu sa sprejem protiv insekata. Nemica mi daje oreo keks i tubu mentosa.

Dobijam sobu u glavnoj zgradi. Iako osoblje nosi moj prtljag, jedva se penjem uz stepenice. Soba je svetla i prozračna, s ogromnim privatnim balkonom u visini vrhova drveća koji gleda na okean. Ogledalo mi govori da sam u haosu. Imam dugu tamnu kosu, ali zato što sav svoj novac trošim na smek, šišam se sama i nespretno. Moji nokti od gela izrasli su u crvene polumesece.

Treba da se smestim i odmaram, ali ne znam šta da radim. Ljuštim logoe ‘Nada menja sve’ sa flašica vode i lepim ih na stočić. Preslažem pribor za higijenu. Skajpom se javljam dečku kom je osetno lakše. Sastavljam spisak kako da preuredim svoj život. Kasnije dobijam još metadona i dijazepama, i uvlačim se u meki, beli krevet. Nervozna sam i uplašena, ali uradila sam ono najteže. Stigla sam.

Autorka je u vreme pisanja ovog članka bila gošća rehabilitacionog centra Houp na Tajlandu.