FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Najveći čudaci među navijačima u Premijer ligi

Neki aspekti života u Britaniji su do te mere stabilni i pouzdani da se ne mogu izbeći: od priče o vremenu, loših zuba, sve do Premijer lige.
17.8.16

fotografija: Wikimedia/Oldelpaso

Neki aspekti života u Britaniji su do te mere stabilni i pouzdani da postoje negde između „drevne tradicije" i „mučno neizbežnog". Znate na šta mislim – kiša ne prestaje da pada, užasni zubi, emotivna konstipacija, i tako dalje.

A u ovo doba godine ponovo počinje jedna od tih nepromenljivih karakteristika: fudbal. Čempionšip jeste počeo pre nedelju dana – kad i škotske lige – ali prošlog vikenda nam se vratila Premijer liga, najzabavnije i najnabudženije takmičenje u zemlji.

Reklame

Pošto smo već dovoljno čuli o igračima i trenerima i njihovim milionima, kontaktirao sam zagrižene navijače koji ne propuštaju utakmice svojih lokalnih klubova da bih saznao kako se pripremaju za meč, i kakve su sve bizarne likove upoznali na tribinama tokom godina.

Helen Hobdej, Mančester Siti

Helen je desno, njena drugarica Triš levo

Nađem se sa tatom u pabu, kao i uvek. On naruči pivo, pa krenemo pešice do stadiona. Tu se već javi ono osećanje, u isto vreme sam luda od ljubavi ali i hoću da se userem. Ćaskamo sa društvom na tribinama, šaljem SMS bratu i drugarici Lusi da im javim šta se dešava. Onda se pojavi „Mik iz Aberdina", koji u prvih pet minuta utakmice tako popizdi da mu lice bude modro. Tačno znaš da pada mrtav u slučaju da Džo Hart samo još jednom nešto zajebe.

Onda stiže i Upišanko, jedan mali skroz na kraju našeg reda koji ide u WC nekih 15 puta za 90 minuta. Tokom meča pevam, psujem, i prisećam se kako se ukazuje prva pomoć u slučaju da beda Rahima Sterlinga najzad izazove srčani napad Miku iz Aberdina.

Onda se vraćamo u pab na po još jedno pivo, da bi na kraju tata rekao „ajde kući, curice".

Džejmi Hemblton, Arsenal

Dan utakmice počinje kad se probudim, zavisi koliko sam mamuran. Pročitam prozivke po Tviteru, nagađanja i informacije o povredama igrača, pustim Soccer AM, i kad mi najzad bude dosta pljuvanja po Arsenu, krenem na pivo sa ortacima. Na kraju završimo u Mekdonaldsu na Holovej Roudu.

Ne znam da li znate koliko košta hamburger na „Emiratima"? Kad me oderu za sezonsku kartu (£1,453) ne ostane mi dovoljno za hranu stadionu. Dalje je sve manje-više standardno, uzmem program na kiosku, visim sa društvom još malo i čekam.

Reklame

Ali dan mi ulepšaju dve omiljene navijačice koje sede tri reda ispred mene: dve gospođe od po sedamdesetak godina. Ne znam kako se zovu, ne poznajem ih uopšte ali znam da su legende: nose iste crvene jakne, iste su im frizure, iste šolje čaja, a ista im je i ljubav prema Arsenalu. Toplo mi je oko srca kad njih vidim da navijaju. Nadam se da ću i ja imati toliko volje u tim godinama.

Džozef Boun, WBA

Ćale i ja uzimamo sezonske za Albion poslednjih osam godina. Kad sediš na istom mestu svake nedelje, počneš da prepoznaješ razne navijače – iza mene sede neki klinci, braća, praktično sam ih gledao kako odrastaju tokom godina. U početku nisu umeli ni da izgovore „Odemvingi", a prošle godine ih je tata grdio što skandiraju „pičko usrana" pa su to promenili u „gnjido usrana".

Par redova od mene ima jedan veliki ćelavi tip koji se toliko nervira da mi nije jasno zašto uporno dolazi. Jednog dana mu sleduje infarkt, u sred urlanja „JEBEM LI TI BOGA DA TI JEBEM BRANTE".

Onda je tu „Vikar" koga tako zovemo jer je pre pet godina počeo da dolazi na utakmice u svešteničkoj odori. Ima sa sobom kartonski megafon, koji je sa vremenom nakitio – ofarbao ga u plavo- belo i dodao sijalicu. Obično ustane i pokuša da pokrene neku svoju novu pesmu, dok mu neko ne vikne da sedne i ućuti. One je pokrenuo onu o tome kako je Geret Makoli bolji od Terija pre par godina, to sad peva ceo stadion, ali nijedna druga mu se nije primila. Niko ne zna zašto to radi, pa ni on sam.

Reklame

Morgan Flitkroft, Čelsi

Pred svaku utakmicu na domaćem terenu, bez izuzetka, na kapiji prema Fulam Brodvej stanici stoji jedan propovednik sa megafonom. Najbolje od svega je što u svoje propovedi pokušava da ubudži fudbalske reference, čist populizam. Priča kako će bog nekom da pokaže crveni karton, ili gostujućem timu priziva gnev gospodnji. Ne znam koliko ova verzija misionara odgovara bogu, ali ja poštujem to što je uporan. Iako je uspeh minimalan, ipak dolazi pred svaku utakmicu, svake sezone.

U stvari, video sam ga čak i ispred Vemblija kad je bilo finale kupa, tako da nisam siguran da pokušava da preobrati ekskluzivno navijače Čelsija. To mu je kao nekakvo mnogoboštvo? Realno gledano, on mi je deo subotnje rutine bar koliko i pivo u plastičnoj čaši. A ko zna, da smo ga poslušali možda bi klub bolje prošao prethodne sezone.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu