Kako preživeti Novu godinu sa depresijom

Kad se lečiš od depresije, malo ti daju da piješ antidepresive, malo te skinu da vide kako će ti biti, pa te opet malo vrate, i tako… Poslednje četiri godine, koliko sam u on/off vezi sa antidepresivima, periodi kad sam na lekovima redovno zabadaju novogodišnje praznike. U tom smislu, imam bogato iskustvo i znam kako izgleda biti sjebana (ako su te tek vratili na lekove), euforična (ako ih već neko vreme gutaš pa si šajni šajni hepi hepi), ali i preumorna, punog kufera svega, pa i šljaštećih lampica, lampiona, pahulja i jebenih krajeva i novih početaka.

Da sve bude još luđe, meni je, kao i Ivici Dačiću, Mihaelu Šumaheru i jednom liku koji je kupovao pljuge pre mene na trafici – rođendan 1. januara. Kad sam bila dete malo, obožavala sam nove godine, baš zbog rođendana, duplih poklona i činjenice da za rođendan imam jelku. Kasnije mi je to oko rođendana bilo svejedno, važnije mi je bilo da sa društvom negde odem na doček, da se obločemo ko svinje i posle do besvesti prepričavamo kakvi smo idioti kad se napijemo. Otkako sam ušla u intenzivnu vezu sa depresijom, raskinula sam svaki kontakt sa alkoholom. Alkohol je dobar bivši: ne zivka te i ne smara da mu se vratiš. Depra je, međutim, sličnija frajeru koji te zlostavlja: nikad ne znaš kad će da te zaskoči i izubija, a najčešće ti presednu slavlja i praznici.

Nego, da vidimo kakve su opcije nama, sasušenim jelkicama kojima umesto sjajne zvezde na vrhu stoji ono famozno F 32.1 (šifra za depru).

Kad ti je baš loše, ovo nije opcija nego moranje. Svoju prvu depresivnu Novu godinu dočekala sam baš ovako. Toliko sam bila sjebana da sam od čistog očaja dobila temperaturu. U potpunom bunilu, ispod tri ćebeta, gledala sam „Nindža kornjače" i plakala. Tačno u ponoć, opet sam sigurna – na nervnoj bazi – nešto mi se desilo sa desnima. Iako sam ceo taj decembar provela kod zubara jebavajući se sa umnjacima i menjajući stare plombe, natekle su mi desni i gornje i donje vilice, sa pratećim osećajem kao da mi ih neko dere grubom šmirglom. Nemam pojma šta se tačno desilo, bila sam polusvesna, sećam se samo da sam instinktivno zgrabila šaku leda iz zamrzivača, strpala je u usta i zaspala.

Ah, da: najbizarnije je bilo to što se sve dešavalo u roditeljskom domu. Cimer i ja smo imali ideju da napravimo novogodišnju žurku u našoj (iznajmljenoj) gajbi. Dva dana pred doček rekla sam samo: ja ne mogu, spakovala gaće i dezodorans u ceger i otpalila kod svojih. Tako da, eto, mogu da se pohvalim da nisam bila na sopstvenoj žurki.

Kad depresivan čovek dočekuje Novu godinu kod kuće u krevetu, to je potpuna suprotnost uobičajenom slavlju: dok drugi idu na žurke okupani, namirisani i picnuti, depresivac sedi u pidžami, čupav i, iskreno, malo vonja jer nema snage ni da se plakne. Sve to celu stvar čini još gorom: em se već osećaš ko popišan, em tako zarozan, smrdljiv i nikakav još intenzivnije osećaš tu generalnu popišanost.

Ovo je najčešće u varijanti kad ti je već malo bolje, ali još uvek nemaš snage za ljude. Dobra stvar je što lepo stigneš da napraviš generalno čišćenje, opereš zavese i prozore (koga boli uvo što je napolju kiša ili sneg, važno je da nešto radiš i ne misliš). Loše je što gledaš novogodišnji TV program. Znam, možeš da skineš filmove sa neta ili da čitaš knjigu, ali još uvek si u fazi kad ti nije skoro ni do čega i onda, kad crkneš od ribanja, ili te na pola čišćenja zaboli uvo što ti je u kući svinjac, zabodeš ispred TV-a i gledaš novogodišnje Zvezde Granda. A zapravo ni ne gledaš njih, nego nekako kroz njih. Na ekranu se neki ljudi mrdulje i keze, ali ništa od toga ti baš ne dopire do svesti. Malo je bolje ako isključiš ton, tada stvarno svi izgledaju ko kompletne budale, pa se, eto, kao malo i nasmeješ, uprkos sjebanosti. U ponoć iskuliraš sve SMS-ove koji ti stignu, a posle se vadiš da je bila prezagušena mreža i da ti sve praznične lepe želje, kič poruke u stihu i ostalo – nisu stigle. Zaspiš.

U principu, za sve ove depresivne godine, ovakvi dočeci su mi bili najlepši. Nađeš se sa 5-6 najbližih ljudi koji znaju da si u kurcu, ne teraju te da piješ alkohol, ne napijaju se ni oni ko svinje, pa da moraš da ih gledaš obeznanjene, ne ljute se ako malo dremneš, jer znaju da ti je sad život izvrnut naglavačke i da rano ležeš, a kasno se budiš. U ponoć te izgrle i izljube i kažu ti da nikad neće odustati od tebe, niti će dozvoliti da ti odustaneš od sebe. I stvarno to misle, jer su to tvoji ljudi, koji te znaju i vole. A ništa ne rasteruje depresiju bolje nego ljubav koju primaš i daješ. Zato, ako ste sjebani i depresivni, ovo od srca preporučujem. Uvek se setite ljudi koje imate oko sebe, to je onaj društveni kapital koji je zapravo jedini vredan i ne može se lako raspičkati ni potrošiti.

Ovo vam je hod po ivici i zavisi od toga u kojoj vam je fazi depra. Ako ste baš nikakvi, ovo je apsolutno no-no. Ne želite da se raspadate iznutra, sedite u ćošku ko premlaćeni i gledate oko sebe (ničim izazvano) vesele ljude kako igraju, smeju se, i uopšte – raduju se. Mnogo je strašno. Još strašnije je što se svi ponapijaju, a vi, mrtvi trezni, trpite njihove nasrtljive zagrljaje, lupetanja i: „Ajmooo, trgni se, šta si se stisla!" Nisam se stisla, nego me stislo, jebem te pijanu/pijanog. Po pravilu se tu pojavi i neki lik koji misli da sediš u ćošku zato što si misteriozna i samozatajna, pa krene da te muva. A nema ništa gore nego kad te neko muva u momentima kad misliš da si najveće govno od čoveka koje je ikada hodalo planetom. Onda ga oduvaš, pa ti kaže da si nadrkana kučka, a tebi bude samo još gore, jer posle njegove uvrede misliš da nisi samo najveće govno na Zemlji, nego i u kosmosu, a kosmos se stalno širi, pa ti vidi.

E sad… Ako si ipak bolje, takoreći dobro, mada svaki depresivac zna koliko je to „dobro" relativna stvar, žurka i nije tako loša ideja. Štaviše, imaš šansu da se namunjiš, izbaciš sise ili dupe (ko šta ima), pustiš da te muvaju i đuskaš ko luda da se osvetiš depri za sve one mesece i godine dok te je držala u ropstvu. I dalje ostaje problem što si jedina trezna osoba u klubu, ali s godinama naučiš kako da ti i to bude zabavno. Uostalom, nisu svi ljudi kad popiju beslovesni smarači ili agresivci. Većina je simpatična, a neki koje znam i neodoljivo simpatični. Alkohol iz ljudi izvlači ili najgore ili najbolje. Gledajte da se okružite sa što više ovih drugih.

U krajnjoj liniji, ako već idete na žurku, sa vama je sigurno i onih petoro-šestoro bez kojih život ne bi imao smisla. Što nas opet vraća na jedino što će spasiti i vas i mene i ceo svet: prijateljstvo i ljubav.

@Jovanana

Još na VICE:

Moja smešna strana depresije

Ne znaš šta je depresija dok te ne dohvati

Ne terajte me stalno da vodim brigu o sebi