Fotografije zbunjenih ljudi na semaforu

Den Brajant voli zbunjeni izraz na licu osobe koja se pita ko je to sad slika. Iz ljubavi je počeo da radi na svojoj najnovijoj i provokativnoj seriji fotografija – ljudi u kolima na semaforu. U svetu privatnosti, saobraćaj je siva zona. Dok čekaju zeleno svetlo ljudi često pevaju, čačkaju nos, šminkaju se, pričaju sami sa sobom. Misle da im je intima zagarantovana, baš kao i svi ostali, zbijeni na malom prostoru iza prozora automobila.

Da bi istakle ovaj paradoks, Denove fotografije stvaraju direktnu interakciju između subjekta i posmatrača. Ljudi su uhvaćeni u najranjivijim trenucima, maestralno zbunjeni. Pitali smo Dena kako i zašto, plus par etičkih pitanja.

VICE: Den, na ovim fotografijama se jasno vidi neprijatnost subjekta. Da li je to slučajno ili si baš to hteo da istakneš?

Den Brajant: Nije slučajno jer kad god pitaš nekog za dozvolu, oni promene izraz lica. Ali zato kad slikaš i ne pitaš, oni te pogledaju kao „šta koji kurac, šta slikaš?" ili su prosto zbunjeni. Meni je to predivno.

Šta ti se tu sviđa?

Neobično je intiman taj trenutak između fotografa i subjekta. To mi prija, iako tehnički ovo i nije ona „ulična fotografija". Prava ulična fotografija zahteva da subjekat uopšte ne bude svestan. Ja se tu razlikujem jer uživam u ovoj interakciji. Kad me čovek gleda pravo u objektiv, on tada gleda i svakog posmatrača. Tu postoji i interakcija i interferencija, što znam da pravi ulični fotografi ne odobravaju.

Svakako. Vidi se baš taj trenutak kad pomisli „E sranje, uslikao me!"

Jeste, i još uz blic, to im deluje onako baš nametljivo.

Ima li tu etičkih nedoumica? Da li nekog ne želiš tome da podvrgneš?

Ne slikam beskućnike, nikad. Beskućnike, invalide, sve nezaštićene ljude, oni me ne zanimaju. Ulična fotografija se već previše fokusira na beskućnike, tako da ne osećam potrebu da njih dodatno dokumentujem. Ali kad je u pitanju elita u finim odelima, tu sve može. Opet, želim da istaknem da ne pokušavam ništa negativno da uradim. Nije mi cilj nikog da prikažem u negativnom svetlu. Samo me strasno privlači realnost, to je ono glavno. Hoću samo stvarne interakcije, ne zanimaju me poze.

Da, to se i vidi. A ove slike policije, šta tu pokušavaš?
Oni su kao neko moje drugo, onostrano ja. Ja naravno nikad ne bih napao ili udario policajca, ali mogu da ih fotografišem što je odmah ispod napada. Ali ne mislim nasilno. Ako su mi ruke vezane i mogu samo da fotografišem, onda hoću bar da to radim iz blizine, da im se uvučem pod kožu.

Da li te policija doživljava kao pretnju?
Njima su svi pretnja, u tome i jeste problem. Ovih dana odmah kreću suzavcem, ali ja se sećam vremena kad nisu prskali nego su pričali sa ljudima. Danas niko neće da priča, samo te prsnu, posle kažu da si pružao otpor, i gotova stvar.

Da se vratimo na ovu seriju. Sve fotografije su snimljene u strogom centru Londona, a da li misliš da bi mogao da ih snimiš i negde u predgrađu, u manjoj gužvi? Pa meni gužva odgovara, gužva mi baš pomaže. U neku ruku se krijem u masi. Jesam malo radio po ulicama u Klejtonu i takvim mestima ali tu čovek bude baš na otvorenom, onako izolovan.

Jesi li u centar prešao upravo zbog ovakvih fotki?

Tako je, ranije sam živeo u predgrađu kod mame. Za fotografiju kakvom se ja bavim, centar grada je optimalno okruženje… kao za lovce. Moja lovina su ljudi – ne bukvalno, ali eto kao da idem na safari, pa biram gde ću i šta da ulovim. Shvatio sam da bih mogao svakog dana da napravim fotografiju koju ću posle gledati do kraja života. Ja to očekujem kad god krenem da radim, i evo do danas imam nekih pet ono baš vrhunskih fotografija koje obožavam.

tekst Ešli Gudal; fotografije Den Brajant, Instagram