​Ja ne umem da razgovaram sa devojkama

Znao sam da moramo da raskinemo. Nije da smo se nešto mrzeli, ali čim je penjanje na kitu iz fizičkog prešlo u figurativno, znao sam da je vreme da odjebem sve to. Prošle su skoro tri godine otkako sam poslednji put bio u vezi sa nekom devojkom. Već tri godine ne moram da se pretvaram da mi je okej pecivo od heljdinog brašna, da mi ne smeta što mi njeni prsti maste kosu i što na TV-u uvek ide Fox Life. Toliko dugo već živim kao sebična, samoživa stoka i raspored predavanja i vežbi predstavlja jedinu varijablu koja utiče na moje vreme. Račun za mobilni telefon mi se smanjio, izgubio sam nadimak i prestao da klimam glavom. Dakle, živim kao car, barem po nekoj mojoj definiciji rojalnog života.

Nameravao sam da nastavim u tom stilu, ali onda su se besmislena pitanja "ima nešto novo?" pretvorila u "imaš neku novu?". Trudio sam se da izbegnem sve moguće slave i rođendane po gajbama, ali na kraju bi mi uvek nekako napenalili ovo pitanje. Ja bih tada odgovorio kako ima tu jedna devojka. Često lažem, doduše nevešto, jebi ga, pa bi odmah nakon mog odgovora usledio rafal pitanja i ubrzo bi svi shvatili da sam zapravo mislio na Kiru Najtli.

"A kako nema?", pitali bi me pošto bi saznali istinit odgovor.

"Pa, otkud znam kako nema. Nema, jebi ga, nije baš sve tako prosto kao u Telenor reklami. A nije kao da nešto pucam od interesovanja u poslednje vreme. "

"To si rekao prošle godine, a i pretprošle", nastavili bi u stilu Radmile Savićević.

"Pa kad ste me to isto pitali PROŠLE GODINE, A I PRETPROŠLE! Takav mi je period naišao, zajebite me. "

"Taj tvoj period traje već tri godine", sada su već citirali Slobodu Mićalović

"Da, period konstantnog bola u preponama. A koliko vaš period on-off veza traje? Pet godina? Koliko traje period zvanja mene u pola noći, pijanog drkanja na drugare zbog svađe sa ribom oko nekog jebenog statusa i sukcesivnog postovanja Gansove November rain? Batalite me sa takvim budalaštinama."

"Ti si nadrkani, nesposobni idiot. Zato i nemaš devojku."

Ovo nisam očekivao. Jesam nadrkan, često bez ikakvog razloga. Ne čestitam rođendane ljudima na Fejsbuku, ne krstim se kad prolazim kroz crkveno dvorište, verovatno sam zato i idiot. Ali da li zaista nisam sposoban da imam devojku? Da li sam zbog manijakalnog gledanja serija i činjenice da maženje psa predstavlja najviši nivo nežnosti koji sam praktikovao poslednjih godina postao socijalno osakaćen?

Sranje, mrzim ovaj osećaj. Ta neka smaračka nelagodnost, prisustvo stranog tela u organizmu koje me tera da iskočim iz svog idealnog mira. I to ne kako bih nekom mentolu dokazao nešto, već kako bih sam sebe ubedio da nisam mentol.

Već sledećeg dana sam krenuo da razrađujem taktiku. Iz prostog eksperimenta ovo je polako prerastalo u noćnu moru. Shvatio sam da nemam blagu predstavu o tome šta treba da radim. Kako prići devojci u 2014. godini? Da je udarim kolima? Uspavam strelicom? Čak i da uspem da uspostavim primarnu komunikaciju, šta nakon toga? Ne verujem u logičan sled događaja, ne umem da sviram Čorbine pesme na gitari, ne čitam Koelja, šta mi drugo preostaje?

Malo sam se raspitao po gradu, čisto da dobijem uvid u situaciju, da vidim kakvo je raspoloženje kod modernih devojaka 21. veka. Saznao sam da je u međuvremenu par devojaka koje su mi se sviđale uspelo da napusti grad (jedna čak i kontinent), dok su ostale završile u naručju bradatih poklonika Instagrama. Odlučio sam da prekinem ovaj masovni odliv estrogena. Ne bukvalno da zatvorim državne granice ili šta ja znam, već da budem muško – ono pravo, brkato, i načinim prvi korak. Bez brade i Instagram profila to će biti teško, ali ne i nemoguće.

Iako sam kao najveća seljačina u njenoj blizini uvek pokazivao više interesovanja za svoje cipele, mislio sam da ne mogu toliko da zajebem stvar sa devojkom koju već godinama viđam na fakultetu. Ali nisam bio u pravu. Izgleda da je susret koji počinje uzvikom "Hej" i nalikuje onom kada Zlatiborac sretne svog daljeg rođaka sa Pala potpuno neodgovarajući za upoznavanje sa devojkom. Činilo mi se da je sve pod kontrolom, ali, sa podočnjacima koji su posledica suočavanja sa prvim rokovima za tekst i pečatima od dlaka po licu koji bi trebalo da predstavljaju nekakvu bradu, izgledao sam kao manijak koji je ostao bez zaliha diazepama.

Pričao sam, to jest, pokušavao sam da pričam, ali su rečenice bile besmislene, pa se ona trudila da ih završi umesto mene. Šta sam na kraju rekao ne znam ni sam, a šta je ona iz toga zaključila, ne smem ni da pomislim. Verovatno da želim da je kidnapujem i prodam Slovacima za stotinak evra i kradeni ajfon. Ona je žurila negde, što je u ovom slučaju bilo dobro za oboje, pa smo odlučili da razgovor nastavimo neki drugi put. Spojlovaću odmah, do nastavka razgovora nikada nije došlo.

"Šta je ovo bilo?", pitao sam samog sebe. Ako bih pušio, kapiram da bi ovo bio trenutak kada bi trebalo da zapalim cigaru i šetkam se levo-desno kao da čekam kec za Arsenal-Totenhem. Zar su oni jebivetri koji se drže za ruke i provode četvrtak gledajući filmove sa Adamom Sendlerom bili u pravu? Čudno je to, sa jedne strane me je bolelo dupe, a sa druge strane nisam smeo da izgubim ovu bitku. Liznuo sam prst poput brokera iz Sitija sa kraja sedamdesetih i proskrolovao inboks kako bih pronašao sve pozive na kafu koje sam mesecima uspešno izbegavao. Trebalo mi je samo par klikova i nekoliko laži o tome kako zbog faksa nisam stigao ranije da se javim (svi lakše lažemo na četu) i već za nekoliko sati smo se našli u obližnjem kafiću. U Nišu su svi kafići obližnji.

Ona je birala lokal. Okačio sam njen kaput, seo prekoputa nje, poručio neku kafu koju ne pijem i flaširanu vodu. Ovo bi trebalo da bude lako, pomislio sam, devojka usta nije zatvarala. Dok nam je konobarica donela piće, već je stigla da mi ispriča koje sve probleme ima sa komšijama koji su se doselili pored nje, kako je naučila da zaobilazi red u Objedinjenoj naplati i zašto je raskinula ugovor sa SBB-om. Ja sam samo stigao da kažem da sam išao na paintball i krenuo da joj ispričam kako bih voleo da probam novi karting, ali me je već prekinula pričom o tome kako njena sestra ne može da nađe smeštaj na Ohridu za Novu godinu.

Naredna dva sata sam slušao o tome koji su potencijalni razlozi za odlaganje emitovanja novog serijala emisije Ja imam talenat, zbog čega je u sredu već kasno rezervisati kafanu za subotu uveče i koje su prednosti Samsunga u odnosu na HTC. Dva puta me je pitala da li mi smeta dim i ja sam se, iako bih je najradije pikslom odvalio u slepoočnicu i pobegao kroz izlog, samo osmehnuo i rekao da mi ne smeta.

Već sam u glavi stigao do poslednjeg paragrafa sopstvenog testamenta, kada mi je rekla, "Evo, da ispušim ovo i krećemo". Pred očima mi se rasprštao šangajski vatromet. Za par minuta ću biti slobodan. Ali ona nije mislila tako. Njeno dovršavanje cigarete trajalo je još jebenih 25 minuta uz monolog o eutanaziji pasa lutalica i hajlajtovima filma Mali Budo.

Nisam mogao da je ispratim jer sam morao da šetam već prošetanog psa. Pri rastanku sam joj rekao da sam se prijavio u mirovne snage i da neću biti tu narednih osam meseci, a i kada se budem vratio, neću više biti isti čovek. Nasmejala se i nisam siguran koliko mi je poverovala.

Okej, nije loše, ili ja ispadnem psihopata, ili izađem na kafu sa jednom. Dakle, za sad je nerešeno. Na svu sreću, postojala je i čuvena poslednja opcija – izlazak u klub. Građen sam kao stalak za mikrofon i svaka košulja mi je preširoka, ali kakve veze ima. Ribe koje spiče četiri šutera to neće primetiti, neće apsolutno ništa primetiti.

Izašao sam u klub od 12 kvadrata gde dolazi ekipa koja sere kako je pivo preskupo. Konobarice ne umeju da broje i muzika se pušta na očajnim zvučnicima. Sve to čini ovaj klub neverovatno alternativnim. Seo sam za sto u uglu i poručio piće. Da pušim, sada bi bio još bolji momenat da zapalim cigaru. Pravio bih velike kolutove dima i složio onu facu koja vam govori da u tom trenutku razmišljam o nihilizmu Fridriha Ničea. Moje duboke misli bi prekinula samo konobarica koja ne ume da mi vrati kusur. Ali jebi ga, sa kiselom vodom to nije moguće. Niko ne razmišlja o filozofiji uz flašicu Hebe.

Sedeo sam tako i polovično slušao drugara do sebe. Morao sam da se koncentrišem. Trebalo je da pronađem devojku koja je dovoljno pijana, a da pritom ne izgleda kao žrtva holokausta, što nije bilo baš jednostavno. Ma ko ga jebe, pomislio sam. Ona se definitivno neće sećati ničega, a ako joj budem video kvar na šestici ili osetio turšiju pri prvom poljupcu, naći ću način da i ja sve to zaboravim.

Prekinuo sam prijatelja koji je u tom trenutku pričao o probijanju roka za asfaltiranje njegove ulice i rekao mu da se odmah vraćam. Prišao sam jednoj devojci i rekao kako mnogo dobro skidam glas Metjua Mekonahija. Mogla je da bira između scena iz filma Kako izgubiti dečka za 10 dana i Interstellara, ali je izabrala Džek Denijels. Dok sam otišao po njen dupli Džek (moja je ideja bila udvostručiti dozu), ona se već ljubila sa likom iz lokalnog benda koji je navikao na aplauze.

Vratio sam se za sto sa čašom Džeka koju niko nije hteo da pije. Ponovo sam polovično slušao mog sagovornika, ali sam se sada i slagao sa njim o tome kako je ostavka kompletnog rukovodstva jedino logično rešenje. Smejali smo se zajedno, ali sam se ja smejao i za sebe. Smejao sam se apsurdu ovog dana, čitavog pohoda. Nisam mogao da verujem kako sam to kontradiktoran sa samim sobom. Prvo, pitao sam se zašto sam uopšte krenuo u ovako nešto kada se na top 10 listi mojih prioriteta još uvek ne nalazi lična zamenica "mi". Nema sklada u orkestru kojim ja dirigujem, u specijalnoj jedinici komandanta Dimitrijevića važi pravilo every man for himself nezavisno od situacije.

Sa druge strane, ipak sam delom očekivao da čitav ovaj haos oko startovanja riba uspe, pa je onda sve ovo bilo pogrešno. Pristup, tip devojaka, lokal – sve potpuno pogrešno! Možda nije trebalo ni kiselu vodu da pijem, otkud znam. A možda jednom i naiđe neka devojka koja će me oduševiti svojim poznavanjem stripa Cyanide & Happiness. Možda se retko budemo viđali zbog obaveza i poslova, a i tada budemo provodili vreme u odvojenim sobama, gledajući svako svoju seriju. Možda prođemo kroz najspektakularniji razvod na svetu, ili se ispoubijamo. A možda ostanem sam, nabacim stomak, počnem da nosim trenerke i zaradim akne i bubuljice. Onda bi me moja baba nekim preparatom spasila, a zatim i oženila. Sve je moguće. Posegnuo sam za razvodnjenim Džekom.