FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Kako da se pomiriš s činjenicom da ti se dopadaju ’debele devojke’

Suština je u tome da je debelim ženama dozlogrdilo da ih tretiraju kao nakaze, a muškarcima kojima smo privlačne je dozlogrdilo da ih tretiraju kao perverznjake.
26.7.15

Autorka

Ne stidim se svog krupnog tela. Ja ovako gledam na stvar: ako ne možeš da se izboriš sa mojim strijama, onda ne zaslužuješ ni moj celulit. Nisam uvek bila ovakva. Nekada sam bila devojka koja je insistirala da se ugasi svetlo kada se vodi ljubav. Pokrivala bih sebe čim bih ustala iz kreveta. Tokom seksa, nikada nisam želela da budem gore, plašeći se toga kako mi stomak izgleda iz tog ugla. Bože, tako mi je žao sebe od ranije.

Nivo samopouzdanja mi se podigao kada sam jednog dana došla do jednostavnog zaključka da ne mogu da sakrijem svoju debljinu, i da s toga to ne treba ni da pokušavam. Nikada nisam pristupala seksu pod utiskom da moji partneri znaju šta ih čeka, jer smo sve vreme pre skidanja provodili gledajući se isključivo u oči. Osim toga, većina muškaraca sa kojima spavam mi govore da im se moje telo dopada. Govore nešto tipa, „volim zaobljene žene", ili „volim punije devojke". Uvek mislim da samo žele da mi učine uslugu – tipa, nazvaću je zaobljenom, a ne debelom. Ali „debela" meni nije ružna reč, i ne vidim zašto bi izbegavali da je upotrebe.

Reklame

To sam nedavno rekla jednom momku, kada me je u krevetu nazvao „zaobljenom". „Samo reci da sam debela", rekla sam mu. „To mi ne smeta, takva sam."

Njegov odgovor me je iznenadio. „Veruj mi, nisi debela. Mene debele devojke ne privlače."

PROČITAJTE: VICE vodič za debele

Tada sam shvatila: u redu, ne radiš to zbog mene. Radiš to zbog sebe. Taj momak, i verovatno mnogo drugi, nije želeo da se pomiri s činjenicom da ga privlači debela žena.

Ja to shvatam. Nisu samo žene odgajane da veruju da postoji samo jedna vrsta tela koja je „seksi". Kada otvoreno pokazuješ da ti se dopada tip tela koji se ne uklapa u društvene norme, sramotiš sebe. Čak i oni koji se ne stide toga za čim žude ponekad osećaju potrebu da to sakriju. Predavač rodnih studija Hugo Švajzer kaže da su u heteroseksualnom svetu muškarci „naučeni da traže žene za koje ostali muškarci misle da su seksi". U suštini, heteroseksualna privlačnost funkcioniše na društvenom nivou, a žene predstavljaju temelj za samopouzdanje muškaraca. Na debele žene se gleda kao na „drugu ligu", što tera mnoge heteroseksualne muškarce da poriču da ih debele žene uopšte privlače.

Naravno, ovo se ne odnosi na sve heteroseksualne muškarce. Ima zajednica muškaraca koji su poznati kao „obožavatelji debljine". „Vilidž vojs" je 2011. pisao o Denu Vajsu, deklarisanom obožavatelju debelih žena koji je napisao knjigu „Pitaj čoveka koji voli debele cice". U tom članku, Vajs je razbio mitove zašto bi muškarac poželeo debelu ženu: ne zato što je debelu ženu lakše uvući u krevet, i nije tačno da muškarci koji se zabavljaju sa debelim ženama imaju manjak samopouzdanja. Činjenica da su ovo uobičajena verovanja govori nešto o tome kakva predstava o debelim ženama vlada u seksualnom kontekstu.

Slika Fernanda Botera u Palati lepih umetnosti, u Meksiko Sitiju. Fotografija: Flickr user Enrike Vaskez

Autorka i aktivistkinja debelih, Virdži Tovar, iznosi još jednu zabludu: „Muškarce koji žude za debelim ženama smatraju za seksualno devijantne ili perverznjake, jer se debele žene ne uklapaju u preovlađujući zapadnjački ideal lepote", rekla mi je ona. „Istina je pak da ljudska požuda – i da, muška požuda – ima široki spektar varijacija, i kada bi naš svet bio manje isključiv, videli bismo koliko se naši afiniteti razlikuju. Na nesreću, ne živimo u takvom svetu. Na zapadu je na ceni mršavost".

To bi možda bilo drugačije kada bi debele žene bile drugačije predstavljane u vodećim medijima. Holivud bi stvarno mogao bolje od toga da Melisi Mekarti dodeli par zabavnih, ali potpuno aseksualnih uloga. U muzičkoj industriji su velike žene retke, osim u pesmama kao što je Drejkova verzija pesme Niki Minaž Only, u kojoj Drejk kaže da voli VLŽ (velike, lepe žene) jer takve žene „žele celog da te isisaju i onda te odvedu na ručak". Čak i kada nas stave u pozitivan kontekst, nađu načina da nas ismevaju. Hvala ti, Drejk.

Reklame

Pretpostavljam da moramo to da trpimo, jer ljudi retko kažu bilo šta makar i nalik ovome. Čudno je to koliki je to tabu, kada uzmemo u obzir da debele žene u jednom trenutku kulturne istorije zapada nisu nimalo bile obeležavane kao odbojne.

_________________________________________________________________________

Najveće dupe u Brazilu

_________________________________________________________________________

Sociološkinje Samanta Kvan i Dženifer Fakler sa Univerziteta u Hjustonu su napisale kratki istorijat promene ideala lepote kroz vekove „Žene i veličina". Prema njima, sve do 19. veka, umetnici kao što su Ruben i Renoar su predstavljalo žene kao „mesnate" i „putene" (to su njihove reči, ne moje). Meni lično su oba ova izraza neprimerena, zato što mi zvuče kao da su citati iz nekog erotskog ljubavnog romana (iz istog razloga ne mogu da podnesem da čujem reči „gaćice" i „drhtavi"). Svejedno, vitka tela su postala poželjna tek kada se pojavio marketing u modi, kao i reklamiranje dijeta.

Negde u to vreme su standardizovane veličine odeće, a otkriće kalorija iznenada je urezalo kontrolu težine u svest ljudi, prema gastronomu Sari Lohman. Drugim rečima, dijete su postale proizvod koji može da se reklamira i prodaje. Do dvadesetih godina dvadesetog veka, „većina Amerikanki su bile na dijeti, ili su osećale krivicu zbog toga što nisu. A ostalo je istorija". Svu našu percepciju lepote u odnosu sa vitkošću u suštini su kroz istoriju manifestovali ljudi koji su želeli da zarade na našem samopoštovanju, a mi smo naseli na trik. Itekako smo naseli.

Reklame

U Mauritaniji, gojaznost se smatra za pokazatelj bogatstva i prestiža žene. Da bi dosegle te standarde lepote, mnoge žene u Mauritaniji pribegavaju „tovljenju".

„Mi smo žrtve užasno loše informisanosti", kaže Ken Pejdž, psihoterapeut i autor knjige „Smislenije zabavljanje: kako da batalimo igre zavođenja i otkrijemo moć intime". „Način na koji nas uče kako privlačnost funkcioniše, i kako treba da izgledamo i ponašamo se, izgleda kao da ga je napisala grupa anksioznih tinejdžera. To je opasno, pogrešno, i uglavnom nije na naučnoj bazi."

Ispostavilo se da privlačnost ima mnogo manje veze sa izgledom nego što to mi mislimo. Prema naučnim izvorima, seksualna privlačnost se u velikom delu svodi na to koliko plodno mirišemo, na lične osobine kao što su dobrota i inteligencija, i na nešto što Pejdž naziva „emocionalnom privlačnošću", na to kako se uklopimo sa nekom osobom. „Nije tačno misliti da nećete nekome biti privlačni zbog toga što ste određene građe ili težine."

Ako privlačnost funkcioniše tako, na naučnom nivou, zašto se meni to ne događa u životu? Zašto me moja zahtevna jeverejska majka stalno pritiska da smršam, da bi mogla da me uda za nekog jevrejskog zubara? Zašto mi nepoznati ljudi na internetu stalno govore da ću naći ljubav kada smršam?

Znam da to nije istina. Imam mnogo prijateljica koje se uklapaju u stereotip „dobre ribe" (na kraju krajeva, živim u Los Anđelesu – tamo praktično postoji zaraza „dobrih riba"). Družeći se sa viskim, mršavim ženama opsednutim lepotom, shvatila sam da su njihovi ljubavni životi jednako posrani kao i moj. Debele ili mršave, u istom smo sosu kada nas prevare, ili kada nam pošalju onu groznu poruku koja glasi „Stvarno si kul, ali stvar je u tome što ja…" Razlika je u tome što moje prijateljice ne prebacuju krivicu na svoju težinu, kada im se tako nešto dogodi. Zašto mene onda stalno teraju da mislim da je moja težina problem u mom ljubavnom životu?

Reklame

Kada smo već kod toga, sve što ste mislili da znate o debljini je pogrešno. Pročitajte više o tome na Munchies.

Znam sve o tome kada te je sramota zbog toga što si debeo – ali kao što je Tovar objasnila, ja svoju sramotu procesiram drugačije nego što muškarci sa kojim spavam procesiraju svoju. „Žene su naučene da svoju sramotu okrenu ka unutra, ka sebi", kaže Tovar. „Muškarci su često u stanju da svoju sramotu na neki način isteraju iz sebe. Dok su žene sklonije tome da je celu upiju – ne samo sramotu koju već osećaju zbog toga što su debele, već i sramotu zbog toga što kod svojih partnera izazivaju nelagodnost."

Ovo se najbolje ogleda u tome kada je ženi neprijatno da potpuno izloži svoje telo tokom seksa, čak i kada im partner jasno pokaže koliko ga privlači, tako što pokušava da strgne svu odeću s nje. Kao da kaže: „Sramota me je zbog toga što je tebe možda sramota od mog tela".

Da bi taj stid nestao, žene – i to ne samo debele žene – moraju da prihvate svoja tela onakva kakva jesu. Ne samo za svoje dobro, već i za dobro partnera. Kao što je Pejdž objasnio, delovi tela kojih nas je najviše sramota su možda baš oni delovi koji su našem partneru najprivlačniji.

Naravno, to je lakše reći nego uraditi. Veoma je teško ne osećati se posramljeno kada nam stalno natrljavaju na nos našu nesavršenost. Muškarci bi nam pomogli kada bi umeli bolje da izraze svoju žudnju za nama – i to ne samo u četiri oka, već i javno. Pokušajte da napišete stih u rep pesmi o nama, a da ne pominjete hranu. To bi bilo lepo.

A vi, heteroseksualni muškarci koji u sebi ne možete da nađete snage da otvoreno priznate da i mi, debeljuce, možemo da budemo jednako privlačne kao mršavice, zapitajte se: Zašto je tako? Čega se u stvari plašite? Reakcije svojih prijatelja? Kakvi su to prijatelji, kada toliko žarko žele da vas spreče da budete srećni?

Suština je u tome da je debelim ženama dozlogrdilo da ih tretiraju kao nakaze, a muškarcima kojima smo privlačne je dozlogrdilo da ih tretiraju kao perverznjake. Privlačnost ima širok spektar, i vreme je da se taj spektar prikaže u punom sjaju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu