Proveli smo veče sa jednim od ubica gradskih lisica u Britaniji

(UPOZORENJE: Ovaj članak sadrži prizore mrtvih životinja koji bi mogli da uznemire neke čitaoce)

Mirno je veče u jednoj slepoj ulici u Krojdonu. Toplo je i nema vetra, nekoliko listova je otpalo duž drvoreda koji se protežu niz široke šljunkovite kolske prilaze koji vode do masivnih viktorijanskih kuća. U ovom predgrađu, subotnje veče se polako smiruje.

Došao sam ovde da se upoznam sa kontrolorom štetočina Tomom Kajtlijem. Njegov poziv mnogi smatraju zastarelim, nehumanim i veoma kontroverznim. On istrebljuje lisice iz gradske sredine, i ima oko tri poziva nedeljno. Pozive upućuju privatni klijenti, firme i stanari, od centralnog Londona, do južne obale.

Ali Tom, čovek sa sela koji poseduje veštine i praktičnost seljaka, na svoju ulogu gleda jednostavno kao na napredak u odnosu na svoje poreklo, pošto potiče iz ruralnih oblasti Linkolnšira.

„Ubijam ih već jedno 35 godina", objašnjava mi dok sedimo u kući jednog klijenta. Tom je užurban dok razgovaramo i raspakuje svoju pušku kalibra 22 koja ima teleskopski nišan i napunjena je šupljim, zašiljenim mecima koji pojačavaju udar.

„Na neki način sam se izveštio uz vazdušnu pušku", nastavlja on. „Gađao sam pacove, veverice, golubove. Onda sam prešao na veća, brža i snažnija stvorenja. Tako da sam se predao zahtev za dozvolu za nošenje oružja i počeo da ubijam lisice. Radio sam to kada bi me neko nonšalantno zamolio. Onda je sve više ljudi počelo to da traži od mene. A zatim još više njih. Kupio sam firmu za kontrolu gamadi pre nekih 15 godina, ali već 20 godina ih ubijam po gradovima.

Zanimalo me je da saznam zašto ga toliko često angažuju, kao i šta je tim ljudima u glavama kada zovu istrebljivača lisica.

„Niko tu nema dileme", oštro mi odgovara. „Kada me klijent pozove, ja obiđem imanje, prodiskutujemo o tome šta se događa, čujem šta ih brine. Obično unakolo ima previše lisičjeg izmeta, klijenti obično imaju decu i zabrinuti su, ili ne mogu da spavaju od njih. Ima svakakvih stvari, a tu je i šteta koju prave. U trenutku kada me pozovu, ljudi su već doneli odluku da žele da ih istrebe – ne pitaju me, „Koje su nam opcije? Oni kažu: 'Kada to možeš da obaviš?'"

„Kada uhvatiš životinju na jednom mestu i pustiš je na drugom, ti napuštaš tu životinju, jer nije sigurno da li je ona u stanju da se brani i hrani. Ako si u stanju da dokažeš da može, onda je to druga stvar. Sve ovo je u skladu sa Zakonom o divljači i seoskim oblastima, donetom 1981, koji zabranjuje preseljenje životinja sa jednog mesta na drugo. Ovako je barem brže".

Dok lutamo kućom njegovog klijenta, koja ima veliko dvorište sa živom ogradom, uređenim kamenim stazama i visokim drvećem, Tom mi malo detaljnije objašnjava proces odabira.

„Lisice su robovi navika. Nisu glupe. Znaju gde je hrana. Tako da ako gospođa Smit hrani u osam uveče, onda će se pojaviti, bez obzira na sve. Ja to koristim za svoje ciljeve. Kažem klijentu da postavi mamac na određeno mesto na travnjaku, u blizini kuće, na isto mesto, u isto vreme, svake večeri, bez izuzetka. Kažem im da puste neki zvuk, kao gong, na primer, tako da se one naviknu i zvuk počne da ih asocira na hranu. Uslovljavam ih po mom vremenskom okviru: na tom travnjaku, u toliko i toliko sati".

Pogledajte VICE dokumentarac "Jedan dan sa ruskim tajkunom":

Dok razgovaramo o Tomovim Pavlovljevim tehnikama, on otvara nekoliko konzervi pseće hrane i razbacuje ih u blizini centralnog dela travnjaka. Okreće se, pokazuje nagore, na prozor sa koga će pucati, i povlači prst po zamišljenoj putanji metka.

Pošto će uskoro biti pola devet, vreme kada Tomov klijent postavlja mamac na travnjak, zauzimamo svoja mesta kraj prozora, motrimo na vrt i na senke koje su sve izduženije.

Nekih petnaest minuta kasnije, lisica se pojavljuje. Mala je, žilava, riđeg i pomalo ofucanog krzna. Obazrivo njuši vazduh i primiče se hrani. Mi se mrdamo gore-dole, a ona nas ignoriše i počinje da jede, iako nas je prethodno pogledala.

Naredne sekunde, Tomova puška sa prigušivačem pravi mali šušanj, i lisica pada na zemlju. Tek tako. Postala je bivša u sekundi, leži postrance na travnjaku. Zaprepastilo me je koliko se sve brzo odigralo. U jednom trenutku je živa i prepuna energije. U sledećem leži, ugašena.

Stuštili smo se dole u vrt da je pogledamo. Tom prevrće stvorenje. U pitanju je mala lisica, duga otprilike tri četvrtine metra, od njuške do repa. Mali mlaz krvi joj teče ispod labrnje, a šapice su joj mlitave, pomirene sa sudbinom.

„Jesi li video? Bilo je baš brzo, zar ne?", energično me pita Tom.

„Da", odgovaram, i dalje pomalo zapanjen.

„Prvo što treba imati na umu je da pucam nadole. Tako mogu bolje da naciljam. Ciljam lobanju. Cilj mi je da im pogodim mezencefalon, jer tako odmah padnu. Čak ništa ni ne osete", kaže on, dok vuče lisicu za rep, da bi je stavio u mali kameni ćošak pored baštenske staze. Penjemo se nazad na Tomov položaj i ja ga pitam koliko ima lisica u UK.

„Ne postoji precizan odgovor, ali kažu da ih ukupno ima negde oko 450 hiljada. Deset do dvadeset hiljada u urbanim oblastima. Ja protiv njih nemam ništa. Neki ljudi misle da imam. Ja ne bih bio onaj ko bi ubio poslednju lisicu. Nikako. I kada bi mi neko rekao da izumiru, prestao bih da ih ubijam. Ali ne izumiru. Naročito ne u gradskim oblastima".

Tom svakako ne sedi besposlen. Od Kamdena do Krojdona, preko centra Londona do Saseksa i Brajtona, kao i malih farmi koje se protežu po jugu, on je veoma tražen. Pitam ga u kojim oblastima ih ima najviše i zašto. I da li bi se nijhovo ubijanje moglo izbeći, pošto sam od onih koji smatraju da su lisice stvorenja iz naše životne okoline, koja treba poštovati i dati im prostora.

„Mislim da ljudi ne shvataju koliko mnogo lisica ima po gradovima", odgovara on. „Oni izađu uveče, vide lisicu i pomisle, 'Jao, divno'. Izađu neko drugo veče i možda vide neku drugu lisicu – a za njih je to ista lisica. I daju im ljudske odlike: 'Gospodin Lisac, gospođa Lisica', i sve to".

„Kod svakog poziva koji dobijem, uključujući i ovaj, neki komšija, možda prvi komšija, a možda neki koji živi sedam kuća dalje, ih rani. Redovno im daju hranu, tako da to postane stvar navike. Navikle su da ih ljudi hrane. A svuda ima i restorana brze hrane… nalazio sam ih sa profesionalno zašivenim ranama, to su sigurno radili veterinari. Gledam ih kako idu unaokolo sa lisnatim testom u ustima".

Ali prizor mrtve životinje, naročito tako veličanstvene i polumitske kao što je lisica, uvek će izazvati reakciju. Pitam ga još malo o pažnji koju privlači.

„Imam tri broja u telefonu. Dopuštam ih da me zovu, jer sam shvatio da se još više trude kada ih blokiram", kaže Tom. „Ako žele da pričaju sa mnom o argumentima za i protiv, ja ću ih saslušati. Ali nikada ne odu toliko daleko. Sve što čujem su psovke. Žestoko me ispsuju, pa prekinu vezu".

Nastavili smo sa pričom, naslonjeni na prozor, ali onda me je on iznenada ućutkao pokretom ruke. Pojavila se još jedna lisica i njuškala hranu.

On ponovo puca. Tišina. Pitam ga kakav je to osećaj.

„Osećam zadovoljstvo zbog toga što sam brzo i ispravno obavio posao", kaže on, sporo trepćući i pregledajući telo lisice. „Ja nisam mehaničar. Ja ne popravljam automobile. Ja se ovime bavim".

Dok ga slušam kako govori, jasno mi je – moral i osećanja na stranu, kao i to što ih već tri decenije ubija – da Tom ima neku uvrnutu naklonost ka ovom stvorenju. Sve pomalo deluje kao crtani film u kome protivnici poštuju i nadmudruju jedan drugog.

„Čudno, zar ne? Da sedim sam, u svojoj staklenoj bašti, rado bih ih posmatrao. Dopada mi se i zvuk koji prave", kaže on. „Mnogi ga opisuju kao 'predivan krik'. Meni liči na zvuk kiše koja dobuje po prozorima. Mogao bih celu noć da ga slušam".

Ubrzo pada mrak. Duge senke su nestale i sve je uronjeno u tamno plavo. U daljini se vide svetla i senke ljudi koji se kreću po sobama. Ne čuje se ništa, osim šuma nekoliko aviona na nebu i retkih koraka po okolnim uličicama. A onda se pojavljuje treća lisica.

Veća je od prve dve. Nestašna je i lakonoga, možda zbog krvi na travnjaku. Proteže se uvis i njuška vazduh, baca pogled unaokolo i odlazi. Skrećem pogled sa nje na Toma. Sklonio se u senku, podalje od prozora, gleda, puška mu je naslonjena na ram od prozora.

Šta god da sam pomislio pišući ovo, barem me teši to što se Tom ne loži, što nije nestrpljiv i što ne puca na sve što se mrda. Ipak, na kraju ju je nanišanio, opalio je i lisica je pala. Metak joj je prošao kroz vrh levog uva i zario se u lobanju. Odvukao ju je tamo gde i ostale.

Posle treće, više ih nije bilo. Čekali smo još sat vremena. Bašta je sada pusta, svetlost alarma obasjava travnjak. Pošto zna koliko su tačne, Tom proglašava kraj i počinje da se pakuje.

Ali kada smo moj fotograf i ja sišli dole i otvorili zadnja vrata, ugledali smo još jednu. Stajala je odmah pored hrane. Baš tu: skamenjena, gledala nas je očima osvetljenim svetlošću baštenske lampe. Pokušali smo da je fotografišemo, ali ona je nestala. Otišla je u senke i doživeće novi dan.

Dok nas Tom vozi na stanicu, razgovaramo još malo o budućnosti njegovog posla i o budućnosti urbane lisice.

„Ne mogu da zamislim da u budućnosti neće biti posla za mene i da neću ubijati lisice", kaže on, sležući ramenima. „Ali moram da kažem jednu stvar: prestanite jebeno da ih hranite. One su tu zbog hrane. Ako ne mogu da dohvate kante ili kese za đubre i ako ih ne hraniš, onda nemaju razloga da dolaze. A onda nema razloga ni da ja dolazim. One reaguju na količinu hrane koja im je dostupna. I to je to.

„U časopisima za kontrolu štetočina su počeli da najavljuju kurseve za odabir lisica u gradskim oblastima. Zbog svog tog silnog negodovanja, zbog onih koji se zalažu za zaštitu životinja, pojavilo se mnogo kontrolora štetočina koji nemaju vatreno oružje i koji žele da zarade pare bez obuke. I to je ono što me plaši".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu