Srbiji je potrebna evolucija

Prošlo je dve stotine godina od kako je Srbija započela uspešan put izgradnje samostalne države u novom veku. Taj početak je bio u blatu jedne poluprovincije Osmanskog carstva, naslonjen na tragično, ali istovremeno i emancipujuće, iskustvo Karađorđeve Srbije. Vojni sukobi su obeležili samo dve naredne godine po izbijanju Drugi srpskog ustanka,, a već posle 1817. godine borba za osamostaljenje se najvećim delom odvijala u miru i diplomatskim sredstvima. Ovaj drugi predstavlja verovatno bitniji deo procesa koji se naziva i "Srpska revolucija" (1804 – 1835).

Ne želeći da ni na koji način poredim učesnike i vođe Prvog srpskog ustanka sa nesrećnim rukovodstvom Srbije sa samog kraja 20. veka, činjenica je da se Srbija 1815. godine, kao i dva veka kasnije, nalazila na izmaku perioda velikih nacionalnih lomova i poraza. Ti porazi se, izgledalo je tada, a izgleda i sada, nisu (bili) još sasvim ni završili. Kao i tada, tako i danas, veliki deo istaknutih narodnih prvaka (uglavnom krupnih trgovaca i vlasnika zemlje i krupne stoke) otišao je iz zemlje (u današnjem slučaju, reč je više o iznošenju kapitala).

Srbija je bila i privredno devastirana u period 1813-15 odvođenjem velikog dela stočnog fonda, jedne od osnova privrede u zemlji, i to najvećim delom u druge delove osmanske države. Veliki deo najobrazovanijih Srba se, kao i danas, nalazio izvan teritorije bivše ustaničke Srbije, uglavnom u Austrijskom carstvu, kao što se i danas veliki deo najbriljantnijih srpskih stručnjaka u mnogim oblastima nalazi u Zapadnoj Evropi, SAD, Kanadi, Australiji i drugim zemljama.

Takođe, donekle slično, Evropa se posle revolucionarnih Napolenonovih godina nalazila, činilo se, na pragu perioda dominacije više velikih sila nad sudbinom malih naroda i jednog, uopšteno, reakcionarnog peroda - u čemu je možda moguće pronaći sličnosti sa današnjim vremenom definitivnog kraja liberalnog sna o "kraju istorije" i početka procesa uspostavljanja određene vrste svetskog "koncerta sila", u vidu takozvanog "multipolarnog sveta".

Gde se mi danas nalazimo u odnosu tadašnji, a uzimajući u obzir današnji, ovakav "presek" evropskih nacija?

Tokom prve četiri decenije 19. veka, mnoge današnje etablirane evropske (nacionalne) države ne postoje bilo kao samostalne, bilo kao zavisne političke tvorevine. Ne postoji Bugarska, Slovačka, Slovenija, Finska, Poljska, Irska, Norveška, daleko su od obnavljanja čak i stare srednjovekovne države kao što su Češka ili Mađarska, a čak se i kasnija kolonijalna sila Belgija tek pojavljuje kao nezavisna država. Nemačka i Italija još uvek su daleko od ujedinjenja, iako je Pruska značajna evropska sila.

Položaj Srbije 1815. se lako može kvalifikovati kao nezavidan, ali je od tada pa nadalje ovaj začetak države neprekidno i nezadrživo izranjao iz viševekovne utopljenosti u Osmanskom carstvu. Miloševa Srbija, kao prvobitno poluautonomna oblast, je, činilo se, znala kuda ide, i ona je za 20 godina - ispunjene i unutrašnjim borbama protiv njegovog samovlašća - uspela da izbori status kneževine sa definisanom autonomijom, sopstvenim ustavom, državnim obeležjima i uspotavljenim samostalnim vezama sa najvećim evropskim silama.

Takođe, u okviru složenih diplomatskih odnosa i trvenja ovih sila, ta mala i zavisna Srbija je već na svom početku umela da pronađe put ka sopstvenoj koristi. Tako je Miloš Obrenović iskoristio međunarodnu situaciju nastalu sukobom Turske i Egipta oko Sirije početkom 30-tih godina 19. veka kako bi Srbiji pripojio šest nahija koje su bile u njenom sastavu tokom Prvog ustanka.

Srbija, i Srbi generalno, ni tada nisu bili razvijena umetnička ili intelektualna sredina. Ovo je svakako važilo za Kneževinu Srbiju. Ipak, u krajevima neposredno naslonjenim na nju, u tadašnjoj južnoj Ugarskoj, tamošnje mlado srpsko građanstvo je, u skromnoj meri, primilo prosvetiteljske ideje prethodne epohe - a čije je nasleđe kasnije veikim delom zaboravljeno. U kombinaciji sa, takođe skromnim, sopstvenim iskustvom habsburške administracije, ono je uspevalo i tako da pomogne razvoj samostalne države.

Daleko od toga da je državni i društveni establišment u samoj Srbiji sve ove ideje prihvatao odmah i sa oduševljenjem, ali su one ipak nekako prodirale i bile primenjivane, pa je tako Srbija 1835. godine pomalo zakoračila ispred vremena svog neposrednog okruženja praktično ukinuvši feudalizam. Samo godinu dana kasnije, donet je i propis koji je do danas ostao sporan u smislu procene koristi ili štete koju je za dugo vremena donosio privrednom životu zemlje: Ukaz o okućju iz maja 1836. godine kojim je zabranjena tapija na sitan posed, odnosno garantovano je da se stanovniku Srbije za otplatu duga može oduzeti kuća, okućje i par krupne stoke.

Iako je motivacija Kneza Miloša za donošenje ovakvog akta bila raznolika, bio je to možda prvi propis koji je predstavljao i neku vrstu socijalne politike. Ovaj ukaz je, osiguravajući elementarnu ekonomsku nezavisnost stanovnika, uticao, uz brojne druge faktore, na to da konačnu prevagu u zemlji odnese težnja za demokratizacijom. Zanimljivo je da je ovaj zakon konačno prestao da važi 1929. godine, iste godine kada je uvedena diktatura. Samostalno školstvo na narodnom jeziku je takođe počelo da se sporo, ali uporno razvija.

Srbija je tako bila poluzavisna država, kojoj je bilo jasno da počinje od nule, ali je prilično jasno imala put pred sobom. Država koja je, koliko je objektivno mogla, primenjivala ili počinjala – i u svakom slučaju, nedvosmisleno želela da primenjuje evropska iskustva, koja je započinjala prosvećivanje stanovništva na narodnom jeziku, i ponekad uspevala da čak na diplomatskom polju iskoristi međunarodne krize za sopstvene dobitke. Takođe, pojavljivali su se i rudimentarni oblici brige za osnovno materijalno blagostanje stanovništva. Za dobar broj današnjih evropskih nacija, to i nije bilo tako malo. Posebno za jednu poludržavu sa veoma zaostalom privredom, infrastrukturom i pojedinim društvenim odnosima koji su tek počeli da izlaze iz srednjovekovnih okvira. Napredak u iskorenjivanju zaostalosti biće znatno teži i duži proces.

Vratimo se sada u 21. vek. Danas je Srbija je nezavisna država, sa sopstvenim političkim, bezbednosnim, kulturnim, obrazovnim i drugim institucijama. Životni standard i stepen ekonomske i svake druge razvijenosti su, naravno, neuporedivi. Možemo lako zaključiti da je, čak i posle devastirajuće poslednje decenije 20. veka, stanje upravo neuporedivo bolje nego na kraju perioda 1815-1835. Ali, uzimajući u obzir sve karakteristike dve različite epohe u evropskim okvirima, možda su zaključci drugačiji.

Veliki broj gorepomenutih evropskih država je u međuvremenu pristigao ili, čak, prestigao Srbiju u mnogo čemu. Ako pogledamo nivo razvijenosti (samostalne) privrede, vladavina prava, to jest sopstvenog pravnog sistema, diplomatski položaj u međunarodnim odnosima, stepen samostalne i tesne komunikacije i saradnje sa najvećim svetskim silama (ne jednom, nego više njih), stepen uticaja na sopstvenu sudbinu učestvovanjem u multilateralnim, projektima i organizacijama, stepen uključenosti u kulturnu i naučnu razmenu savremenog sveta, kao i njihov u okviru samih tih zemalja, vrlo lako bismo mogli da zaključimo da je Srbija danas, komparativno, na nižem mestu u evropskom svetu nego 1835-6.

Ovo, naravno, ne znači da tokom vremena koje je između dve epohe proteklo, poređenje u nekom momentu nije bilo manje na štetu Srbije. No, to suštinski u konkretno ovom kratkom ogledu nije od velikog značaja, jer su brojni definišući faktori iz tih epoha, bar na kratak i srednji rok – neponovljivi, poput komunizma, bipolarnog sveta i postojanja Jugoslavije.

Da li je Srbija danas u poziciji da neku međunarodnu krizu opipljivo iskoristi bilo za unapređenje života sopstvenog stanovništva, bilo za obezbeđivanje položaja svojih sunarodnika u regionu onako kako je to u 19. veku uspevala? Nije isključeno, ali ne izgleda tako. To i nije tako čudno ako uzmemo u obzir da, izuzev kada je u pitanju Rusija, Srbija nema tesnu direktnu saradnju sa drugim silama koje imaju pretežnu reč na evropskom kontinentu (i u samom regionu), već je ostvaruje uglavnom indirektno, putem zajedničkih projekata sa savezima ili unijama država kojima sama ne pripada.

U uslovima u kojima se centar političkog odlučivanja i dalje nalazi na nacionalnom nivou, mali su izgledi da se mnogo šta na ovaj način može postići. Čak i kad je reč o opšteprihvaćenom (na izborima) državnom cilju kao što je članstvo u EU, jasno je da u pogledu uslova pod kojima bi se Srbija na ovo članstvo odlučila ne postoji potpuno jedinstvo između raznih predstavnika vlasti, a u okviru šire društvene elite da ne govorimo.

Međunarodni položaj i strateško opredeljenje države su, naravno, samo dva merila. Da li naše obrazovanje napreduje? Da li naša kultura napreduje? Da li živimo u državi za koju možemo reći da je sve više i više pravna? Da li socijalna zaštita napreduje? Da li se bruto nacionalni proizvod povećava u stepenu potrebnom da Srbija stekne komparativne prednosti, bar onakve kakve je imala pre 25-30 godina? Da li se povećava broj stanovnika, ili bar usporava "starenje" stanovništva, da li se neko doseljava u Srbiju kao pre dva veka?

Ova pitanja se, naravno, ne postavljaju samo za ovu godinu, već za prethodnih nekoliko decenija. Jer, kada je boljitaka ponekad i ponegde i bilo, oni su bili vremenski veoma ograničeni i samo delimični, odnosno skromnih dometa). Ovo se sve događa u uslovima u kojima po pomenutim merilima Srbija uglavnom već zaostaje za skoro svim evropskim zemljama, za nekima manje, ali za nekima, i to ne najrazvijenijima i najbogatijima na kontinentu - prilično.

Ko je odgovoran za to što Srbija ni 16 godina posle ratnog poraza ne ume da jasno izađe na put uspeha? Političari na vlasti od 2000. godine? Vrlo verovatno. Oni koji su bili na vlasti do 2000. godine? Svakako. Ali, ovo bi bio previše jednostavan odgovor.

Svako društvo, pa tako i srpsko, ima svoj vodeći sloj (ekonomski, politički, kulturni, medijski, bezbednosni, akademski) koji sopstvenim delovanjem ne formira direktno državnu unutrašnju i spoljnu politiku, ali u celini, oblikuje u najvećem stepenu, širi društveni kontekst u kome se politika vodi, a svojim interesima i uticajem ponekad utiče i mnogo direktnije.

Međunarodni faktor takođe utiče, ali, on nije jedinstvena kategorija, a mi na njega imamo više nego ograničen uticaj. Takođe, međunarodni faktor je imao uticaja i pre sto i pre dvesta godina - međunarodni faktori su, jednostavno, uvek uticali i uvek će uticati i mi danas u tom smislu ne živimo ni u kakvom posebnom vremenu.

Današnje srpske elite, odnosno vodeći delovi društva, prosto ne umeju, ni deceniju i po (a o periodu pre toga da ne govorimo) da stvore uslove za nastanak komparativnih prednosti Srbije u makar samo par bitnih parametara u odnosu na šire evropsko okruženje. Vlade, ministarstva, konkretni političari, dolaze i odlaze, ali i svi drugi vodeći slojevi srpskog društva (uključujući tu i crkvene organizacije) jednostavnosu se pokazali neuspešnima ako je merilo boljitak države i društva u celini – države i društva bez kojih ni oni ne bi postojali. Srbija je, na primer, jedna od zemalja potpisnica Dejtonskog sporazuma. Da li je Srbija danas u stanju da diplomatskom aktivnošću garantuje i štiti taj sporazum?

Isto tako, da li je Srbija danas sposobna da se izbori za dugoročne i čvrste međunarodne garancije za elementarnu bezbednost preostalog srpskog stanovništva na teritoriji Kosova? Zaostajanje Srbije je jako loša osnova za rešavanje bilo kog drugog problema, a vremenom bi moglo postati osnova i za razne nestabilnosti u samoj Srbiji - socijalne, recimo.

Konkretne politike, ne samo vladajućih stranaka, postojeći način funkcionisanja privrede, dominantan društveni narativ, pa čaki preovlađujući kulturni obrazac, već su ili doživeli krah ili ne stavljaju u izgled postizanje bilo kakvog uspeha srpskog društva u 21. veku na najrazličitijim državnim, nacionalnim ili društvenim poljima.

Naše regenerativne sposobnosti su, sva je prilika, značajno manje nego pre dva veka. Mi nismo samo u ratu poražena država. Srbija je, pre svega, poraženo društvo. To i nije slučajno. Za razliku od poraza u Prvom srpskom ustanku, koji je prethodio dugom, sporom, ali na kraju krajeva uspešnom putu ka izgradnji samostalne države i jednog nastajućeg i novog društva, u porazima, ne samo vojnim, sa kraja 20. veka nije bilo ničega emancipujućeg. Nesposobnost da se, u punoj meri, podvuče crta, izvuku potrebni zaključci i krene ispočetka, ali drugačije, je obeshrabrujuća. No, istorija ne prašta nikome.

Srbiji je, pre svega, potrebna promena društvene paradigme, narativa, načina delovanja i razmišljanja, promena obrasca. Potreban je promenjen pogled na svet, kako na onaj oko sebe, tako i na sebe same - na nivou države i društva, ali i na individualnom. I to pre svega kod onih koji društvo vode, što se nikako ne odnosi isključivo na političare. Na neki način, nalazimo se u novoj drugoj deceniji 19. veka i moramo da nađemo put posle relativno dugotrajne epohe neuspeha.

Međutim, ovoga puta smo, mislim, najpre sami sebi prepreka. Kada je reč o ovakvim temama politička akcija nema alternativu, ali ovaj konkretan tekst je poziv na – evoluciju. On je poziv za započinjanje procesa koji ne traje dan, mesec ili godinu - ili jedan izborni ciklus - nego mnogo duže.

Nama danas, kao i tada, suštinski treba započinjanje procesa na čijem se kraju nalazi – jedna nova država. Država sa istim ljudima ili njihovim potomcima, sa istom teritorijom, ali - nova. I drugačija. Ovakva kakva je treba malo kome, a očigledno malo treba i samim građanima Srbije, budući da je većini mladih ljudi u njoj ideal da žive - izvan nje. Nemoguće je biti preveliki optimista, ali se, ipak, ne sme biti ni poptuni pesimista.

U svakom slučaju, ocenjivaće nas oni koji ovde budu živeli 2215. godine. Ako nas uopšte smatrali za svoje pretke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu