Sindrom nervoznih creva pretvorio mi je život u pakao

Jedne sudbonosne letnje večeri u Bruklinu prvi put sam otkrila čari urbane zemljoradnje pomešane sa grozotama koje ume da priredi ljudsko telo. Kupila sam svoj prvi Four Loko (bilo je to negde oko 2009.) i našla se sa prijateljima u parku Mekeren pre nego što smo se uputili na obližnju žurku. Pošto smo stukli taj đavolji nektar, počela sam da osećam kako se moja utroba buni protiv mene. Rekla sam prijateljima da me zagrade dok zapišam obližnje drvo. Primetivši drugačiju zvučnu sliku od one koje su očekivali, okrenuli su se i gledali me kako sam se proseravam sve u šesnaest tamo na mesečini. Nikom od nas na pamet nije palo da se, dok je moj izmet đubrio zemlju, novo zdravstveno stanje zapatilo unutar mog gastrointestinalnog trakta.

"Jebote, jesi li gladna, šta ti je?", rekao mi je drug iz odeljenja, nutkajući me bonžitom par nedelja nakon incidenta u parku. Postalo je bolno očigledno da mi telo jebe nešto više od konzerve alkohola. Sedeli smo neprijatno blizu jedno drugom na času psihologije, a moj želudac brbljao je više od mene čitavog semestra. Dobro, tehnički nije bio u pitanju želudac — zvuci su dopirali iz mojih creva. Kako sam mogla da mu objasnim da nisam gladna? Prihvatila sam hranu i pravila se da sam zahvalna, a zatim na odmoru pobegla sa časa i bacila bonžitu u kantu.

U to vreme već sam počela da serem osam puta dnevno, a moja creva zvučala su kao loš nojz bend. Ubrzo nakon toga, moj seksualni partner probudio se na zvuke potekle iz mog digestivnog trakta i pitao me da li imam salmonelu. Uskoro sam počela da izostajem sa nastave i ranije bežim sa izlazaka. Vodila sam dnevnik o tome šta jedem i iz ishrane izbacila razne stvari kao što su gluten, mlečni proizvodi, druge i alkohol. Pokušala sam sa legalnim lekovima — ali ništa nije pomoglo. Konstantno sam osećala bol.

Očajna i bez opcija, posetila sam gastroenterologa. "Vaši simptomi su haotični", rekao je. "Ajde da vam uzmemo uzorke stolice, pa da odredimo šta ćemo dalje." Odmah da se razumemo — nije me zanimao taj scenario sa jednom devojkom i tri čašice. Zauzeta sam osoba. Nisam imala vremena da sedim po čitav dan i serem u posude. Zato sam svuda po gradu vukla sa sobom svoje šoljice za sranje i nisam mnogo mislila na njih.

Krajem nedelje, kad sam napunila sve čašice, nalazila sam se s nekim ljudima u klubu. "Bez uvrede, ali mnogo bolje izgledaš na slici", rekao mi je izbacivač dok je odmeravao moju lažnu ličnu kartu, koja je pripadala nekoj izmučenoj 32-godišnjakinji po imenu Tereza. "U redu, otvori torbu." Otvorila sam patent zatvarač kao na usporenom snimku. Iznenada su se u centru pažnje našle tri čašice mog izmeta. "Koji kurac? Molim te nemoj mi samo reći da je ono što mislim da je. Samo prođi, al' ozbiljno, to je tako ogavno."

Predala sam kasnije svoje biohazardne klupske asesoare lekaru. Svi testovi na infekciju ili parazite bili su negativni. Velik broj gastrointestinalnih bolesti je odbačen, ali je moja dijagnoza izostala. Prešli smo sa medicinske prve baze čak do "kućice": prošla sam simultanu endoskopiju i kolonoskopiju, verziju Osmoze Džonsa za odrasle. Još jednom, nije bilo definitivnih znakova nekog ozbiljnog stanja. Čovek je samo slegnuo ramenima i proglasio da imam sindrom nervoznih creva (IBS), koji je ponekad zove još i spastično crevo.

Od sindroma nervoznih creva, klasifikovanog kao običan funkcionalni gastrointestinalni poremećaj , boluje preko 30 miliona Amerikanaca. Zbog ove bolesti se svake godine u Sjedinjenim Državama beleži 3,6 miliona odlazaka kod lekara, direktni medicinski troškovi procenjuju se na 10 milijardi dolara i on je jedan od vodećih uzroka izostajanja s posla (na drugom mestu posle "obične prehlade"). Od njega boluju otprilike dvaput više žena nego muškaraca, zbog čega je lakše posrati se po patrijarhatu. April je proglašen Nacionalnim mesecom sindroma nervoznog creva kako bi se skrenula pažnja na ovu usranu situaciju. Mnoge slavne ličnosti javno su se deklarisale kao članovi Kluba spastičnog creva, kao što su Dženi Makarti, Džon Kenedi, Tajra Benks i vrlo verovatno Kurt Kobejn.

Pop-kulturna referenca koja me najdirektnije pogađa u crevo jeste muzička priča o našoj zajedničkoj muci, " IBS" mladog izvođača Cam'rona. U ovoj crevno-parajućoj baladi, on repuje o tome kako su mu izrekli pogrešnu dijagnozu kao "zavisnika o drogi" i kako mora da trpi neprijatnosti koje direktno utiču na njegov svakodnevni život: "I got stomach pain/Don't matter sun or rain/Thought that it went away/Uh-oh, here it come again." Pesma je sjajna da se pusti glasno kako bi prikrila vaše crevne zvukove ili da se pušta na ripit dok se 30 ili više minuta previjate od bolova u kupatilu.

Sindrom nervoznih creva je medicinski ekvivalent nevoljenog člana dalje rodbine. Nije opasan po život, ali smara ko sam đavo i osuđen si na njega. Jednom kad ga dobiješ, ne možeš da ga se otarasiš — obično osećaš simptome čitavog života. Dolazi i odlazi kad mu se ćefne, ali redovno ostaje duže nego što je pristojno. Ispoljava se na najrazličitije načine — neki ljudi prečesto imaju proliv, drugi se muče sa zatvorom, a moguće je i sve između ta dva.

Kod mene se smenjuju proliv i zatvor, najbolje od oba sveta. Redovno mi se dešava i naduvenost i bol u stomaku. Ponekad su gasovi toliko bolni da maštam o tome da sam ovca i zamišljam farmera koji izgleda kao Džozef Gordon Levit kako zabija dugu, medicinsku iglu u moja creva. Budući da su simptomi sindroma nervoznog creva jedinstveni kod svakog pojedinca, eksperimentisanje sa lečenjem može da bude dug i naporan proces. Ono što pomaže nekima, katastrofalno je za neke druge. Preporučuju se biofidbek, meditacija, joga, vežbe, stroga dijeta i akupunktura — ali ne postoji zagarantovana panacea.

Ponekad me nadraži neka hrana, ali u nekim drugim slučajevima baš s tim obrokom nemam nikakvih problema. Probala sam da menjam ishranu (uključujući proždiranje jogurta prigradskih majki po imenu Activia), legalne lekove za gasove, biljne suplemente, manje ili više vlakana, pilule na recept… Moj trenutni režim za smanjenje simptoma sastoji se od probiotika, aktivnog uglja za apsorpciju gasova i tableta koje opuštaju mišiće creva, u kombinaciji sa redovnim vežbanjem i izbalansiranim obrocima. Nekim danima to radi posao, ali često i dalje nije dovoljno.

Moje telo je moj lični Juda koji me neprestano izdaje. Sedam godina otkako sam dobila dijagnozu, postala sam introvertnija i razvila navike u skladu sa svojim temperamentom, jer je teško predvideti napade. Predviđanje nepredvidivog je izluđujuće i nemoguće, ali ipak se trudim. Ja sam ona zgrčena i oznojena osoba na poslovnim sastancima koja se stalno nešto vrpolji na stolici strateški odabranoj jer je najbliža vratima. Onih dana kad moji telesni zvuci odjekuju Velikim kanjonom otvorenog poslovnog prostora na našem spratu, odbijajući se o kompjuterske monitore i lica zabrinutih kolega, povlačim se u izgnanstvo u najudaljenije kutke kancelarije. Tamo čekam u dobrovoljnoj samici da moje telo konačno umukne.

Pijem umereno, a drogiram se još manje (sem trave) iz straha da ne probudim zver. Anksioznost i stres takođe pokreću simptome, tako da se trudim da ograničim oba koliko je moguće (iako imam jedinstven odnos prema ovom drugom ). Tiha okruženja, međutim, obično izazivaju anksioznost, dok iščekujem da se pokrene grmljavina iz utroba pakla. Izbegavam filmske večeri i "opuštena druženja" kao kugu. Što se seksa tiče, teško je biti prisan s nekim kad vas nešto boli ili proizvodite zvuke koji zvuče kao sirena za maglu pomešana sa zveri na samrti. Dok sam nedavno posle seksa ležala u položaju spojenih kašika, on je stavio ruku na moj stomak i izjavio: "Vidi ti to, kao da nam se beba rita." Pretpostavivši da je od mene dobio već dovoljno lekcija iz anatomije, prešla sam na arhitekturu i pokazala mu vrata. Sa drugim partnerima, iskradem se rano izjutra, čim osetim prve znake stomačnog bola, pod izgovorom da moram da pomognem prijateljici prilikom istovara. To je tehnički tačno, pošto pod tim uvek mislim na pražnjenje creva.

Sa svetlije strane, život sa IBS-om mi je pomogao da budem otvorenija prema sopstvenom telu i onome kako saopštavam svoje potrebe drugima. Ponekad tokom večere u restoranu moram da provedem 15 minuta u kupatilu, ostavljajući društvo da u mom odsustvu vrti palčevima ili se igra sa instagramom. Nekad su, međutim, naduvenost i zvuci toliko snažni da smatram da je bolje da se izvinim i odem ranije ili da neke događaje potpuno izbegnem.

Priča o sranju za mene nije "nepristojna" niti tabu. Niti može da bude. Ako ne pričam o tome, moja utroba će svakako progovoriti umesto mene. Još tražim režim koji funkcioniše i dosledno ublažava moje simptome. Do tada, kao što sapatnica Cam'Ron ima običaj da kaže: " Nisam ja kriva ako se poserem po svima ."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu