Najproblematičnije megapožare na svetu izazivaju ljudi

Ova priča je deo Covering Climate Now, serijala koji je proizvod globalne saradnje. Više od 250 vesti deo su ovog serijala kako bi se pojačala vidljivost problema povezanih sa klimom na Zemlji.

Veliki deo sveta je zahvaćen plamenom. Od amazonskih kišnih šuma, do Sibira i Arktika, samo ti požari ispuštaju više ugljen-dioksida u vazduh svakog meseca nego što to čini Švedska na godišnjem nivou. U Rusiji, jedna šuma veličine Engleske izgorela je ove godine. A na Grenlandu, količina leda koja se istopi za samo jedan dan može pokriti celu površinu Holandije vodom dubine pola metra.

Da li možemo da zaustavimo ovaj trend, ili je vreme da se naviknemo da će od sada biti tako? Kako bismo otkrili, proveli smo vreme sa grupom volontera vatrogasaca u Kareliji, regionu u severozapadnoj Rusiji, koja je pod šumom na preko 97 odsto teritorije. Ovo područje je najzapadnija tačka ruske tajge. Ukupna površina koju pokrivaju tajge na svetu procenjuje se na duplo veću površinu nego što se prostiru SAD, a upravo tajge predstavljaju oko 30 odsto svih šuma na svetu. Prema podacima koje su prikupili satelitski sistemi NASA, požari u tajgama postaju sve duži i intenzivniji.

Nakon četvorosatnog putovanja vozom iz Sankt Peterburga, i onda vožnje od sat vremena, sedim u gumenjaku na ogromnom jezeru Ladoga - površina ovog jezera može se uporediti sa površinom Velsa. Plovimo pored zida od drveća koji se pruža niz obalu ka horizontu. Ovaj zid prekida tek poneko ostrvo, na kome raste još drveća. Zastali smo kod jednog od ovih udaljenih ostrva, gde su tri grupe volontera postavile šatore na tri meseca preko leta kako bi probali da ugase neke od nebrojeno mnogo požara u ovom regionu površine dvesta kvadratnih kilometara.

Volontere predvodi Grigori Kuksin, načelnik operacije gašenja požara. Kuksin je vatrogasac od 1998. Njegov prvi zadatak pre dvadeset godina bio je da nagovori ruski vladu da pokrene akciju gašenja požara koji su se širili nacionalnim parkovima u blizini Moskve. Kuksin i njegova tadašnja grupa volontera bili su uspešni, i sada on pokušava da isti taj duh prenese i na volontere na jezeru Ladoga. Ipak, to nije lako - većina ljudi veruje da su ovi požari prirodni i da ne mogu biti kontrolisani, a Kuksin pokušava da ukaže na to da je većina štete nastala ljudskom rukom, pa da je samim tim moguće izbeći je.

Kuksin je glasan kritičar Putinove vlade. Pre četiri godine, nakon nekoliko smanjenja budžeta namenjenih vatrogasnoj službi, ruska vlada uvela je novo pravilo koje dopušta da se udaljeni šumski požari ostavljaju da gore, što ogromne regione u Rusiji ostavlja bez pomoći države kada se radi o gašenju požara. A kako bi se izborili sa ovim ogromnim požarima, timovi volontera širom Rusije preuzeli su stvari u svoje ruke. Kuksinova jedinica ovde na jezeru Ladoga, na primer, ugasi nekoliko desetina šumskih požara svake godine, a još mnogo njih spreči da se prošire. Prema nekoliko zvaničnih statistika, oko 669,000 hektara ruske zemlje izgorelo je u šumskim požarima u toku prve polovine 2016. godine – ipak, Greenpeace, koristeći podatke koje su prikupili satelitom, veruju da je ova brojka umanjena, i da je u realnosti to bliže 3.5 miliona hektara. Kuksin radi i na tome da se umanji frekventnost požara, time što edukuje lokalce, ali i širu populaciju, o pravim razlozima zbog kojih ovakvi požari nastaju. Do sada, on je ovu poruku preneo u preko 8,000 škola i putem nebrojeno mnogo lokalnih, ali i nacionalnih TV kanala.

Kada smo iskoračili na ostrvo, moj vodič pokazao mi je kameno zaravnjenje na otvorenom, gde je trebalo da postavim svoj šator. Odmah iza šatora, u malom delu šume, on mi je pokazao gde je toalet - jednostavna građevina od dasaka oko duboke rupe pune govana, iskopane na nizbrdici. Na najdaljoj tački stene je još jedna građevina koju gotovo odnosi vetar koji duva. Kasnije su mi rekli da je to sauna.

"Devet od deset požara u Rusiji izazvao je čovek,“ rekao mi je Kuksin dok smo doručkovali sledećeg jutra. U ovom regionu, glavni uzročnici požara su logorske vatre i cigarete. Tlo tajge pokrivaju slojevi osušenih ostataka mahovina i lišaja, tako da je najveći problem sa kojim se ovi volonteri suočavaju to što ovi ostaci nekada gore u dubljim slojevima, tako da se na površini to ne vidi. Ukoliko bacite cigaretu na pod, ili upalite logorsku vatru ovde, možda nećete primetiti da vatra i dalje tinja kada budete odlazili. U međuvremenu, ta vatra se proširila duboko u tlo. Ostaci biljaka gore sporo, sve dok vatra ponovo ne stigne do površine, što se može dogoditi i po nekoliko desetina kilometara od prvobitnog izvora. Mnogi ljudi zbog toga misle da su ovi požari nastali prirodnim putem, dok ih u realnosti izaziva ljudska nepažnja.

U južnom Sibiru, gde se dešavaju najveći požari, Kuksin mi kaže da ove požare izazivaju aktivnosti farmera. “Ruski farmeri spaljuju travu, zato što misle da time zemljište čine plodnijim, ali ove metode spaljivanja trave mogu dovesti do velikih i destruktivnih šumskih požara,“ objašnjava Kuksin. Spaljivanje trave zapravo je zabranjeno u Rusiji, pa ipak, svake godine novi satelitski snimci pokazuju da se ova praksa i dalje sprovodi izuzetno često.

Sa druge strane, šta je sa požarima koji se dešavaju u nekim još ređe nastanjenim predelima, poput Arktitka? U mnogim slučajevima, ovi požari su izazvani gromovima, za koje se očekuje da će postati sve češća pojava usled globalnog zagrevanja. Takođe, gotovo je nemoguće sprečiti ih. Sander Veraverbeke, naučnik pri VU Univerzitetu u Amsterdamu, objavio je istraživanje 2017. godine, u kome je analizirao uticaj gromova na pojavljivanje skorašnjih šumskih požara. “Kada ovaj model kalibriramo na period do kraja ovog veka, vidimo da možemo očekivati i do tri puta više gromova kao rezultat globalnog zagrevanja,“ rekao mi je on preko telefona. Teško je predvideti precizno, ali sudeći po trenutnom nivou vegetacije, možemo očekivati da vidimo dva ili tri puta više požara nego što je slučaj bio do sada, i to do kraja veka. I dok je ranije pravilo bilo da tajge gore ređe nego jednom u svakih stotinu godina, sada je u proseku potrebno samo 50 godina pre nego što isti predeo požar ponovo zahvati.

"Ne zanima me da li je požar izazvao grom ili neka osoba,“ kaže Kuksin. “Ukoliko možemo da sprečimo požare koje izazivaju ljudi, to će takođe pomoći u borbi protiv klimatskih promena, zbog toga što će manje ugljen-dioksida završiti u atmosferi.“

Vratili smo se na gumenjak sledećeg jutra u 6 sati, i vozili se devet sati do požara udaljenog dvesta kilometara, u oblasti koja mesecima gori svake godine. Kada smo konačno stigli, već je počeo da pada mrak. Konstantni sloj dima zamućuje vazduh, što još više sprečava svetlost da dođe do nas.

Kuksin je želeo da nam pokaže koliko je teško zgaziti plamen jednom kada je već jako zažaren. Prvo smo morali da pronađemo izvor vode. Samo to potrajalo je sat vremena. Kada smo napokon našli jedan, morali smo da hodamo do predela gde je dim posebno gust, i da se probijemo kroz divlje ljubičasto cveće kako bismo stigli do kraja polja gde su ostaci biljaka goreli metar ispod površine tla.

Svuda oko nas tlo je bilo dubinski zapaljeno, sve je gorelo. Kuksinov tim nagurao je svoja sredstva za gašenje vatre duboko u zemljište, zajedno sa termometrom koji je trebalo da nam kaže kada je vatra ugašena. Grupa od devet volontera vatrogasaca provela je naredna tri sata u gašenju deset kvadratnih metara. Bio je već uveliko mrak kada je vatra bila tehnički ugašena. I dalje, puno dima nastavilo je da nadire iz zemlje.

Koliok god bilo teško izboriti se sa ovakvom vrstom vatre, to nije ništa u poređenju sa izazovima koji se nameću u nekim udaljenijim predelima. Istočni Sibir i Arktik gotovo da nisu naseljeni, tako da je jako teško naći ljude koji bi želeli da se bore protiv požarima koji u ovim predelima malo-malo gore mesecima. U međuvremenu, ruska vlada rado dopušta da ovi predeli nastave da gore. Ipak, pritisak javnosti mogao bi da promeni situaciju. Ranije ove godine, bes se širio zbog smoga iz Sibira koji je počeo da se premešta iznad nekih naselja. Više od pola miliona Rusa potpisali su peticiju u kojoj zahtevaju od vlade da ugasi požare. A što je iznenađujuće, Putin je na to odgovorio - naredio je vojski da krajem jula krenu u akciju - ipak, ona nije bila preterano uspešna.

NASA je skoro najavila “Global Fire Atlas” – otvoreni servis koji će u kombinaciji sa modernom satelitskom tehnologijom omogućiti detektovanje bilo koje vatre koja gori bilo gde u svetu u roku od tri sata. Ipak, i uz sve te informacije, kao ćemo odlučivati da li je neki požar vredan muke da bismo ga ugasili?

"Mi želimo da gasimo požare kako bismo se borili sa njihovim uticajem na klimu, a ne samo kako bismo sačuvali ljude,“ kaže Veraverbeke, “pa ipak, za to je neophodno analizirati i odnos cene i potencijalnih benefita. Naučni svet sada pokušava da dođe do takve razmene pripisujući ukljen-dioksidu monetarnu vrednost.“

Nakon što sam učestvovao u gašenju požara tri sata, osećao sam se kao da sam ušmrkao ljuti sos. Uprkos ogromnom trudu koji se ovde ulaže, teško je otrgnuti se mračnom osećaju koji izaziva shvatanje da stotine hiljada stabala i polja širom sveta trenutno gore. Kuksin je celu svoju karijeru posvetio gašenju požara, upoznao je hiljade ljudi i verovatno stotine ubedio da mu se priključe u borbi. Kada oni prošire priču o ovom problemu, možda će i ostali biti inspirisani da krenu u akciju. U isto vreme, ovo može delovati i kao uzaludan posao - požari ponovo keću svake godine, a ove godine ih je više nego ikada ranije. Ipak, ono što sam naučio od Kuksina i njegovih volontera je da nije opcija da ne radimo ništa po tom pitanju.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE NL.