Pomorandže, sunđeri i ’rupice’ – ljudi priznaju bizarne strahove

Naravno, postoje mejnstrim fobije – arahnofobija, agorafobija, klaustrofobija – koje su dobro istražene, imaju zvanične grčke i latinske nazive, kao i opsežne stranice na Vikipediji. Ali znate šta? Te fobije su za lejmstrim strejtaše. Postoji na tone andergraund, alternativnih fobija za ljude koji odbacuju dominantne narative – stvari koje se u neko dogledno vreme neće pojaviti u nekom romanu Stivena Kinga, ili epizodi serije Fabrika straha.

Razgovarali smo sa nekoliko ljudi koji pate od uvrnutih fobija, da bi smo saznali kako je došlo do te pojave u njihovim životima, i šta se događa kada slučajno dodirnu neku šolju u kuhinji na poslu.

Foto via Pixabay

VICE: Hej, Džozi, koja je tvoja uvrnuta fobija?

Džozi: Ne smem da gledam ručne zglobove sa unutrašnje strane. Kada govorim o njima, počnem nekontrolisano da podrigujem, što se pretvori u nadimanje. Ako me neko uhvati za njih, zavrištim ili briznem u plač, i to je stalni izvor nerviranja, kada ljudi žele da mi udare pečat po klubovima.

Šta je to kod ručnih zglobova što ti je toliko odvratno?

Mislim da je u pitanju to što je koža tu nežna, a iz nekog razloga, i pomisao da se odmah ispod te tanke kože nalazi debela vena pod velikim pritiskom. Sada sam se malo nadula, pošto pričam o tome.

Žao mi je. Šta misliš, odakle potiče ta fobija?

Stvarno se plašim injekcija i vađenja krvi, i mislim da je to verovatno povezano. Potiče od toga što sam kao dete dosta vremena provela po bolnicama, i tada mi je to bilo u redu, ali sada mi se zavrti u glavi, zgrožena sam i nervozna čak i kada mi neko opipa puls. Najgori posao na svetu bi mi bio flebotomist [neko ko zabada igle u vene] – mislim da to ne bih mogla da radim ni za 900 hiljada evra godišnje.

Znači, nikada ne bi mogla da istetoviraš zglob?

Mogla bih, samo kada bih bila na kvaludima, gasu za smejanje, ili oko 60 miligrama valijuma, sa povezom na očima, dok slušam pesmu kitova. Ali možda čak ni tada.

Dovodi li to ikada do neprijatnih situacija, osim vađenja krvi i lupanja pečata?

Bilo je neprijatno u seksualnim situacijama, na primer, neko te uhvati za ruke iznad tvoje glave, i uznemiri se kada ti počneš da podriguješ ili plačeš. Ili ga šutneš. Nikada nisam bila uhapšena, ali ne znam da li bih bila u stanju da se savladam kada bi policija pokušala da mi stavi one debele lisice od kabla. Dosta razmišljam o tome.

Nadam se da nikada nećeš biti uhapšena.

Hvala, i ja.

Foto via Pixabay

Denise, koja je tvoja priča?

Denis: Nekada sam se useravao od straha kada vidim pomorandžu. Sa 27 godina sam donekle okej s njima, i mogu da boravim u prostoriji u kojoj ih neko jede. Ali bilo je toliko loše da su me jednom skoro izbacili iz aviona, zato što sam dobio napad panike zbog toga što je neko jeo voćnu salatu.

Opa. Šta ti je bilo odvratno kod njih?

Mislim da mi se miris stvarno nije dopadao. Moja mama je morala dobro da pazi da ne kupuje sredstva za čišćenje koja mirišu na pomorandžu, zato što bih odlepio. Ali potrebna mi je prava stvar da bi mi bilo baš loše. Morao sam da odsustvujem iz škole onih dana kada je trebalo da pravimo sveće sa postoljem od pomorandže za Božić.

I šta se sada događa kada namirišeš pomorandžu?

Sada mi je samo neprijatno, ali u stanju sam to da podnesem. U prošlosti bi mi skočio adrenalin, počeo bih da se vrtim, uhvatio bi me strah, počeo bih da se znojim i da plitko dišem, a onda bi me verovatno uhvatio pravi napad panike.

Kako si prebrodio tu fobiju?

Nisam čak ni morao mnogo da se trudim. Samo zbog toga što je bilo situacija kada sam morao da se nosim s tim, na kraju sam našao načina da se nosim s tim.

Foto via Pixabay

Pričaj mi o svojoj fobiji.

Ema: Nisam obožavatelj malih rupa – ne volim kada ih ima mnogo na jednom mestu, to me podseća na strukturu mesa. Na primer, pčelinje saće mi je okej, ali korali nisu. Znam da neki ljudi odlepljuju na pore i ako su uvećane na koži, a to je i sa mnom slučaj.

Znači ne voliš da gledaš ceđenje bubuljica na Jutjubu?

Ne odlepim od toga toliko, kao od nekih drugih stvari, ali teško je to opisati bez gledanja. To se zove tripofobija, ali ne mogu da čitam članke, zato što imaju slike.

I od čega onda odlepljuješ u svakodnevnom životu? Ima li stvari koje se trudiš da izbegavaš?

Juče je parče ananasa imalo rupicu za semenku, i to me je okinulo. Danas sam videla vazu koja ima strukturu od rupica po celoj površini, i nisam mogla da je gledam.

Koliko dugo se plašiš rupica?

To se definitivno razvilo otkako sam starija; u poslednjih osam godina, ili tako nešto, rekla bih. Nisam sigurna otkud to, ali sada je tu i ne mogu da ga se otresem. Ne mislim da sam bila ovakva kada sam bila mala.

Šta te tačno užasava kod njih? Možeš li da preciziraš?

U pitanju je to kako izgledaju kada su grupisane. Osetim potrebu da ih popunim. Ili uništim. Ako je samo jedna rupa, uopšte ne odlepim.

Foto via Pixabay

Džone, koja je tvoja noćna mora koja te najviše plaši?

Džon: Prilično se užasavam zečeva. Mislim da sam tokom odrastanja previše gledao Brežuljak Voteršip.

Svih zečeva? Čak i slatkih, malih zečića?

Da, jednostavno mi je veoma nelagodno u njihovom prisustvu. Pokušao sam da se suočim sa svojim strahom i nedavno sam jednog uzeo u ruke kod jednog svog prijatelja, ali nije mi se dopalo.

Šta ti se ne dopada kod njih?

Ništa posebno, ali kod njih postoji nešto zlokobno što šira javnost ne uspeva da uoči.

Šta misliš, kakvo je to njihovo zlokobno svojstvo?
Da znam, možda bih bio manje zabrinut.

Foto via Pixabay

Zdravo, Kim, koja je tvoja uvrnuta fobija?

Kim: Userem se od straha kada vidim one ljude koji rade na istorijskim lokacijama, i ponašaju se kao da potiču iz viktorijanskog doba, a ti budeš u fazonu, „ZNAM DA NE POTIČEŠ IZ JEBENOG VIKTORIJANSKOG DOBA, ZOVEŠ SE DŽONO, KORISTIŠ ELEKTRIČNU ENERGIJU, JEBENO BATALI TO". Mislim da se to zove muzejsko pozorište, i moj je jebeni ahrineprijatelj.

Vau. Jesi li kao dete doživela neki traumatični incident u londonskim tamnicama?

Ne, to se prvi put dogodilo na nekom školskom izletu u neki viktorijanski mlin, već sam bila uznemirena na neki uvrnut način, i kada se pojavio taj tip sa cilindrom na glavi i počeo da priča kako pravi svećnjake i sedi pored kamina, ja sam popizdela i povikala: „Ali imaš televizor, zar ne? Samo priznaj da imaš televizor". Onda su me izveli iz kolibe da se smirim, jer sam bila pod velikim stresom.

Kako si se osećala?

Nerazumno panično i uznemireno – želela sam što pre da se udaljim od lažnog viktorijanca, kada sam shvatila da neće da odustane od glume. Stajala sam napolju i bilo mi je potrebno deset minuta da se smirim i počnem normalno da dišem, a onda sam ostatak izleta provela kao na iglama, govoreći, „Naravno da neću da uđem tamo", ispred svake viktorijanske radnje na koju smo naišli, i samo sam stajala ispred kao neka mučenica.

Da li je od tada bilo još incidenata sa lažnim viktorijancima, ili si ih jednostavno izbegavala?

Nije bilo više incidenata, zato što ih izbegavam. Jebeš londonske tamnice, jebeš viktorijanski mlin, jebeš stokportsku fabriku šešira.

Pričaj mi o svom iracionalnom strahu.

Indija: Ja jebeno mrzim sidra – naježim se kada ih vidim. Ne mogu da podnesem pomisao na svu tu gustinu i energiju koja prolazi kroz njih – svi tu vodu, brodove, stene, svu tu borbu.

Koji su simptomi kada ugledaš sidro?

Osetim se ophrvano, zadnji deo vrata mi postane veoma ranjiv, grudi mi se naduju kao da je u njima balon, samo želim da se sklonim od njih. Sada su mi se oznojili dlanovi, samo zbog toga što razmišljam o njima.

Utiče li to na tvoje odlaske na more?

Pa, na oprezu sam – očekujem da ću videti neko, pa izbegavam sidrišta. Na putu do posla prolazim pored bristolske luke, i sa strane se nalazi brod kome iz trupa viri sidro. Moram da ga gledam dok prolazim pored njega, da bih bila sigurna da je… ne znam, i dalje tu? Mrzim ih zbog toga koliko veliko izgledaju van vode, a u vodi deluju tako sićušno.

Sećaš li se nekog određenog incidenta koji je okinuo fobiju, ili si je uvek imala?

Igrala sam se na njima kada sam bila dete. Sećam se da je ovo počelo tek u ranim dvadesetim.

Jesi li razmišljala o terapiji zbog sidra? Ili to nije toliki problem?

Ne, ima mnogo drugih stvari koje bi trebalo da rešim pre ovoga – prilično uspešno mogu da izbegavam sidra.

Koja je tvoja fobija?

Userem se od straha od bilo čega što je dlakavo – od vate, kuhinjskog sunđera, teniskih loptica, filca… iz nekog razloga, kada god vidim nešto takvo, ili razmišljam o tome, zamišljam kako mi to dodiruje zube i sva se stresem.

Šta ti je odvratno kod toga?

Teško je to opisati; jednostavno, sama te tekstura, i možda ambivalentnost granica? Na primer, pamučna vata je čvrsta, ali je skoro kao oblak, i to me užasava.

Kada si shvatila da se plašiš dlakavih stvari?

Nisam sasvim sigurna. Definitivno mi je to bilo kul, kada sam bila mala, ali mislim da je pranje sudova to okinulo – zelena strana sunđera mi je jednostavno grozna. Okej je da je samo gledam, ali to me uvek dovede do toga da zamišljam da ga neko iz nekog razloga grize, a to me uplaši. Ideja da ljudski zubi budu u kontaktu sa nečim tako dlakavim.

Kako onda pereš sudove?

Koristim rukavice, pa mi ne dodiruju kožu, ali i dalje mi je mrzak svaki trenutak, i ne mogu da prestanem da zamišljam kako dodiruje zube, od čega mi je fizički muka, ali jednostavno nekako istrpim.

Nadam se da ćeš uskoro kupiti mašinu za pranje sudova.

BEN, 27

Foto via Pixbay

Čujem da imaš fobiju od šolja. U čemu je fora?

Ben: Mrzim da ih dodirujem – jebeno su uvrnute. Zašto bi pio iz nečega, kada ne vidiš ono što piješ?

Kako piješ tople napitke?

Ne pijem – mrzim vrele tečnosti: čaj, kafu, toplu čokoladu, krem. Proše zime sam se baš napalio na topli med i limun, i mućkao sam to u čaši, dok nisam razbio jednu, a onda mi je devojka kupila staklenu šolju.

Da li bi pio hladno piće iz šolje?

Ne. Ne volim ni da ih dodirujem kada perem sudove, odvratne su mi.

Je li bilo nekog napretka sa tvojim strahom?

Nedavno sam prvi put devojci skuvao šolju čaja, tako da je i to bilo nešto.

Još na VICE.com

Globalna liga straha za 2017. godinu

Kad od straha ne smeš da prozboriš: fobija od razgovora

Koliko treba da se plašim da živim sam?