Božić je najlepše doba za striptizete

Tridesetak kilometara od Severnog pola, na Aljasci, nalazi se striptiz klub u kom sam plesala tokom praznika 2006. godine. Moja prijateljica Tara, koju sam upoznala na striperskom internet forumu, posavetovala me je da idem u Ferbenks za praznike zato što se u grad vraća ogroman kontingent vojnika. Poput mnogih striptiz klubova u izolovanim krajevima, taj klub na Aljasci držao se nekih čudnih kućnih pravila (sećam se komplikovane procedure ulaska i pravila koja su mušterijama zabranjivala da ostavljaju bakšiš osoblju), ali su nam zato poklanjali male božićne paketiće. Tamo sam snimila najbolje fotografije natpisa za striptiz klubove, a vojnici povratnici ispunili su salu. Jedan vojnik mi je ispričao da je pucati u ljude za njega poezija, dok me je mlada poručnica pitala kako da zna da li je lezbejka.

Bilo je veoma hladno — minus 40, mislim — tako da Tara i ja nismo ostavljale laptopove u kolima. Ferbenks je zimi izgledao kao površina Meseca, siv, stenovit i potpuno drugačiji o svega drugog na planeti Zemlji, a grad nije bio božićno beo. U klubu se nalazila obavezna božićna jelka, a većina ljudi sa kojima sam pričala provodila je praznike daleko od kuće. Nisu bili nesrećni zbog toga. Ljudi se često sele na Aljasku zato što ne mare za društvene konvencije, samo da bi otkrili da ih, na retko naseljenih mestima, činjenica da su u blizini drugih ljudi već čini delom zajednice.

U tom smislu, striptiz klubovi su slični Aljasci: bilo ko može da naiđe, naporni ljudi ostaju duže, a svako ko tu ostane da živi ili je strašno posvećen ili se fizički ne uklapa nigde drugde — a obično su mešavina oba. U poslednjih deset godina, selila sam se pet puta iz razloga koji meni deluju prosto ali bi zvučali složeno da moram da objašnjavam. Uglavnom sam se selila zato što sam to želela, ali gdegod sam živela, nalazila sam sličnosti.

Fotografije: Susan Elizabeth Shepard

Striptiz klubovi su idealno mesto da se u njima provedu božićni praznici, ako dovoljno volite praznike da budete u društvu drugih ljudi, ali nedovoljno za tipičnu proslavu. Volim da radim za Božić zato što mi se sviđa neobavezna praznična atmosfera, a ne nužno zato što su mušterije dodatno velikodušne. Klubovi rade sa minimumom kapaciteta, osoblje se ponaša luckastije, a mušterije su srećne što su pobegle od porodica i kancelarijskih proslava.

Prvi Božić u striptiz klubu provela sam kada sam imala 20 godina. Dok sam radila, srela sam pet-šest momaka koji su išli u moju srednju školu – ni u jednog od njih, srećom nisam bila potajno zaljubljena, niti bilo šta slično. Osim toga, sada su bili samo mušterije. Iste večeri, plesala sam za oca i sina koji su pre toga išli na božićnu večeru u jedan od skupljih restorana u Ostinu, i videla bivšeg komšiju, tipa iz pank benda koji je stanovao pored moje najbolje prijateljice i mene dok smo bile tinejdžerke i prvi put živele bez svojih roditelja. Nagovorila sam di-džeja da pusti pregršt šašavih božićnih pesama, nosila haljinu zelenu poput jelke i šešir. Prilično sam se dobro provela.

Naredne godine kupila sam svoj prvi seksi božićni top sa zvonastim rukavima od crvene likre i belog marabua, mini suknju i par lakiranih cipela visokih potpetica sa gladijatorskim vezivanjem — pesmaFive Pound Box of Money Perla Bejlija postala je moja omiljena božićna pesma za striptiz. Za skorije praznike, odabrala sam suptilniji stil, noseći crveni kombinezon i crne čizme do iznad kolena, iako i dalje čuvam odeću Deda mraza od crvenog somota i crnog PVC-a koju volim da nosim sa crnim čizmama. Tako sam bila obučena na bini u Misuli kada je ušla vesela ekipa sa neke žurke a ja se popela na vrh šipke od šest metara dok je u pozadini išla Mistress for Christmas od AC/DC.

Neka mesta i neki ljudi su imuni na praznično raspoloženje. Dejton u Ohaju nije bio zabavan za Badnje veče, ali je makar imao striptiz klubove do kojih sam mogla da otputujem iz svog doma u Sinsinatiju, gradu koji ih je zabranio. Jedna od retkih mušterija za šankom bio je brbljivi kamiondžija iz Nju Džersija. Rekao je šankerki da sledeću turu časti sve prisutne — nju, mene i lokalca za šankom. Kada je kamiondžija pitao: "Hej, čoveče, smem li da te častim?", lokalac je sumnjičavo odgovorio: "A što?", nedvosmisleno odbivši ovaj gest dobre volje. Kasnije sam to ponašanje prepoznala kao najavu neobične odbojnosti i nepoverenja prema strancima karakterističnih za mnoge stanovnike Dejtona.

Narednog Božića sam se zadovoljstvom preselila na drugi kraj zemlje, u Portland, gde su uradili suprotno od zabranjivanja striptiz klubova. (Portland se hvali da u Americi ima najviše striptiz klubova po glavi stanovnika.) Dan pre Badnjeg trebalo je da letim za Teksas da posetim porodicu, ali je ružna snežna oluja opustošila Pacifički severozapad. Kada je voz za aerodrom stao zato što se bukvalno zamrznuo za šine, pošla sam nazad i usput pozvala klub da vidim treba li im neko za smene za Badnje veče i Božić. Ljudi su se zbog vremenskih prilika teško kretali po gradu, tako da sam hodala čitav kilometar po snegu do kluba samo da bih pomogla u zabavljanju vrlo oskudne grupe, koja je delovala veselije zbog zastoja svih ostalih normalnih aktivnosti.

U tom klubu u Portlandu organizovana je jedina božićna žurka za zaposlene kojoj sam ikad prisustvovala. Na svakoj godišnjoj prazničnoj proslavi, vlasnica kluba čitala je pesmu koju je napisala o događajima iz prethodne godine i davala svim plesačicama personalizovane božićne poklone. Te godine, bili su to duksevi sa kapuljačom, savršenom da je navučete na glavu kada izlazite iz kluba na prometnu ulicu u centru. Narednih godina dobila sam personalizovanu torbicu za napojnice i komplet svilenog ogrtača i spavaćice.

Najbolji božićni poklon sa temom striptiza koji sam u životu dobila bila je umetnička slika u prirodnoj veličini mog dupeta u sjajnom zlatnom donjem delu bikinija i visokim potpeticama. Slika je nastala na osnovu fotografije iz sesije inspirisane mojim selfijem u garderobi koji mi je služio kao avatar na Tviteru. Moj muž se dogovorio sa slikarom da me za Božić iznenade ogromnom verzijom te slike na platnu. Nikada me tako nije oduševio i iznenadio neki božićni poklon — stavio ga je ispod jelke, koja je delimično bila okićena ukrasima od prekrivača za bradavice i striperskih gaćica u providnim kristalnim kuglama.

Kada smo se 2011. godine preselili nazad u Ostin, vratila sam se u klub u kome sam plesala na koledžu, otkrivši da to mesto i dalje drži moj stari prijatelj. Od te godine, Božić u tom klubu obeležavao je tragičnu godišnjicu. Dva dana posle Božića 2011. godine, zatekla sam jednu od koleginica kako sedi i plače u garderobi. Ispričala mi je da je 17-godišnji sin našeg menadžera zajedno sa devojkom poginuo kada ih je udario auto dok su prelazili ulicu u Južnom Ostinu. Poznavala sam našeg menadžera od 2002. godine i smatrala sam ga prijateljem. Oduvek je voleo muziku i pričao bi mi o koncertima na koje je vodio sina, kako je voleo da deli svoje omiljene pank ploče s njim i kako je bio sjajan, besni tinejdžer. Izgubio ga je dva dana posle Božića. Prošlog Božića, zaboravila sam na šta ga asocira ovaj praznik i poslala mu poruku da ga pitam da li radi. Odmah sam zažalila što sam to uradila.

Radiću s njim ove godine, poslednje nedelje koju provodim u Ostinu pre nego što se opet preselim u Portland. Tu radi jedna moja visoka i duhovita koleginica koja navlači obeležja Teksas Longhornsa tokom fudbalske sezone, a svako malo, verovatno kad više popije, zaustavlja me u garderobi i kaže: "Suzan! Ti mali beli kolači koje si donela prošlog Božića! Obožavam ih. Moraš mi pokazati kako se prave." Ona misli na ono što moja baka zove peščani tart, poznatiji kao ruski čajni kolačić, ili meksički svadbeni kolač, ili vijetnamski polumesec od lešnika, zavisi odakle vam je baka. Te božićne kolače najviše volim da jedem i pravim, od pet ili šest vrsta koje delim svima svake godine, a uvek ponesem i jednu veliku kutiju u klub. Ne smem da zaboravim da joj dam recept.