Seks

Hoće li ’autovanje’ zauvek biti neophodno?

Koliko još vremena treba da prođe pre nego što biti strejt prestane da bude norma, i pre nego što više nećemo morati da preživljavamo taj veliki trenutak kada treba da objasnimo ko smo i koga volimo?
19 Mart 2018, 5:58am
Sve fotografije: Benjamin Wirström

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Sweden

Autovanje je za svakoga drugačije. Za neke od nas, to je bolan, ali neophodan događaj, koji mora da se odigra samo jednom, kao kada naglo skineš flaster, ili primiš vakcinu protiv difterije. Drugi imaju osećaj kao da je u pitanju proces koji moraju da ponove svaki put kada upoznaju nekog novog, da bi izbegli nelagodnosti, opake poglede ili komentare. Za druge, ’autovanje’ uopšte ni nije opcija.

Koliko god da se iskustva razlikuju, to je ipak veliki i pažljivo promišljeni trenutak u nečijem životu. Ali da li će se to ikada promeniti? Da li će ikada doći vreme kada nećemo morati da se autujemo porodici i prijateljima, kada biti strejt više neće biti norma, i kada se od nas, kao LGBTQ populacije, više neće očekivati da objašnjavamo ko smo i koga volimo?

Švedsku po mnogim aspektima smatraju za naprednu zemlju, ali autovanje je i dalje velika stvar za nas ovde – baš kao i svuda. Razgovarao sam sa petoro LGBTQ ljudi iz raznih krajeva zemlje o tome kao su oni doživeli svoje autovanje, i da li misle da je to nešto što će pripadnici naše zajednice uvek morati da rade.

Vilijam, 26, umetnik

„Prilično iznebuha, ali tokom veoma napete porodične večere, moji roditelji su počeli da govore da su čuli da sam gej i želeli su da čuju da li je to istina. Ja sam rekao, ’Da, pretpostavljam da jeste’. I dalje nisam siguran ko im je rekao. Moj tata je rekao da ima mnogo gej prijatelja, i želeo je da znam da je njemu to potpuno u redu, dok je moja mama mislila da je šteta što to nisam ranije pomenuo.

Malo sam se plašio da kažem prijateljima. Moji roditelji su mi jasno stavili do znanja da me vole bez obzira na sve, ali nisam bio siguran kako će moji drugari reagovati na vesti. Bilo je nekih neukih reakcija – jedan od mojih bliskih prijatelja mi je rekao da mu je to potpuno u redu, dokle god se ne zaljubim u njega, dok su neki gosti na žurci na kojoj sam bio domaćin bili šokirani kada su videli da nemam nikakvu kemp dekoraciju po kući.

Jedan prijatelj mi je nedavno rekao da mu je neprijatno na poslu, zato što se još nije autovao kolegama. Shvatam ga, ali ja se lično nikada nisam tako osećao. Stvarno ne znam zašto bi iko morao da se autuje, ali na nesreću, to je i dalje tako. Mislim da smo daleko od trenutka kada će društvo na homoseksualnost gledati kao na deo norme, i kada će prestati da primorava ljude da se formalno deklarišu. Ali ipak osećam da svet postaje otvoreniji i lakše prihvata seksualni identitet ljudi – siguran sam da će u budućnosti svi ljudi biti tretirani jednako.“

Madlen, 25, studentkinja

„Moje razumevanje sopstvene seksualnosti je bio dug proces. Pre oko tri godine, rekla sam svojim najboljim prijateljima da me privlače i devojke, ali sam dodala da sam još uvek zbunjena po pitanju toga gde se tačno uklapam u taj spektar. Ja to nisam računala u pravo autovanje, zato što nisam mogla zasigurno da kažem kako se osećam.

Posle toga, počela sam aktivno da flertujem sa devojkama i da ih dodajem na Tinderu, ali isprva mi je bilo prilično teško. Možda zbog toga što sam izlazila samo s momcima, muvanje s devojkama mi je delovalo mnogo teže. Uvek sam bila veoma nervozna – biti sa devojkom mi je delovalo ozbiljnije i stvarnije.

Nikada nisam osetila potrebu da se autujem pred svojom porodicom, sve dok nisam ušla u ozbiljnu vezu sa jednom devojkom. To je bilo početkom 2017, kada sam, potpuno neplanirano, saopštila vesti tati, dok se spremao da legne da spava. To je delovalo kao vantelesno iskustvo – pre nego što sam mogla da se zaustavim, rekla sam mu da već dugo vremena preispitujem svoju seksualnost i da sam sada zaljubljena. Kada sam završila s pričom, on mi je rekao da će me uvek voleti bez obzira na sve, i da samo želi da nađem nekoga ko će me usrećiti.

To je verovatno jedini put da sam se zvanično deklarisala pred nekim. Kažem to novim ljudima koje upoznajem, ali onako, usput – iako sam uvek spremna da odgovaram na gomilu pitanja koja bi mogla da uslede. Nadam se da jednog dana gej ljudi neće morati da se autuju. I da ćemo jedni druge moći da pitamo o našim partnerima, bez pretpostavke da su svi u heteroseksualnim vezama.“

Agri, 22, DJ

„Pošto sam musliman i osoba tamnije boje kože, većina ljudi pretpostavlja da mi je bilo teže da se autujem, ali nije bilo toliko strašno. Imao sam 18 godina kada sam rekao mami, ispred nekog supermarketa. Upravo smo bili obavili veliku nabavku hrane, kada je ta tema iskrsla. Iako mislim da je odavno sumnjala, moja mama isprva to nije podnela toliko dobro – delovala je malo razočarano. Ali posle nedelju ili dve dana, malo se navikla na tu ideju, i podsetila me je da sam njen sin, bez obzira na sve. Vremenom je i moj tata počeo da postavlja više pitanja – kao ono da li imam partnera, a ako imam, da li on može da ga upozna. To je stvarno bio lep trenutak.

Autovati se je teško, bez obzira na rasu ili veroispovest. Nemoguće je predvideti kako će ljudi oko tebe reagovati. Imao sam pretpostavke o svojoj porodici, mislio sam da će reagovati na najgori mogući način – a u stvari su to sasvim dobro podneli.

Moje iskustvo me je naučilo da niko nema obavezu da se autuje – ne bi trebalo da moraš da bilo kome objašnjavaš svoj identitet. Ali verovatno će biti potrebno da prođe par decenija pre nego što ideje u društvu o tome šta je normalno ne budu odbačene do tačke kada ljudi više neće morati da se autuju. Nadam se da će čin autovanja u bliskoj budućnosti postati manje dramatičan, jer se svi sve više navikavamo na ideju da je identitet fluidan koncept.“

Robin, 23, nadzornica stanovanja

„Ja sam se autovala dvaput – prvo kao gej, a onda kao trans. Moja porodica je izuzetna – nikada nisam bila ni pod kakvim pritiskom da potvrdim bilo koju određenu ulogu. Bilo mi je dozvoljeno da se igram onako kako želim i da oblačim ono što želim, tako da nisam ni shvatala da sam dečak, sve dok nisam pošla u vrtić. Iznenada, osetila sam se prinuđenom da budem smeštena u neku određenu kutiju, sa jasnim ograničenjima povodom toga s kim i s čim da se igram.

Od tada sam počela da pokušavam da suzbijem svoj identitet koliko god sam to mogla, dok nisam shvatila da ne mogu to više da radim. Imala sam 22 godine kada sam se prvi put autovala kao trans. Prvo sam rekla svojim prijateljima, a kasnije tog istog dana sam pozvala svoju mamu – ona je te vesti primila prilično dobro. Do dan-danas imam osećaj da je proces autovanja stalan, i to me je isprva nerviralo. Ali vremenom to postane deo tvog ponašanja u društvenom životu i toga kako vodiš razgovore, da bi se postarao za to da nikome ne bude neprijatno.

Teško je reći da li ćemo uvek biti prinuđeni da se autujemo. Nekim danima se čini da pravimo veliki napredak u pravima LGBTQ, a drugim deluje kao da smo napravili korak unazad. Mogu samo da se nadam da jednog dana u budućnosti drugim ljudima neće biti bitno sa čime drugi izaberu da se identifikuju.“

Bjorn, 26, umetnik i producent

„Pretpostavljam da sam uvek znao da sam gej, ali sam suzbijao svoja osećanja do neke 17. godine. U tom trenutku, počeo sam to da saopštavam odabranoj grupi ljudi – od kojih je moja mama bila među prvima. Jednostavno sam to istrtljao pred njom, kada sam krenuo u izlazak. Mislio sam da će biti veoma ljuta i da će to shvatiti lično, ali ona me je samo pitala da li imam dečka. Tako da je to donekle bio antiklimaks, ali u isti mah je prošlo i fino.

„Imam osećaj kao da moram da se autujem u svakoj novoj okolini u kojoj se nađem – na poslu, u školi, u grupama prijatelja. Ako unapred kažem ljudima da sam gej, ne moram da slušam neuke komentare. Bio sam u društvu kolega koji su pravili homofobične komentare, ne znajući koje sam seksualne orijanteacije – što me je onda primoralo da se sukobim s njima i kažem im da zavežu.

Mislim da će LGBTQ ljudi uvek morati da se autuju – uvek ćemo biti u manjini, izvan normi. Nadam se da će to u budućnosti više postati kao izjava: ’Evo kako stoji stvar, a sada idemo dalje’. Ali za sada, autovanje je jednostavno deo mog svakodnevnog života.“