Hotel Mutiny bio je Majamijev ekvivalent Plejboj vile. Ovde su svraćali narko bosovi, ubice, i CIA saradnici ali i Džeki Onazis, Led Zepelin, i fudbaleri Majami Dolfinsa. Hotel je otvoren 1969. u Kokonat Grouvu, južno od centra Majamija, a s vremenom je postao dom ekskluzivnog Mjutini kluba. Klijentela su bili novopečeni latinoamerički bogataši, kao i ozloglašeni kokainski kauboji koji su postali širom sveta poznati od masakra u tržnom centru Dejdlend 1979. Krajem sedamdesetih, Mjutini je bio među najpoželjnijim destinacijama na planeti, negde na Studio 54 nivou. Ali već 1984., pod pritiskom policije, vlasnici su prodali hotel za skoro 17 miliona dolara.
Reklame
U novoj knjizi pod naslovom Hotel Scarface: Where Cocaine Cowboys Partied and Plotted to Control Miami, Roben Farzad sa NPR One istražuje kako je ovaj hotel ovekovečio čuveni film „Lice sa ožiljkom" ( Scarface). Obratili smo se Farzadu kako bismo saznali zašto je policiji bili tako teško da se infiltrira u Mjutini, kakva je interakcija postojala između selebriti sveta i kriminalaca u hotelu, i kako je sve to neslavno propalo.
VICE: Kad ste počeli da pišete o hotelu Mjutini, i šta vas je motivisalo?Roben Farzad: Čuo sam za Mjutini 1994., samo par nedelja pre nego što je trebalo da pođem na koledž. Ne bih da preterujem, ali zaista je ostavilo utisak na mene ono što sam tamo video. Nisam sklon fantazijama o natprirodnom, ali to mesto i likovi koji su ga pohodili pratili su me kao duhovi kad sam otišao na sever zbog studija. Kad bih se zaželeo kuće, setio bih se hotela i počeo da kopam po biblioteci, da telefoniram. Godinama sam skupljao beleške, evo već je dvadeset treća, sve vreme sam nešto radio. Na kraju sam morao da ih sastavim u knjigu, bilo je sad ili nikad.Sa kim ste razgovarali i kako ste ih kontaktirali?Raščulo se u Majamiju da pratim taj trag, tamo kad dođeš do jednog igrača na niskom nivou on može da pusti dobar glas gore. Ali sve to ide polako. Imao sam sreće jer je jedan od bivših gangstera izašao iz zatvora i otvorio restoran u Majami Biču, pa su me upoznali sa njim. Lobirao sam i lobirao i lobirao… oni su najzad shvatili da su svi zločini zastareli osim eventualnog ubistva, i da sam ja diskretan, da hoću da se oseti strast u ovoj priči. Ali mnogi ipak nisu hteli da razgovaraju sa mnom.
Reklame
Diler kokaina Nelson Agilar bio je dobar sa Rikom Džejmsom i Majami Dolfins igračima
U kojoj meri je pomogao Cocaine Cowboys dokumentarac.Oni su mi napisali uvod u knjigu. Bili [Korben] i Alfred [Spelman] su mi drugovi, odrasli smo u istom delu Majamija, uradio sam im profile za Business Week. Njihov film je obnovio interesovanje za ovaj period, bila je to prava renesansa. Obratio sam im se tokom istraživanja, rekao sam Alfredu: „Ja sam Kapetan Ahab, ovo je kit koga lovim", a on je bio spreman da mi pomogne.Šta te je najviše iznenadilo u vezi sa ovom temom?Dok sam kao mali slušao Nensi Regan i Džordža Buša, imao sam utisak da su svi trgovci drogom kao Toni Montana. Ali jedan od najvećih narko bosova u istoriji Majamija, koji pola života puši fribejs, u stvari je fenomenalan pijanista. Zna svašta o antropologiji, sociologiji, CIA, politici, ekonomiji.Ljudi misle da su to sve monstrumi ludi od kokaina, ali otkriju se tu razne strane ličnosti. Ali ima predrasuda i sa njihove strane. Kad se Scarface snimao u Majamiju tamo '82-'83, oni nisu hteli uopšte da sarađuju sa produkcijom. Ali danas kad je Scarface kultni film, citiraju ga sportski komentatori, mnogi od tih likova sad kažu „Znaš kako, u stvari je to bila priča o meni."
Mutiny Club članska karta Nelsona Agilara
Mutiny Club privezak Nelsona Agilara
Koliko je teško bilo policajcima da se uvuku u Mjutini?Izuzetno. Jedan bivši policajac mi je rekao da bi ti kriminalci za jedno veče pošmrkali više nego što on zaradi za godinu dana plus prekovremeno. Sa toliko para, lako im je bilo da potplate i policajce a čak i sudije. U Kubi pre komunizma sve je bilo na prodaju, čista kleptokratija, mogao si da se izvučeš i ako si nekog udario kolima, silovao, šta god. Isti taj pristup preneo se u Mjutini. Policija Majamija imala je strašnih problema sa regrutacijom a i sa očuvanjem postojećih kadrova – toliko istaknutih policajaca i tužilaca bili su korumpirani. Videli su o kolikim se parama tu radi i nisu mogli da odole.
Reklame
Koliko je značilo ljudima da se pojave u Mjutiniju?Najviše su se razbacivali Kubanci i njihovo gringo društvo. Kad bi Kolumbijci svratili, oni nisu hteli da privlače pažnju. Bili su mnogo profesionalniji jer je za njih taj posao bio pitanje života i smrti. Lokalni dileri su se zato razbacivali novcem, hteli su da svi vide da im para nije problem. Na stolovima su bile tone Dom Pérignon i Perrier-Jouët šampanjca, a dvojica iz stare škole su redovno naručivala Lafite Rothschild, jedno užasno skupo vino od pre revolucije na Kubi. Plaćali su u kešu, jedno 1,200 dolara po flaši, i još časte konobara bar 200 dolara.Najraskalašnije od svega bilo je kad naruče čitave sanduke šampanjca, sve sipaju u kadu, i onda uskoče da se kupaju goli sa grupi devojkama. Keš je sve demokratizovao. Neki Kubanac ili Venecuelanac koji se na brzinu obogatio, njih ekskluzivni klubovi nikad ne bi primili bez jake veze, ali ovde je mogao bez problema da uleti ako valja drogu jer je imao čime da plati. Sve bi ga žene htele u krevetu, svi selebriti bi ga hteli u za stolom – družili su se sa Krozbijem, Stilsom, Nešom, Jangom, Flitvud Mekom, i brojnim drugima. Toliki keš bi sve mogao da izniveliše.
Policijska plenidba novca
Opišite nam neke od živopisnijih likova iz knjige.Rikardo „Majmun" Morales bio je strah i trepet za ceo Majami, za svakog tužioca, svakog policajca. Njegov život je ilustracija svih problema na relaciji SAD-Kuba, bio je neki izgubljeni špijun. Da je malo duže poživeo, mogao sam knjigu da nazovem „Majmun u Majamiju". Te 1982. bio je na samoubilačkoj misiji, vukao je psihičke probleme, PTSD je samo komplikovao kokainom i nasiljem, sve je išlo nizbrdo. Ali bilo je u Majamiju mnogo takvih ljudi kojima je očajnički nedostajala njihova Kuba, nisu mogli da se vrate, nisu lečili post-traumatske poremećaje, tuga ih je vodila u neverovatnim pravcima.
Reklame
Kakav je bio odnos između, glumaca, muzičara, narko bosova, doušnika i policajaca u Mjutini klubu?Policija i trgovci drogom, za njih je Mjutini bio neutralna teritorija. Mi znamo zašto ste vi tu, vi znate zašto smo mi tu, da ne pravimo probleme. Znaš kako u „Žici" kriminalci prolaze pored policijskih kola i samo im mahnu, e pa tako je bilo. Nisu im ništa zamerali, posao policajaca je bio da ih jure, a njihov posao da beže i kad mogu da ih potplate.Kad bos vidi da u klub uđe Stivi Niks ili Led Zepelin ili koje već slavne ličnosti, bos ne sme da se ponaša kao devojčica na koncertu Bitlsa. Nego samo kao, pošalje im flašu pića za sto. Svi su otprilike znali čime se svi ostali bave. Uglavnom niko nikog tu nije ni napadao ni hapsio, sve je to tako komforno išlo dok Majami nije eksplodirao u krvožednim ubistvima.
Soba u Mutiny hotelu
Kako je došao kraj Mjutini hotelu i njegovoj kriminalnoj klijenteli?Posle 1981., policija je rekla vlasniku „Slušaj, dosta je bilo, hajde ti ovo lepo prodaj". On je pitao astrologa za savet i odlučio da posluša, uzeo je solidnih 17 miliona. Ubistva se generalno nisu dešavala u Mjutiniju pre slučaja Margarite.Ko je bila Margarita?Jedna prelepa Dominikanka iz Mjutinija koju je ubio jedan ludi kokainski kauboj, serijski ubica. On je žrtvovao životinje, a Margaritu je zaveo tako što joj je obećao filmsku karijeru. Našli su je u moru, umotanu u prekrivač iz Mjutinija. Tu su negde ljudi počeli da shvataju da više nema zezanja, da je sve postalo pitanje života i smrti.
