​Bojan Đurić, bivši političar: Mi smo fatalisti i majstori naknadne pameti

Jedno od skoro pa neupitnih pravila bavljenja politikom, ne samo u Srbiji, jeste da kad jednom uđeš na scenu, teško sa nje silaziš. Bojan Đurić, nekadašnji poslanik LDP-a, izuzetak je koji potvrđuje to pravilo. Posle poraza na izborima u martu 2014. godine, povukao se iz političke arene, povukavši potez koji je zapanjio mnoge. Rešili smo da saznamo šta ga je nagnalo da to uradi i da li će se možda vratiti u politiku.

Šta sad radiš?

Prvo sam nakon martovskih izbora šest meseci proveo učeći i to mi je bilo vrlo važno. Dril i investicija. Želeo sam da obnovim radnu etiku koja se nekako zagubila u politici, završio sam prvu godinu doktorskih studija. Poslednja dva meseca se pripremam da ostvarim prekornu poruku jednog bivšeg kolege iz politike koji mi je jednom odbrusio: "Zašto se ne ogledaš na tržištu, kad svima soliš pamet?"

I evo, rešio sam da to ostvarim, zajedno sa još nekim ljudima, da od onog što su moja i naše osnovne profesije, ali i od iskustava stečenih u politici, načina rezonovanja, osećaja gde treba gledati, i problem i rešenje, stvorimo "novu vrednost". U sektoru konsaltinga, analize tržišta, boljeg pozicioniranja aktera. Spremali smo se, birali saradnike za ono što manje znamo… Prošla je Nova godina i svi praznici, završili smo sa sarmama i ruskim salatama, vreme je da se ozbiljno radi.

Objasni mi kako neko ko je mlađi od mene godinu dana uspe da uđe u politiku i već izađe iz nje?

Pa ja mislim da smo mi, to jest ljudi mojih godina u politici, sada ljudi stare politike. Mi smo nekako ukačili malo tih devedesetih i kroz to ušli u neku vrstu političkog angažovanja i najgora kletva nam je postala ona Koštuničina: "Kada će Srbija da postane dosadna zemlja", pošto ne bismo mogli da podnesemo dosadnu zemlju. Onda nam se dogodila 2000. Pa 2003. U jednom trenutku sam se posle 2004. posvetio potpuno Beogradskom centru za ljudska prava, onda se 2007/8 vratio u politiku., pa mi je i teško da tačno procenim koliko sam dugo u tome.

Ne mislim da sam proizveo bilo kakav bum, ali mislim da sam možda bio produktivniji od proseka u srpskoj poltici, gde se inače gubi puno vremena, kao i u srpskom načinu života. Meni je bilo potpuno besmisleno da sedim godinama u skupštinskoj sali, u suterenu, i čekam da prođe vreme. Pokušavao sam da nekako iskoristim to vreme. Biće još mnogo više ulazaka i izlazaka iz politike.

Da li misliš da je (ipak) brzi ulazak i izlazak tvoj uspeh ili neuspeh?

Naravno da je uspeh. To su neverovatna iskustva i znanja. Svakako ne spadam u ljude koji su razočarani u bilo šta, pogotovu zbog nekih efekata ili rezultata u politici. Da li zbog vremena provedenog u njoj, nisam idealista, niti mislim da je moguće u politici promeniti svet. Ali mislim da je moguće iskoristiti nekoliko kratkih perioda u životu kada pokušavate da ostvarite neke interese koje predstavljate. I nema tu neke velike tuge niti radosti. Politika je, na mnogo načina, posao kao i svaki drugi.

Šta misliš kako su neki građani reagovali na tvoj odlazak iz politike?

Tu moramo da budemo iskreni. Građani su odlučivali na izborima poslednji put 16. marta 2014. godine i imali su priliku da kažu koga i na koji način žele u politici. Izraz nezrelosti srpske politike, i tu ne isključujem sebe, jeste u tome što na politiku i na očekivanja od politike primenjujemo potpuno drukčije aršine nego što to radimo u drugim sferama našeg života. Mnoge stvari koje inače prihvatamo u našim životima i koje ne smatramo naročito nemoralnim, pogotovo onaj liberalniji deo Srbije, u politici nismo spremni da prihvatimo, niti oprostimo.

Ja i inače mislim da je najveći problem srpske političke scene, pogotovo tog liberalnijeg dela, što očekuje da se sa onima kojima daje glas na izborima slože u 99 odsto stvari. To je apsolutno nezrelo i nemoguće. Ali nisam ljut na ljude i mislim da je biti ljut na ljude zato što te nisu razumeli nešto najgluplje u politici. Iz toga treba izvući neke pouke, privremene ili trajne.

Ja sam zato i izašao iz politike jer mislim da u nekim drugim stvarima mogu da budem bolji i produktivniji. To nije izraz razočaranja posle izbora, svest o mogućem ishodu imao sam šest ili sedam meseci pre nego što su izbori održani. Rizikovao, čuo rezultat, i idemo dalje. Mrcvarenje bi bilo glupo.

Da li bi tvoja odluka bila drugačija da je rezultat izbora bio drugačiji?

Bila bi, da. Prvo, ja sam izbore izgubio, pa sam zbog toga, makar privremeno, otišao. Da sam dobio priliku da radim neki konkretan politički posao, verovatno bih ga radio, ali verovatno ne na način i na mestu, na kome sam ga radio do izbora. Mislim da je taj način delovanja bio iscrpljen.

I meni je bilo veoma važno da dobijem taj odgovor u martu na izborima. Političke partije koje su osuđene na 5 ili 6 odsto podrške možda jesu važne u društvu, svakako jesu važne, ali nisu nešto za šta bih ja vezao čitavu profesionalnu karijeru. Iskreno. Ne mislim ništa loše o tim ljudima, ali verujem da je to više uloga nevladinog sektora. Divno je to što se od politike ili političara očekuje da budu savest društva, i ja to poštujem, ali nisam spreman da tako provedem decenije.

Da li si mislio da možeš nešto promeniš dok si se bavio ljudskim pravima? Da li to i sada misliš?

Završio sam prava i kada sam došao u Beogradski centar za ljudska prava na neki način sam želeo time profesionalno da se bavim. Ali to nije ona vrsta aktivizma koja je takođe važna u borbi za ljudska prava, već nešto što možemo da nazovemo i još jednim dosadnim poslom. To je pravo, tu postoje procedure, tu već postoji neki standard… Ali ne, nikada nisam imao neku iluziju, između ostalog i zbog toga što sam radio sa jednim od istovremeno najvećih stručnjaka u ovoj zemlji i jednim od najvećih idealista u oblasti ljudskih prava, ali ujedno i čovekom koji je imao vrlo izraženu pragmatičnost i praktičnost, politička uverenja. To je pokojni profesor Vojin Dimitrijević. I zbog toga je to što smo tamo radili imalo drugačiju notu.

Kakvu?

U periodu posle 2000. godine nije bilo nužno boriti se za ljudska prava u revolucionarnom smislu, ali je bilo važno tih nekoliko godina iskoristiti za etabliranje nekih standarda u toj oblasti. Mi smo tada postavljali određene temelje, omogućili smo hiljadama ljudi da se obrate Evopskom sudu za ljudska prava… Srbija je primljena u Savet Evrope tokom vanrednog stanja i to je bilo ne samo političko priznanje Evrope, već i priznanje za ljude koji su bili autoriteti u oblasti ljudskih prava.

Generalno, naravno, ljudi treba da budu nezadovoljni stanjem u ljudskim pravima, ali ne, nije sve isto danas kao što je bilo. I to je jedna od najgorih rečenica. U stvari, postoje dve najgore rečenice, a prva je: isto nam je kao devedesetih. Naravno da nije, a druga je ono popovanje mladim ljudima da kad traže bolje uslove, mi im pričamo: "Ćuti, ne znaš kako je bilo, pili ste Step sok ili nema struje". Pa koja je to poruka ljudima?

Zašto mi u Srbiji sve shvatamo tragično?

Mi smo fatalisti i majstori naknadne pameti . U jednom periodu sam bio u Građanskom savezu Srbije i ta stranka je prestala da postoji. Bila je sjajna i divna, okupljala je fenomenalne ljude, ali je to bila stranka koja nije bila u stanju da izađe na izbore. Posle smo sretali stotine ljudi koji su nas tapšali po ramenu i kojima je bilo jako žao što je prestala da postoji, a oni su, eto, baš želeli takvu stranku. A to u politici ne postoji. To je kao kad žalimo za prehrambenim proizvodima iz našeg detinjstva. Da je moglo da opstane, opstalo bi.

Kao ono kad se natura današnjoj deci kako ništa ne znaju jer ne znaju za jogurt u trouglastom pakovanju.

Da, ali mene užasava da je naša generacija još gora po tom pitanju nego stariji od nas. Znači, ja svakog dana gledam kako ljudi ostare u 35-oj i počinju već da se sećaju i budu nostalgični. Evo, skoro sam slušao jednog rok muzičara koji je rekao da neće valjda Pobednik umesto goluba da ima tablet u ruci.

Kada smo se dogovarali za intervju pomenuo si da tebi uopšte nije jasan koncept opozicije. Šta si mislio kad si mi to rekao?

Ne razumem opoziciju kao način života. Niti one ljude koji kažu: "Ja sam celog života bio opozicija." Fenomenalno je biti opozicija u nekoliko stvari i tema koje su važne, a ako je to kontraški stav, onda je najčešće put u luzerski stav, i to govorim i kao profesionalni političar ili kao sveži ex-političar. Pa niko ne želi večito da bude marginalni pisac. Miloš Crnjanski, jedan od najvećih srpskih pisaca, ima fenomenalni esej u kome govori o Đuri Jakšiću i tom odvratnom stavu u teoriji srpske književnosti kako fenomenalno umetničko delo može da nastane samo iz neke patnje ili boemluka. Tu ima puno detalja o tome kako je Đura Jakšić bio mnogo bolji i koncentrisaniji kada je bio mlađi, nego kasnije kada je bio pijan i kada su ga izbacivali iz tamo neke škole.

Taj stav se naročito vidi u našem stavu prema svetu, i tu vidim regresiju. Ja nisam neko ko misli da je globalizacija u svemu sjajna, ali mi je tužno kad vidim mlade ljude koji na kraju 2014. veruju u nekakve iluzije latinoameričkog socijalizma.

Čitao sam nedavno saopštenje mladih ljudi koji su okupirali Zvezdu i ne želim da polemišem o tome da li je to ok ili ne, ali sam pročitao jednu strašnu rečenicu: Ideje nemaju cenu . To nije tačno na najmanje dva načina. Prvo, mi ne živimo od vazduha i tu ideje i znanje imaju cenu, ali je opasnije na jedan drugi način, jer sve ideje koštaju, a neke ideje su ovaj svet koštale 30, 40 miliona ljudskih života.

Kakvi ljudi ulaze u politiku 2008/9 a kakvi 2014. godine i da li misliš da ima idealista u srpskom parlamentu?

Sigurno nema mnogo idealista u srpskom parlamentu, a nema ni mnogo ambicioznih političara u srpskom parlamentu.

Pa koga onda ima? Biznismena?

Nema ni toga. To bi bilo mnogo bolje. Evo, na primer, zašto ima toliko ljudi fasciniranih restoranom u Skupštini? Ne bih da zvučim kao snob, ali to je jedno od najgorih mesta gde možete da jedete. To znači da postoji jedan broj ljudi koji je vrlo zadovoljan što može da jede za tako mali novac, a nije im bitno kako izgleda ta hrana. Bio sam tamo četiri godine i ne znam da li sam jeo više od tri puta jer me to ni na koji način ne fascinira i ne inspiriše. Mogu i na kafama i cigaretama. Što se tiče toga kakvi ljudi ulaze u politiku tada i sada, to je otprilike na istom nivou.

Mislim da će se promeniti karakter ljudi koji ulaze u politiku onda kada se Srbija reformiše. Ne mislim da Srbija ne sme da ima 700 javnih preduzeća zbog toga što sam ideološki liberal, nego zato što nema dovoljno dobrih 700 državnih političkih direktora. Istovremeno, postoji proces koji traje bar deset godina, a to je specifična demagogija, odnosno očekivanje da će se neko vrlo ozbiljno i profesionalno baviti politikom volonterski. Sećamo se oboje perioda iz devedesetih godina i sećamo se biračkih odbora i svi smo tada imali 18, 19 godina i nismo imali pojma za kategoriju da se plaća članstvo. Ja bih tada, kada bi mi za to neko ponudio novac, bio uvređen. To se u međuvremenu mnogo promenilo. Danas je to samo tezga i ne kažem da je to loše, ali je dosta drugačije. Ta vrsta idealizma je potpuno nestala.

U Srbiji danas skoro 50 odsto birača ne izlazi na glasanje. Da li ćemo u dogledno vreme dobiti stranku koja će ih izvući na birališta?

Moram da kažem da se jedan deo Srbije uvek teši time da postoji mnogo onih koji nisu izašli na izbore. U Srbiji živi oko 5.4 miliona punoletnih birača i to su brojevi na koje treba obraćati pažnju. I stvarno ne znam da li će uskoro dobiti takvu stranku, u ovom trenutku nisam optimista, ali isto tako nisam mnogo ni razočaran. Ja mislim da nas ubijaju ti diskontinuiteti i to možda nije popularno reći u ovom trenutku, ali zaista mislim da Srbiji treba neka vrsta stabilnosti od nekoliko godina, i da ova zemlja ne bi preživela ukoliko bi platforma za dobijanje nove opcije bila: niko u Srbiji ne sme da ostane bez posla.

Čekaj, da li ti misliš da mi sada imamo nekakav oblik stabilnosti?

Stabilnost podrazumeva da ne postoji realno očekivanje među ljudima da za tri ili šest meseci može da dođe do neke revolucije ili do izbora nove vlasti koja će sve da okrene naopačke. Ali mislim da to nije sadašnji trenutak, zato što to ne proističe samo iz činjenice da neko ima natpolovičnu većinu ili zato što mogu da se pojave neke nove nade. Takođe ne mislim da se javno mnjenje kreira u prvih 15 minuta Dnevnika ili u prvih pet stranica novina, već na nekim drugim sitnicama. Fascinantno je kako u prvih 15 minuta političari ispričaju sve, a onda u 17. minutu imate prilog o tome kako deca ne mogu da se leče. E to izaziva mnogo veću nestabilnost i potencijalni temelj za lošu revoluciju, nego bilo koja direktna politička vest.

Ti si, recimo, apsolutno iskoristio Tviter kao medij gde si uspeo da "zavedeš"ljude da te zavole. Da li misliš da je to bilo zbog politike?

Ne bih baš rekao da me zavole, ali mislim da su spremni da mi tolerišu neke stvari i stavove u kojima se ne slažu sa mnom i ne znam zašto je to tako. Možda bolje manipulišem time, možda sam spreman da priznam kada nisam u pravu, ali to ne znači da nisam sujetan. I to što sam radio na Tviteru je bila neka vrsta izgrađivanja mog političkog identiteta, ali ne znam da li bi me toliko voleli kada bih bio šest meseci na vlasti.

Šta bi moglo da te vrati u politiku?

Mislim da će me u politiku vratiti protok nekog vremena. Iskreno, teško mi je da zamislim da se u narednih trideset ili četrdeset godina više nikad direktno ne bavim politikom. Ja bih voleo da moj povratak u politiku bude u trenutku kada su neke dileme u ovoj zemlji razrešene, da napravimo dva, tri koraka napred, pa da se onda bavimo politikom. Možda se vratim kada ostvarim neke svoje druge ambicije i time budem zadovoljan, a ne zbog društvene savesti o kojoj smo govorili. Prenaporno mi je i nisam od onih "ulazim u politiku samo zbog naroda", već imam i ličnu ambiciju i mislim da je to savršeno normalno.